PRAVOSLAVLJE SAM OSETIO U 15 GODINI! MOJA VERA JE SVAKE GODINE SVE JAČA: Danijel Ljuboja prvi put otkriva kako je spoznao Gospoda!

Danijel Ljuboja bio je fudbalski reprezentativac naše zemlje i pre skoro dve decenije igrao je za nacionalni tim na Mundijalu u Nemačkoj 2006. godine.

Imao je Danijel Ljuboja (45) plodonosnu i bogatu karijeru, igrao u Francuskoj i Nemačkoj. Poslednjih godina živi povučeno na relaciji Sošo-Pariz-Beograd.

U Vaskršnjem intervjuu za Kurir otkriva kako je spoznao pravoslavlje i koliko mu je u životu pomogla vera u Hrista. Pričao je Danijel o životu Srba u Francuskoj, reprezentaciji, mogućnostima Srbije na EP u Nemačkoj, prisetio se i kako iz dva puta nije završio u Crvenoj zvezdi.

Šta danas radi Danijel Ljuboja? Čime se bavite?

- Ostao sam u fudbalu. Savetujem fudbalere kada odluče da izaberu neki klub. Posvećen sam deci, moj sin trenira fudbal, a ćerka tenis. Dosta sam okrenut njima - počeo je razgovor za Vaskršnji broj Kurira Danijel Ljuboja.

Koliko ste zadovoljni svojom karijerom koja je prilično bogata?

- Mogu da budem zadovoljan s obzirom koliko sam talentovanih fudbalera video, a koji nisu napravili karijere. Nažalost, neki od njih su bili izuzetni, a nisu uspeli da odu više od treće lige. Što se tiče kvaliteta, možda sam mogao i više, ali i manje. Mora čovek da bude zadovoljan.

Prema jednoj naučnoj studiji od 100 talentovane dece, jedan ili možda dvojica postanu vrhunski fudbaleri. Šta mislite o tome?

- Da bi uspeo kao vrhunski sportista treba mnogo toga da se uklopi. Talenat bez rada, nećeš proći. Sa druge strane, rad bez talenta, možeš proći. Svedoci smo da su mnogo sportisti i fudbaleri uradili mnogo jer su bili veliki radnici. A, tu je da imaš i nešto u glavi, mislim na inteligenciju, da možeš sebe da vodiš kroz sport, kako bi uspeo.

Kako je živeti u Francuskoj? Kako ste se odlučili da vam Pariz postane dom?

- Ja sam se navikao. Dugo sam u Francuskoj. Došao sam u tu zemlju sa 13 godina. Ali, ima nešto važnije, što želim da kažem. Volim da dođem u Srbiju. Vuče me Beograd, vuče me Srbija. Ovde mi je familija. Nekako se čovek najbolje oseća kada je sa svojim narodom. U Francuskoj živim sa porodicom, brat takođe ima porodicu i majka nam je tamo. Ovde nam je veći deo rodbine. U Francuskoj čovek ima mnogo prijatelja, ali nekako ovde, čovek se oseća drugačije. Gospod je svuda prisutan i ovde i tamo. U Srbiji mogu da odem do manastira, da vidim drage ljude... Teško je to i opisati.

Odlično govorite francuski, da li razmišljate na tom, ili na srpskom jeziku?

- Nekada se desi da razmišljam na francuskom, posebno kada sam u kontaktu sa Francuzima. Ali, gledam da se vratim na svoj jezik, jer to je naše. Učim svoju decu da između sebe ne pričaju na francuskom, već na srpskom. To ne sme da se zaboravi.

Kako žive Srbi u Parizu? Imate li određenih mesta gde se okupljate?

- Najviše se naši ljudi okupljaju oko crkve. Živim na relaciji Pariz - Sošo, a to je blizu Bazela, blizu Švajcarske. Druže se naši ljudi. Sve je to normalno.

Koliko je na vas uticala Francuska da se formirate kao fudbaler?

- Nije bilo lako u početku. Kada sam došao u Sošo imao sam 13 godina, a njihova prva generacija koja trenira bili su dečaci od 15 godina. Tako da sam ja u startu bio prilično mlađi od njih. Na probi sam pokazao kvalitet i oni su me odmah uzeli. Bio sam jedini koji je bio toliko mlađi, plus nisam znao jezik. Bilo je teško prilagoditi se novoj sredini. Ali, uz Gospoda i mog oca uspeo sam da se izborim i zaigram za prvi tim. A, to nije bilo lako. Jedno je doći u Sošo kao formiran igrač u niže kategorije, a drugo probiti led i zaigrati za prvi tim. Na kraju sam uspeo, iako nije bilo naivno.

Kako pamtite karijeru u Francuskoj?

- Kada sam zaigrao za Sošo, kao mlad igrač od 19 godina dao sam četiri, ili pet golova. Nažalost, Sošo je iste sezone ispao u drugu ligu, a ja kao ambiciozan fudbaler hteo sam da igram u najjačem rangu. Namestilo se da ostanem i u drugoj ligi sam dao 17 ili 18 golova, bio jedan od najboljih strelaca. Otišao sam posle u Strazbur, gde sam imao tri korektne godine. Bilo je uspona i padova. Posle toga prelazim u PSŽ.

Kako vam je bilo u PSŽ?

- To je klub gde su daleko veća očekivanja. U početku je bilo baš dobro, a posle su došli neki ljudi, gde sam manje igrao... Bio je tu neki trener, da mu ne pominjem ime, koji je imao svoju viziju... I ukazala mi se prilika da odem u Štutgart. Za tih godinu ipo dana u Parizu mi smo osvojili Kup Francuske i bili drugi u ligi. Kada odem u Pariz meni bude drago, jer me i danas navijači vole. Kao bivši igrač imam ložu u koju mogu da dođem kada god hoću. Lepo je to.

Poslednju deceniju PSŽ dominira u Francuskoj, ali nikako ne može da se domogne trofeja u Ligi šampiona. Da li je ovo ta sezona?

- Kad se dođe do polufinala, onda odlučuju sitnice. Nema tu velikih razlika. Oni su bili već u finalu sa Bajernom koje su izgubili. Trebalo bi i njima da se namesti da osvoje. Kao što se namestilo prošle godine Mančester sitiju. Ako budu radili prave stvari doći će do trofeja. Sada nisu daleko, ali nema garancije.

PSŽ je u prethodnom periodu trošio ogroman novac na Nejmara i Mesija, negovali Mbapea. Ove sezone deluje da nemaju skupocene igrače, ali imaju tim. Da li je tako?

- Pre godinu, dve ili tri imali su bolju ekipu po imenima. Ali, na kraju ekipa se ocenjuje po rezultatima. PSŽ deluje kao ekipa, to svi kažu, ali da vas podsetim, bili su na granici da ispadnu od Barselone. Da su izgubili svi bi pričali da je rasulo, da taj klub ništa ne valja. Kada ne napraviš rezultat, traže se mane. Opet se vraćamo na detalje. Sigurno je da su podmladili tim, stigao je Dembele, tu je Barhola izuzetan i mlad igrač, koji pravi razliku... Nejmar je Nejmar! Mesi je Mesi! Sada se sve poklopilo za PSŽ, nadam se da će dobiti polufinale.

Igrali ste u Nemačkoj, za Štutgart i Volfzburg. Gde je razlika između Lig 1 i Bundeslige?

- Razlika je u tome što su u Francuskoj u mom periodu više šansu dobijali mlađi igrači. Ja sam u Nemačkoj igrao protiv odbrambenih igrača koji su imali 35 ili 36 godina. Meni je bilo lakše da igram u Bundesligi. Otvoreniji je fudbal u Nemačkoj u odnosu na Francusku. Sa druge strane, u Francuskoj je fudbal fizički težak i to je osetio i Mesi, koji nije mogao da veruje da se tako brzo igra, u takvom tempu. Francuska je zemlja u kojoj se prodaje najviše igrača, gde je ogroman broj fudbalera iz Afrike koji su fizički nadmoćni.

Posvećeni ste veri. Kako je pravoslavlje ušlo u vaš život?

- Kada sam imao nekih 15 godina, bio sam u Francuskoj, u školi fudbala Sošoa. Moj brat je studirao prava u Beogradu. Naš brat od tetke studirao je teologiju i njih dvojica su voleli da pričaju o Bogu. Jednom prilikom, brat mi je skrenuo pažnju, dok sam bio u Beogradu, da ne bi bilo loše da se malo zainteresujemo za pravoslavlje. Da se razumemo, nikada nisam bio jedan od onih koji ne veruje. Ali, bio sam mali, nisam znao, nisam bio upućen. I onda, kada se neke stvari slučajno nameste, a ništa nije slučajno... Šta hoću da vam kažem... Kada je meni sve to brat rekao bio je ponedeljak, a u sredu je kopija ikone Bogorodice Trojeručice bila izložena u Sabornoj crkvi. I mi smo otišli u petak u crkvu, stali u red, kako bismo celivali ikonu. Tada sam dobio jednu ikonicu od papira, koju i danas čuvam. To je moja prva ikona. Tako sam krenuo. I kako je vreme prolazilo, kao i svaki čovek, sve više i više sam spoznavao Boga. I vera je bivala sve čvršća i čvršća. Kao i sve u životu... U početku nismo nešto preterano posvećeni i ne znamo temu. Kao kada čovek počne da svira klavir ili igra fudbal, normalno je da u početku ne zna, ali kroz dve ili tri godine, on svira veoma dobro ili sjajno dribla i žonglira. Tako je i sa Bogom. Treba da se krene, kako bi se mnoge stvari otvorile.

Koliko vam je pravoslavlje pomoglo tokom profesionalne karijere i koliko vam pomaže u životu?

- Vera u Boga daje nadu. A, nada je pokretač u životu. Zašto verujemo u Boga? Da bi nam ovde bilo dobro i da bismo dobili večni život, ako ga zaslužimo. A, to je nada. Bez nade čovek ne može da postigne bilo šta u životu. Moj brat od tetke Miljan Ilić je sveštenik u Vukovaru, volim da pričam sa njim. Bio sam na Hilandaru dva puta, obilazim manastire. Ali, ne bih želeo da sebe ističem u prvi plan, da ljudi pomisle vidi ga ovaj, misli da je veliki vernik. Ne želim sebe da uzdižem, grešan sam čovek koji se trudi da svakog dana zadobije neki kredit od Boga za posle. Trudim se, želim da se Bogu približim koliko mogu. Svi mi ljudi smo slabi, padamo...

Šta za vas predstavlja najveći hrišćanski praznik Vaskrs?

- Mi smo kao porodica uvek slavili Vaskrs. Ali, drugačije se slavi kad čovek posti. Ti vremenom postaješ pripremljen za taj dan. Postom nam se otvaraju vidici, bude usmeren i kada dođe taj dan... Da kažem to fudbalskim rečnikom, čovek trenira i sprema se za ono što ga očekuje. Vidi, barem je tako moje razmišljanje. Ako čovek ne posti i kada dođe Vaskrs, njemu je to kao svaki drugi dan. Nešto formalno, jer ne oseti značenje i simbol velikog praznika na pravi način. Pravi osećaj Vaskrsa dobija se kroz post.

Kako mlađe generacije, posebno u inostranstvu doživljavaju Vaskrs? U Francuskoj zemlji različitih nacija i kultura.

- Svaki roditelj ima jedan zadatak što se tiče vaspitanja dece. Da li je to vera, ili neke druge stvari za život. Mi imamo zadatak da deci ukažemo na naše greške, ali i dobre stvari u životu. Na nama je obaveza, barem ja tako gledam, da ono što sam spoznao da je dobro, da to svojoj deci dam. Na njima je hoće li to prihvatiti, ili neće. Ja treba da im budem uzor, da oni vide da je to dobro, da se ugledaju na svog oca. Mi nedeljom idemo na liturgiju, porodično. Sin mog brata i moj sin pomažu svešteniku u oltaru. Suština je da osete i spoznaju veru i da idu na liturgiju zbog toga, a ne zbog navike. Kad jednog dana ne budem bio ovde, da oni to zadrže... Gledam da ih uvodim uz Gospoda, jer Gospod će im dati sva rešenja u životu.

Reprezentacija je neizostavna tema. Kako ste videli učešće Srbije na Mundijalu u Kataru?

- Prvo, svaka prva utakmica na velikom takmičenju je najvažnija. Ako nju odigraš dobro, pobediš ili ostaneš neporažen, onda dobijaš potreban mir u reprezentaciji. Sve biva pod kontrolom. Evo, da uporedim Srbiju sa Francuskom. Dva puta Francuzi nisu imali dobre rezultate i odmah se tražilo hiljadu problema. Što se tiče igre Srbije, nije bilo loše, jer smo dali dosta golova. Samo u nekim momentima taktički je igrači trebalo da odrade neke situacije. Naše akcije su bile dobre, davali smo golove. Ali, sve pada u vodu ako mi damo tri, a protivnik četiri gola. Opet, treba dati tri gola. Hoću da kažem, da Srbija nije razočarala što se tiče igre, ali bilo je neiskustva i trebalo je da igrači na terenu odigraju bolje u određenim situacijama.

Koliko i šta može Srbija na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj?

- Kvalifikacije sam manje gledao, ali u grupi sve zavisi od prve utakmice. Ako odigramo dobro, onda ima čemu da se nadamo. Ne bi trebalo da imamo euforiju, kao u Kataru. Mi treba da budemo zadovoljno što idemo u Nemačkoj. Posle prve utakmice videćemo gde smo i da li će nam rasti apetiti. Idemo jednom u 20 godina na EP, nerealno je da mi imamo ambicije da ćemo osvojiti. Treba da imamo očekivanja, ali ne previše, kako se ne bismo razoračali.

Ko po vama u srpskoj reprezentaciji ima najvažniju ulogu?

- To je Dušan Tadić! U moje vreme nije bilo takvog veznog igrača, koji bi mogao da napravi razliku na terenu. Mogao je da igra i u boljim klubovima, s obzirom na kvalitet. Aleksandar Mitrović kao napadač može da bude samo sretan, što pored sebe ima Dušana Tadića.

Zašto Srbija ne može da privoli našu decu rođenu u inostranstvu da obuku crveni dres? Sa Lazarom Samardžićem je ostvaren uspeh, ali ne i sa Aleksandrom Pavlovićem i Srđanom Bajčetićem?

- To je sve individualno. Ako su ta deca rođena u inostranstvu i ako od roditelja nisu vaspitani da vole Srbiju, možemo mi bilo šta da radimo, nećemo ih ubediti. Sve polazi iz kuće. Da li oni znaju šta nose u sebi? Ne može tebe da natera bilo ko da igraš za Francusku, ili Nemačku, ako nemaš osećaj da je to tvoja zemlja i da želiš da igraš za nju. Bez obzira što živiš tamo. Ako voliš Srbiju, dolaziš u nju, voliš Zvezdu ili Partizan, onda nećeš imati dilemu. Ako ne dolaziš u Srbiju, ako te roditelji uče da si Francuz ili Nemac, onda je valjda jasno... Ima logike.

Koliko je vama značilo da igrate za reprezentaciju i kakve uspomene nosite na to vreme?

- Kada igraš za reprezentaciju to je onda samo bonus za karijeru. Za mene je to bila čast. Osećao sam ponos, posebno kada bih izašao pred punu Marakanu. Za to se i igra fudbal. Samo reprezentacija može da ti da priliku za velike visine, da igraš na velikom takmičenju.

Igrali ste na Mundijalu u Nemačkoj. Posle tog SP Mateja Kežman je izdao knjigu gde je pomenuo vaše ime u negativnom kontekstu. Šta se zapravo desilo?

- Pričao sam jednom prilikom o tome i posle toga smo se Kežman i ja čuli telefonom. I zajedno smo odlučili da stavimo tačku na nešto, što se desilo pre skoro 20 godina. Ne bih želeo da nastavljam o tome. Bio je to mali nesporazum. Ja nikada nisam imao problem, samo sam dao izjavu povodom svega što je napisano. Nisam tokom karijere bio neko ko se družio sa novinarima, trpao se u njihovo društvo... Tako je i sada. Ne volim preterano da me bude u medijima. Zatvaramo priču oko nečega što je zaboravljeno.

Imali ste dve prilike da zaigrate za Crvenu zvezdu. Zašto niste obukli crveno-beli dres?

- Prvi put došao sam sa ocem, jer je on poznavao Dragana Džajića i Vladimira Cvetkovića. Bilo je to 1991. godine. Zamolio ih je da dođem na probu. Kada se sve to završilo, tadašnji trener, neću da mu pominjem ime, ništa nam nije rekao. Da li ostajem, ili ne. Otac je posle probe trebalo da ode i javi Džajiću i Cvetkoviću šta je trener odlučio. Pošto njegovog odgovora nije bilo, mi smo se pokupili i otišli. Shvatili smo da se nisam dokazao, da to nije to, jer nije bilo pozitivnog odgovora. Posle toga sam otišao u Sošo, gde su me uzeli. Zanimljivo, taj trener Zvezde je posle zvao telefonom oca i tražio da dođem. Ali, bilo je kasno, Zvezda je čula da sam u Francuskoj.

A, drugi put. Šta se tada desilo?

- Bio sam u Volfzburgu i htela me je Crvena zvezda. Imao sam razgovor i sastanak sa tadašnjim predsednikom Draganom Stojkovićem Piksijem i još nekim ljudima iz kluba. Pričali smo otvoreno. Igrao sam u Nemačkoj... Nije se namestilo. Meni je bilo rano da se vraćam, imao sam 28 godina. Hteo sam da igram u jakim ligama poput Nemačke ili Francuske. Nismo se dogovorili. Kad me neko pita da li mi žao što nisam obukao Zvezdin dres, kažem da mi je žao svakog greha koji sam učinio, ali da tada nije bio momenat da se vratim. Pre svega zbog moje karijere. Jednostavno, nije bio pravi momenat.

Kakva iskustva nosite iz Poljske, gde ste nosili dres Legije?

- Iznenadio sam se kako je dobro organizovan klub. Krenuo sam dobro, počeo da dajem golove i navijači su me zavoleli. Bio sam tamo dve godine. Klub je stvarno dobar, grad lep, navijači i stadion super. Zaista lepe uspomene nosim iz Poljske.

Kakve su uspomene na rodni grad Vinkovce, odete li tamo?

- Rođen sam u Vinkovcima, ali tamo više nemam bilo koga od familije. Samo neke prijatelje iz komšiluka. Ljudi te vuku, ne vuče te grad. Tako je to u životu. Pre jedno desetak godina sam svratio na stadion, gde sam trenirao, da se prisetim vremena... Nešto me ne vuče da idem tamo.

Karijeru ste završili u Lansu. Kako fudbaler donese odluku da završi sa fudbalom?

- Nisam ja prekinuo karijeru tako što sam rekao da je dosta. Po završetku sezone sa Lansom, u kojoj smo mi ušli u elitni rang, ostavio sam sve otvoreno. Bio sam slobodan. Imao sam neke ponude, čekao sam nešto što mi odgovara. Otišao sam na odmor i on se posle mesec dana produžio, prva na dva, pa na tri i na kraju četiri meseca. Opustio sam se, počelo je da mi odgovara da budem više sa porodicom, da ne idem na treninge i u karantine. I da sam tada dobio neku superponudu pitanje je, da li bih je prihvatio. Imao sam tada 36 godina, a od 13, je fudbal bio ozbiljna pojava u mom životu. Tek onda sam video kako nije naivno kada si profesionalac, i to 20 godina. Na nivou, gde se od tebe mnogo traži. I to na fizičkom, mentalnom i tehničkom. I bilo mi je lepo. (smeh) Mogao sam da odem u Srbiju kad sam hteo, da odspavam duže... Prijalo mi je. Uživao sam dok sam igrao fudbal, ali nije fudbal samo uživanje, već i konstantno takmičenje. Nisam se zadovoljavao da budem peti napadač, već da igram, da budem najbolje. Uvek sam težio kao tome i prema sebi bio strožiji.

Vaša bratanica Simona ima velikih uspeha u tenisu. Koliko njoj mogu od koristi biti vaši saveti?

- Počela je da trenira uz moju ćerku. Kada su je poslali u ligu, da igra mečeve, namestilo se da baš ja budem prisutan. Rekao sam joj da njen forhend mora da bude bolji, da malo jače udara lopticu. I da tada nije ispravila grešku, pitanje je da li bi danas bila toliko uspešna. Videlo se da je talentovana i krenulo je. Počela je da osvaja turnire, ali mnogo je rano da se priča o tome, potrebno je mnogo rada. Ona ima veliku želju, brat je prati na turnirima. Sve je na njoj - zaključio je Danijel Ljuboja.

Kurir sport