EKSKLUZIVNO! Proveli smo 24 sata sa Dušanom Tadićem u Istanbulu: Kapiten "Orlova" otvoreno o SVIM životnim temama!

Čekajte, a da odemo do neke gradske ulice ili znamenitosti, šta bi se tada desilo?

U dogovoreno vreme našli smo se na stadionu i počeli priču osvrtom na meč koji je odigran prethodne večeri. Nametnulo se pitanje:

Da li je realno koliko ovi ljudi ovde vole fudbal, Fener i žive za to...

- Taj fanatizam je nemoguće opisati. Mislim da nigde na svetu ne postoji ovako nešto. To je jedan od razloga zašto sam i došao u Fenerbahče. Armija navijača, koji neograničeno vole klub, koji daju sve na svakoj utakmici. Ljudi sa strane ne mogu da veruju dok se sami ne uvere. Opet, sa druge strane, igrati u takvom klubu nije nimalo lako, jer postoji ogroman pritisak... Mene iskreno podseća malo na sve ono kod nas. U Turskoj, Grčkoj i kod nas... Slični smo po mentalitetu, fanatizmu... Kao i onom čuvenom "danas si najbolji, a sutra si najgori" - uz osmeh počinje priču Dušan dok polako izlazim kroz tunel na teren moćnog stadiona u azijskom delu Istanbula.

Niste imali ovako nešto u karijeri do sada, zar ne?

- Istina! U zapadnim zemljama gde sam bio je potpuno sve drugačije i ne svodi se na od danas do sutra. Ovde je upravo tako i sve se menja u sekundi. Meni ne smeta, generalno, tako je i kod nas, pa sam se brzo navikao. Deset godina Fenerbahče nije bio prvak, to se nije desilo u istoriji kluba... Navijači toliko željno isečkuju tu titulu. Došlo je dosta velikih imena, dobrih igrača, oni su jako zadovoljni zbog toga ali žele da se udari i pečat u vidu titule. Neće biti lako, Galatasaraj je takođe baš jak, imaju dva boda više, ali mi verujemo u nas. Navijači su prepoznali našu strast i energiju i imamo neverovatnu podršku.

Mi još nismo došli sebi od onog ludila na meču protiv Alanje (2:2), šta li se tek dešava kada je na drugoj strani Galatasaraj?

- E, to je onda baš ludnica (smeh). Ovde je svaka utakmica neverovatna jer je uvek pun stadion i apsolutno svi navijaju od početka do kraja. Žargonski "gori" na baš svakom meču.

Da li ste prošetali ulicama Istanbula?

- Ha, ha... Ulicama ne, odem ponekad u neki restoran i to je to. Bilo bi jako teško da izađem negde, pa onda bolje, ipak, ne.

Kad pogledamo tim Fenera dosta je igrača sa prostora eks Jugoslavije - da li se ponekad priča naš jezik u svlačionici?

- Ne priča se ponekad, priča se stalno (smeh). Poslednjih godina u klubu nije bilo toliko naših igrača, baš kada sam i pričao sa ljudim iz uprave rekli su da im je krivo što je to tako, jer fudbaleri sa Balkana savršeno razumeju njihov mentalitet, jer su slični... Rekli su da je to jedna od njihovih grešaka i zato su je sada ispravili.

Posle nešto više od pola godina da li imate dilemu jeste li bili u pravu s izborom novog kluba?

- Ne, to je to! Ovo što sam želeo da doživim, to sam i dobio. Ovaj fanatizam, ljude, navijače, sve sam to ovde dobio. Još "samo" ta dugo čekana titula. To produžava karijeru, to daje dodatnu strast prema fudbalu. Mi igramo fudbal zbog ljudi, navijača, želimo da ih usrećimo. Nema veće satisfakcije od toga - kada te vide navijači, zagrle, plaču od sreće koju im donosiš... Posle svake pobede ili poraza vidiš koliko je ljudima stalo do fudbala.

Kada vratite titulu u ovaj deo Istanbula, vreme je da obradujete i navijače u domovini. Da li ste obavestili saigrača Zajca da nema čemu da se nada na duelu Slovenija - Srbija u Minhenu?

- Ha-ha, pa naravno! Šalili smo se i pratili sve. Igrali smo već protiv njih, tako da uvek ima tih peckanja. Naravno, oni su dosta dobra ekipa i to će biti zaista kvalitetan meč! Mi jedva čekamo Evropsko prvenstvo i nadam se da ćemo ostvariti dobar rezultat.

Šta je vaša poruka navijačima Srbije pred EURO?

- Da uživaju u svakoj utakmici jer ćemo posle toliko godina biti na Evropskom prvenstvu. Naravno, u našem mentalitetu je normalno da nam očekivanja budu ogromna. Mi kada pobedimo jednu utakmicu odmah smo prvaci. Najbitnije je da uživimo, da pokažemo ponos što smo na tako velikom događaju u državnom dresu, da se prepustimo i pokušamo da napravimo rezultat.

Da li je takmičenje uz Nemačkoj kruna Vaše karijere?

- Imam iza sebe dva Mundijala i sada EURO. Mislim da reprezentacija Srbije mora da ide na svako veliko takmičenje i da se to postavi kao nešto normalno. Eto, išli smo na dva Mundijala zaredom, sada EURO... Potrebno je tako da nastavimo i da se plasiramo i na naredna takmičenja i tako možemo da dođemo do nekog velikog rezultata. Atmosfera koju imamo kod selektora Stojkovića je neverovatna, svi su složni, uživamo kada smo zajedno i uvek jedva čekamo okupljanje!

Sve to uopšte ne deluje lako... Klub, reprezentacija... Provodimo sa vama dan i to je daleko od onoga kako "obični" ljudi zamišljaju život vrhuskih sporta

- Dosta vremena smo na terenu, radimo, moramo da održavamo nivo i povećavamo ga, ako želimo da trajemo. Puno je odricanja. Svi nekako vide taj lepši deo, ali... Ima to sve i drugu stranu. Igramo svaka 3-4 dana, između toga su treninzi, sastanci, a dodatna otežavajuća okolnost ovde su karantini. U prethodnim klubovima to nisam imao, a ovde sada to oduzima i malo slobodnog vremena koje imaš.

A, kada bi se vratili na početak cele fudbalske i životne priče - to je vaša Bačka Topola.

- Ponosan sam na moje mesto gde sam odrastao. Prelepo detinjstvo pamtim, a i dan danas ima mnoštvo drugara iz rodnog mesta.

Ostavljate u razgovoru utisak izuzetno vaspitanog čoveka, koga slava nije promenila ni pedalj...

- Srećan sam što su nas tako vaspitali roditelji, kako mene tako i dve moje sestre. Izveli su nas na pravi put, lepo edukovali, naučili finom ponašanju da poštujemo i vrednujemo stvari u životu.

Koji bi bio strožiji, otac ili majka?

- Mislim da su uvek balansirali, da nekad kada je majka oštrija, onda otac bude mekši i obrnuto. Otac je dosta i radio, pa nije uvek mogao da bude tu, a majka je bila uvek u kući uz nas.

Otkud u celoj priči fudbal?

- Počeo sam trenirati sa šest godina. Kraj u kom sam živeo je bio takav, igralište i po ceo dan - lopta, fudbal. Bukvalno nisam ni dolazi kući da jedem. Majka me je jurila, govorila "ajde, dolazi više". Živeo sam na trećem sportu, pa sam tako znao da samo stane ispod balkon i vičem "mama, baci mi loptu da idem na fudbal". Prelepo odrastanje, zaista.

I zaista je to bilo izuzetno lepo - nekad! A, kako je danas, telefoni, internet...?

- Trudim se da koristim što manje telefon. Mislim da su sve te stvari malo pogoršale međuljudske odnose i da nekako ljudi sad i kad sednu, da piju piće, da više koriste telefon! Zar nije bolje da pričamo?

Kada završimo razgovor, odete kući... Ko je Dušan privatno?

- Običan čovek posvećen porodici i prijateljima, ne volim previše da pričam o sebi da li sam ovakav ili onakav. Naučen sam tako. Uvek želim da se pokažem u najboljem svetlu i odgojen sam da za porodicu i prijatelje dajem sve.

A, kada se završi fudbal, gde ćemo gledati Tadića?

- Razmišljam o klupi, ali kao trener. Nikako igrač na klupi (smeh). Videćemo kada dođe vreme za to... Uvek sam verovao u sebe. I kada sam počinjao u Bačkoj Topoli i kada sam sa 14 godina prešao u Vojvodinu. I uvek sam radio ono što volim i ulagao sve u to. Tako će biti i kada dođe momenat za nove izazove u životu.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez pisane dozvole autora ili uredništva, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

BONUS VIDEO: