TATA I STRIC MI POGINULI, A MAMA DOJI SESTRU I PLAČE: Ko je uhapšeni srpski fudbaler u Holandiji? Životna priča mu je SUROVA
Radovan Pankov napustio je ovog leta Crvenu zvezdu i preselio se u redove Legije iz Varšave. Srbiju je zamenio Poljskom. I tamo mu je sjajno išlo...
A, onda je sinoć kao grom iz vedra neba odjeknula vest - Pankov je uhapšen u Holandiji posle meča AZ - Legija.
O svemu tome možete da čitate u odvojenim vesti, a mi vas sad vodimo kroz neverovatnu životnu priču Raše Pankova.
Sjajni fudbaler koji je bio član mlade reprezentacije Srbije koja je 2015. godine osvojila Svetsko prvenstvo na Novom Zelandu, u emisiji "Preživeli" govorio je o svom privatnom životu. Svoju intimu i tešku sudbinu podelio je sa širokim auditorijumom.
Otkrio je kako je izgubio oca i strica, kada je imao samo 11 godina i kako je odrastao. Koliko mu je bilo važnu da u tim trenucima uz sebe ima majku, ali i dedu koji mu je pomogao da ranije sazri i postane čovek.
- Uz oca sam sve krenuo... Pa, i fudbal. Bilo je 100 loptu u kući, što fudbalskih, što košarkaških. Išao sam na njegove treninge, igrao sam na ulici. Deca danas mnogo rano kreću da treniraju fudbal i zato se brzo potroše i onda dođu sa 15 godina i kažu, neću da više treniram fudbal - počeo je priču Radovan Pankov i nastavio:
- Otac je igrao amaterski fudbal, igrao je polušpica, "desetku", bio je tehničar. Treća savezna liga Jugoslavije to je najviši rang u kojem je igrao. Bio je član Bačke iz Bačke Palanke i ČSK iz Čelareva. (počinje da plače Radovan, oči mu se pune suzama, dok priča o ocu).
Zanimljivo je i kako je dobio ime.
- Trebalo je da se zovem Nemanja, ali je tata prelomio i rekao da ću se zvati Radovan. Po dedi.
Sa 11 godina Radovan Pankov doživeo je veliku tragediju. Tada su u saobraćajnoj nesreći poginuli njegov otac i stric. Otac mu je bio uzor u životu, a on se sa očima punih suza prisetio scena koje zauvek pamti.
- Sećam se te noći. Težak sam na suzama, ne volim da neko oseti tu moju slabost... Tata i stric su se te večeri vraćali sa malog fudbala. Imali su termin u jednom selu i tamo u sali igrali fudbal. Ostali su na trećem poluvremenu, verovatno su popili koju čašicu više, mada mislim da to nije bio uzrok saobraćajne nesreće i njihove pogibije. Tata je dva puta dnevno putovao za Novi Sad, jer je imao firmu u Bačkoj Palanci, odlično je znao taj put. Bilo je klizavo te noći, tog 29. decembra, pred kraj godine. Desilo se ono najgore...
Prisetio se Radovan Pankov i da se na dan pogibije čuo sa ocem.
- Skupio sam neki džeparac. Otišao sam da mu kupim košulju, za novogodišnji poklon. Čuli smo se nas dvojica, tog dana. Legao sam uveče da spavam, kao kroz maglu sam čuo glasove, interfon tokom noći... Ustao sam ranije, vidim puna dnevna soba ljudi. Jezivo. Sad mi slike naviru... Sećanja... Svi ćute, zamuckuju. Gledam gde je mama... Deda mi prilazi, slaže me naravno, kaže da se tati i stricu bore za život. Bio sam mali, ali teško je prevariti dete sa 11 godina. I tu mi deda sve kaže. Sruši mi se ceo svet!
Potom se fudbaler setio jedne scene koja možda i najbolje opisuje svu patnju i bol koju je prošla njegova porodica.
- Tražio sam mamu. Nađem je u sobi. Ona jadna u fotelji, doji malu setstru i plače. Ta mi scena stoji urezana za ceo život. Ništa. Taj period života mi je bio najgori. Poslali su me moji u Bačku Palanku tih dana kod druge babe i dede. Bio sam na sahrani, ali se ne sećam...
Važnu ulogu u odrastanju Radovana Pankova odigrao je deda sa očeve strane.
- U početku sve mi je bilo čudno. Deda je smogao snage i uz njega je moj život počeo da se vraća u normalu. I mama naravno, ona je počela da radi. Imala je troje nas, mene i dve sestre. Nije mogao deda da nadoknadi oca... Ali, deda se trudio, i oko nas i oko dece od strica. I stric je imao sina i ćerku, a oni su bili još mlađi od nas. Kada mi je tata najviše bio potreban u tinejdžerskom periodu nije ga bilo... Baš mi je falio... Nekako sam brže odrastao od vršnjaka. Sva ta nesreća nas je više ujedinila, napravilo se jezgro oko naše familije. I dan danas je tako.
Iako mu je bilo teško, sa materijalne strane mu ništa nije nedostajalo.
- Mama se trudila. Sećam se. Bilo je teško, na jednoj plati, troje dece, sa svim mogućim potrebama. Ali, ništa nije nedostajalo. I kasnije u fudbalu, dobijao sam kopačke prve klase, išao sam na ekskurzije, imao za džeparac, užinu... Sve to mi je pomoglo, da se osamostalim, postao sam brzo svoj čovek, potpisao ugovor sa Vojvodinom, imao sam svoj dinar, pomagao sam porodicu. To tek sada vidiš, kad dobiješ svoju decu. Stariji sin se zove po ocu, Miloš - zaključio je Radovan Pankov, koji će naredne sezone igrati za poljsku Legiju.
Kurir sport / TV K1 "Preživeli"
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega