BIO JE JUNAK MONTEVIDEA I OSNIVAČ CRVENE ZVEZDE: Smrt je prekinula njegovu nestvarnu priču iznenada u 44. godini u hotelskoj sobi

Na prvom svetskom fudbalskom prvenstvu u Urugvaju reprezentacija Jugoslavije sastavljena samo od igrača iz Srbije zabeležila je istorijski uspeh osvojivši treće mesto.

I, dok se o njegovim bravurama na terenu dosta zna, životna priča ovog fudbalera mnogo manje je poznata. Ono što su o popularnom Jakši videli milioni gledalaca u filmu i seriji "Montevideo Bog te video" u velikoj meri je istina.

Milovan Jakšić bio je legenda srpskog i jugoslovenskog fudbala, najbolji golman prvog Svetskog prvenstva, a bio je učesnik inicijativne sednice osnivačkog Odbora OFD Crvene zvezde gde se biralo ime novog fiskulturnog društva. Sednica je održana 3. marta 1945. godine, u sedištu Gradskog odbora Ujedinjenog saveza antifašističke omladine (USAOS) u ulici kralja Milutina broj 2.

Posle dužeg većanja i imena poput Dinama, Udarnika, Mladosti, Torpeda ili Lokomotive, Slobodan Ćosić je predložio: "Da naše društvo nazovemo Zvezda", na šta je Zoran Žujović spontano dodao: "Kad je Zvezda, neka bude crvena."

Kancelarijom se prolomio aplauz oduševljenja, ali ono što je bilo najvažnije – ime se svidelo Milovanu Jakšiću, koji je tom prilikom još izjavio da će njegova knjižara platiti sve troškove registracije novog Omladinskog fiskulturnog društva "Crvena zvezda".

U fudbalskom klubu bio je od samog njegovog osnivanja na raznim funkcijama i bio je jedan od njegovih najistaknutijih rukovodilaca. Isticao se marljivim radom, silnim zalaganjem i požrtvovanjem. Oni koji su ga znali govorili su da je malo ljudi takvog srca i ponašanja. Igrači su u njega gledali kao iskusnog učitelja i glavnog savetnika. Bio im je uzor sportskog poštenja, drugarstva i discipline.

Kao golman bio je vrlo požrtvovan, hrabar i smeo, s izvanrednim refleksom. Sjajnim odbranama na prvom Svetskom prvenstvu zaslužio je nadimak koji mu je dala tamošnja javnost – ,,El Gran Milovan“, ali i mesto u idealnom timu (zajedno sa Milutinom Ivkovićem Milutincem).

Pobeda nad Brazilom bila je najveća senzacija, za Južnoamerikance to je bilo čudo koje nije moglo da se objasni. Brazilski igrači pritiskali su i napadali neprestano, ali na našem golu suvereno je vladao Jakša. Bacao se u noge, skakao s jednog na drugi kraj gola, skidao lopte s uglova.

"U golu su imali golmana kao spomenik. Ovaj dobri mladić koji i svojim licem iskazuje dobrotu, postao je fenomenalan golman; njega nije mogla pobediti nikakva sila ni iz bliza ni iz daljine, uvek se nalazio na lopti kao da je bio povezan za nju."

Ovako je pisao novinar urugvajskog lista "Impacial" posle njegove maestralne igre. Postoji i priča da je Rikardo Zamora, po mnogima najbolji golman ikad, prišao Milovanu posle utakmice i poklonio mu svoj kačket i time simbolično dao do znanja da ga je nadvisio dvadesetjednogodišnji momak poreklom iz malog mesta Plane kod Kolašina.

A njegov put do dana kada je obukao dres sa državnim grbom nije bio nimalo ružičast. Bio je prepušten sam sebi od najranijeg detinjstva. Rođen je 21. septembra 1909. godine kao prvo dete Radoslava i Miruše, vlasnika mehane u Mojkovcu. Kad je njegov otac ubijen od strane austrougarskih vojnika jer se povezao sa srpskom vojskom, Milovan je imao 5 godina. Strahujući od odmazde, majka Miruša sa svoja dva mala sina peške beži za Kragujevac. Nažalost, nije se najbolje snašla, pa je bila prinuđena da dečake ostavi u Dom za ratnu siročad. Mali Milovan u Kragujevcu upisuje školu, ali i pravi svoje prve fudbalske korake u podmlatku ,,Šumadije“. Sledeća stanica u njegovom životu bio je Novi Sad, gde boravi kratko, da bi na kraju završio u prestonici.

Život mu se menja onog trenutka kada poznati beogradski advokat Živko Popović, inače brat od strica Koče Popovića, postaje njegov staratelj. Šalje ga na dalje školovanje, kod Gece Kona da uči grafički zanat, što je sigurno imalo uticaja na njegov životni put. Ipak, fudbal je bio njegova najveća ljubav. Počeo je da brani 1921. godine u SK ,,Srbija“, a sa svega 16 godina postaje prvotimac SK ,,Soko“ (koji kasnije menja ime u BASK). Za ovaj klub odigrao je preko 500 utakmica, reprezentativac Beograda bio je 28 puta, a kao gost igrao je za BSK – čak 43 odigranih mečeva.

Za reprezentaciju Jugoslavije debituje 1930. godine protiv Bugarske (6:1). Vrhunac karijere bio je odlazak na prvo Svetsko prvenstvo, gde je trasirao put reprezentaciji do bronzane medalje.

Po povratku iz Urugvaja, ženi se sa Ljubicom Simić, hazenašicom iz Smederevske Palanke, sa kojom ima dvoje dece. Ćerka Sokolka je dobila ime po klubu gde je napravio prve profesionalne korake, a sin Vladeta igrao je fudbal u mlađim kategorijama FK Crvena zvezda, u generaciji Blagoja Mitića.

Posle tog Svetskog prvenstva uprave Jugoslavije i BSK-a svim silama su nastojale da ga privole da zaigra za njih. Ali, bez uspeha. On je tvrdoglavo odbijao da iz manjeg i siromašnijeg pređe u veći i bogatiji klub. Zanimljivo je primetiti da Milovan dugo nakon Montevidea nije pozivan u reprezentaciju. Da li zbog svoje odluke da ostane veran BASK-u ili pak pojave novih golmana – nikad nećemo saznati. Ukupno je odigrao 9 utakmica, a jedna od poslednjih bila je ona protiv Argentine (1:3), odigrana u Buenos Airesu na povratku reprezentacije Jugoslavije iz Urugvaja. Tek četiri godine kasnije ponovo brani protiv Poljske u Beogradu (4:1), da bi se od reprezentativnog dresa oprostio u Pragu protiv Čehoslovačke (1:3).

U međuvremenu, kratko je igrao za ljubljansku Iliriju (1932) i Slaviju iz Praga (1934/35), gde je menjao čuvenog golmana Františeka Planičku koji bio teže povređen. Kada se oporavio od povrede, desilo mu se nešto što nikad pre toga nije – sedeo je na klubi za rezervne igrače, jer je Jakša branio fantastično. Međutim, nostalgija za domom učinila je svoje i vraća se u Jugoslaviju, ovog puta u klub ,,Bata“ iz Borova. Tamo ostaje godinu dana, da bi se konačno vratio u svoj BASK u kojem igra do pred rat.

Još dok je bio aktivan igrač, a od para koje je zaradio u Čehoslovačkoj, otvara knjižaru u Makedonskoj ulici i štampariju u Cetinjskoj ulici. Knjižara ,,Jakšić“ vrlo brzo je stekla kultni status u Beogradu. Tu su se okupljali sportisti, prodavale razne knjige, kancelarijski materijal, ulaznice za utakmice. Kad smo već kod toga, interesantno je spomenuti da je on u tom periodu jedini imao pravo da distribuira sve sportske časopise u zemlji.

Knjižara i štamparija prestale su sa radom 1948. godine, zahvaljujući novoj vlasti koja mu oduzima imovinu. Jakšić inače nije bio član KPJ niti njihov simpatizer, već, kako je sam govorio, patriota i Srbin. I upravo iz patriotskih razloga tokom okupacije krio je komunističku dokumentaciju i simpatizere komunista (i ne samo njih), uprkos čestim pretresima Gestapoa. Osim toga, mnogima je pomagao da pobegnu iz logora Banjica, ali nikad nije prežalio što nije uspeo da spasi svog najboljeg prijatelja Milutinca.

Milovan je ceo svoj život posvetio fudbalu, kad nije igrao prenosio je svoje znanje i bogato iskustvo na mlađe kolege. Izabran je za prvog predsednika Saveza fudbalskih trenera 28. septembra 1950. godine. Posle njegove smrti nasledio ga je Blagoje Moša Marjanović. A preminuo je iznenada od srčanog udara, u svojoj hotelskoj sobi, u trenutku kada su Zvezdini igrači igrali protiv kombinovanog tima dva kairska kluba Nacional i Arsenal. Bilo je to 25. decembra 1953. godine u Kairu, gde je bio na Afričkoj turneji Crvene zvezde kao tehnički referent i vođa puta. Imao je samo 44 godine.

Egipatska ratna mornarica prenela je njegovo telo do jugoslovenskih voda. Sahranjen je po ciči zimi i snegu 15. januara 1954. godine, u Aleji zaslužnih građana u Beogradu, uz prisustvo porodice, preživelih saigrača iz Urugvaja, brojnih prijatelja, a u ime Crvene zvezde oprostili su se Mrkušić, Purić i Miljanić. Tog dana došlo je i oko 3.000 građana da isprati na večni počinak ,,El Grande Milovana“. Jer, takav je to čovek bio.

Kurir sport

Bonus video: