Dok smo gledali meč na "Minhen areni" jedna stvar je konstatno "upadala u oči"... Širenje ruku - možda vam zvuči malo čudno, ali to je bilo toliko često da nije moglo da se ne vidi.
Gotovo svaki fudbaler Srbije širio je ruke bar jednom, pokazivao saigraču šta treba da odigra, hvatao se za glavu, pokazivao nezadovoljstvo zbog nekog poteza, kako svog, tako i kolege iz državog dresa. U jednom momentu izgledalo je da imamo 12 selektora i da svako zna kako je najbolje da igramo.
Činjenica jedan: Svi oni to rade iz najveće moguće želje za uspehom.
Činjenica dva: To nam je apsolutno nepotrebno i predstavlja gubljenje energije i donosi pad koncentracije. Skrenuti pažnju saigraču na neki potez ponekad - u redu, ali činiti to 90 minuta je zaista nešto što ne bi trebalo da radimo.
Želja za pobedom u državnom dresu mora da se kanališe ka koncentraciji. U suprotnom ona donosi nervozu. A, u dobrom delu meča sa Slovencima ona je bila i te kako prisutna u redovima srpskog državom tima.
To ne sme da nam se dešava u meču sa Dancima. Rival s kim ulazimo u bitku za osminu finala prikazao je najviše u našoj grupi. Malo šta je trulo u državi Danskoj. To su najbolje videli Englezi koji su jedva izvukli bod protiv Skandinavaca. Opet, Slovenci su pokazali da sa Dancima može da se igra...
Slušajući selektora Slovenije je na konferenciji posle meča sa Srbijom nekoliko puta ponovio da je ponosan na svoje fudbalere posebno kada vidi "kakva imena su imali na drugoj strani". Da bi pala Danska "ta imena" moraju da budu tim. I to 90 minuta. Poslednji put to su bili u Lisabonu protiv Portugala. Samo taj nivo igre može da znači da 25. juna nećemo završiti misiju na EURO 2024.
NE PROPUSTITE
BONUS VIDEO:
