Trener golmana Oliver Kovačević iza sebe ima nestvarnu životnu priču koju možete pročitati na linku ispod.
Tokom svoje golmanske karijere Kovačević je zaobilaznim putem morao do visina, a kruna je bila učešće na Mundijalu 2006. godine koje se, nažalost završilo neslavno. U razgovoru za Kurir Oliver Kovačević prisetio se tih dana.
Bili ste deo tima na Svetskom prvenstvu 2006. godine koje se završilo deaklom. Šta je uticalo na rezultate? Da li je odluka tadašnjeg selektora Ilije Petkovića da u tim uvrsti sina Dušana pokvarila atmosferu?
- U kvalifikacijama imali smo gol razliku 10:1. Atmosfera je bila takva da se nije desilo da jedan igrač sam pije kafu! Uvek je bilo pet, šest, sedam ljudi za stolom... Stvarno je bila sjajna atmosfera. Ali kada je prošlo sve shvatio sam da je jedino rezultat merilo svega. Rezultat je nas držao na okupu, ali kad su počele same pripreme za Svetsko prvenstvo u vazduhu se osećalo da to nije to. Vodilo se dosta računa ko je šta izjavio u novinama, zašto je neko izašao na bilbordu, a neko drugi nije... Neke stvari koje meni kao nekom ko je bio sa strane, nisam bio ni neka zvezda u toj selekciji niti bilo šta, ali sam analizirao celu tu situaciju koja se dešavala... Mislim da pozivanje Dušana Petkovića nije toliko uticalo. Proradile su neke sujete, kao i na svim velikim takmičenjima neke naše slabe tačke su izašle na videlo. Zašto jedan igra, a drugi ne, loša atmosfera na treningu... Od situacije da živite da odete na Svetsko prvenstvo, dođete u situaciju da jedva čekate da se vratite. Nažalost, taj trend se nastavio i kasnije... Jednostavno to smo mi, zašto je to tako, to su neke dublje analize... Ali mi je čast i zadovoljstvo bilo što mi je odlazak na Mundijal bila kruna nečega što sam kao dete sanjao i maštao, a na kraju isključivo svojim radom zaslužio. To mi je satisfakcija i naravno da sam ponosan! Sa druge strane, taj rezultat, atmosfera... Ostaje velika žal zbog toga - rekao je Kovačević, pa se osvrnuo i na neke lepše anegdote iz nacionalnog tima:
- Jedno vreme su me zvali zlatna klupa reprezentacije, ali jednostavno u tom trenutku Jevrić je branio fantastično i imao je moju punu podršku. Bili smo zdrava konkurencija, nije bilo sujete među nama. Uvek je imao moju podršku i s te neke strane je bilo bolje što je tako. On je bio koncentrisan, nije se bavio nekim drugim stvarima jer je znao da sam tu šta god da treba. Nažalost, samo tri puta sam branio, ali u najlepšem sećanju mi ostaje debi za reprezentaciju gde sam pružio odličnu partiju. Možda je moglo više ali Bože moj...
NE PROPUSTITE
BONUS VIDEO:
