DA NIJE BILO PROKLETOG RATA ZAVRŠIO BIH U BARSELONI! Legendarni Baždarević bio blizu večitih, zbog supruge vezan za Beograd!

Voleo sam Partizan kao klinac, a Dragan Džajić me je vodio u čuvenu "Dugu". Ipak, video sam sebe samo u Sarajevu i Želji, prisetio se čuveni fudbaler

Vernost je njegova sudbina.

- Ceo život u Želji, ceo život u Sošou, ceo život sa mojom ženom. Da nije bilo prokletog rata, verovatno bih 1991. godine završio u Barseloni ili nekom italijanskom velikanu. To što nisam otišao na Svetsko prvenstvo, pa dve godine kasnije ni na Evropsko, zatvorilo mi je vrata najveće scene - rekao je na početku nove epizode kultne emisije "Mojih top 11" Nebojše Petrovića jedan od najvećih šmekera jugoslovenskog fudbala Mehmed Baždarević.

Izbledela crno-bela fotografija na kojoj sredinom osamdesetih pozira u dresu Partizana dokazuje da priče o prelasku u Beograd nisu bile samo glasine.

- To je sa nekog turnira u malom fudbalu. U Sarajevu ili Beogradu, ne sećam se tačno. Posle Želje, meni je Partizan bio nekako pri srcu i oni su verovatno u tome tražili svoju šansu. Evo, sreli smo se ovde u kafiću "Palma", gde sada sedimo (preko puta stadiona Grbavica, op. aut.). Bili su Zako Perović i još jedan čovek iz uprave crno-belih. Pričali smo, dogovarali se...

Razume se, ni Crvena zvezda nije sedela skrštenih ruku.

- Džaja me vodio u "Dugu". Glumac ovaj, pevač onaj... Verovatno da me impresionira i opusti, ali bio sam tvrd i nisam se dao. Iako je moja Marina navijala za Crvenu zvezdu, ja sam odustao i ostao u Želji. Meni su Boško i Milko dolazili u kuću u Sarajevu, bili smo nerazdvojni, prava raja. Sa Žiletom iz Partizana sam bio kao brat. Ali uvek je bio neki razlog koji u današnje vreme deluje smešno. Možda sam imao i loše savetnike oko sebe. Partizan je nudio više novca, a Zvezda je uvek išla na ono "posle Zvezde". Imali su jake kontakte u Evropi i mogli su igračima da obećaju lepu perspektivu. Žalim ja, žale verovatno i oni. Znali su da sam dobar igrač, zato su me i jurili. Nisu ni oni frajeri.

Jedna od najvećih afera u istoriji jugoslovenskog fudbala vezana je za suspenziju Mehmeda Baždarevića, koja je četu Ivice Osima verovatno koštala još boljeg plasmana na SP u Italiji 1990. godine.

- Sve je išlo perfektno, dok sudija Namoglu nije "ugasio svetlo". Poslednja utakmica u kvalifikacijama, Norveška na Koševu, već smo imali overen plasman na Mundijal. Dobio sam u 10. minutu jak udarac u lice, evo i danas mi ta dva zuba fale u vilici. Priznajem, opsovao sam sudiju, ali nisam pljunuo njega, nego ispred sebe, da mu pokažem krv iz usta.

Tek tu kreću Mešine muke.

- Kad sam izlazio sa terena, pitam Lalu šta to bi. Kaže, crveni karton. Kome, bre, crveni? Nisam ni bio svestan šta se desilo, verovatno sam imao blaži potres mozga. I sve okej, to je prekršaj za koji se dobija od četiri do šest utakmica suspenzije. Mene je FIFA kaznila sa 12 meseci i morao sam da propustim SP. Ubeđen sam i dan-danas, nisu kaznili mene, nego Jugoslaviju. Znali su da je naša reprezentacija u to vreme preozbiljna priča i jedan od kandidata za svetskog prvaka. Zato su kaznili i Bobana.

Pričalo se tada da je turskog sudiju odmah posle utakmice vodio na ćevape i molio ga da bude blaži u izveštaju.

- Kamo lepe sreće. Možda je trebalo da ga vodim na pljeskavicu. Istina je da sam sa svojim drugarima otišao u njegov hotel, želeo sam da mu objasnim i da mu se izvinim. Bio je drzak i bezobrazan. Toliko je nafilovao da se FIFA kazna prenela i na UEFA takmičenja, propustio sam revanš polufinala Kupa UEFA Sošo - Fjorentina.

Namoglu je godinu dana kasnije shvatio da je pogrešio.

- Molio je Miljana da nam organizuje susret. Hteo je da se sretnemo i pomirimo. Nisam prihvatio izvinjenje, nisam hteo ni ruku da mu pružim. Njegov lažni izveštaj je najviše uticao da FIFA donese sramnu odluku. To je najveća mrlja u mojoj karijeri - neutešno konstatuje Baždarević.

Kurir sport