DEJO: Iz Zvezde me oterao trener kojem je Arkan sastavljao tim

U obimnom intervju za "Mozzart sport" Savićević je pričao i o povratku u Zvezdu, razlozima zbog kojih 1999. godine na Marakani nije okončao karijeru, sukobima sa Fabiom Kapelom...

O najlepšem golu karijere.

“Kada sam šutnuo loptu, već sam se okrenuo i znao da ću postići gol. Imao sam u karijeri takva dva ili tri trenutka – šutneš, vidiš da ide i da nema šanse da golman odbrani. Slično mi se desilo protiv Žalgirisa u Beogradu i protiv Zemuna sa 30 metara. Bilo mi je mnogo drago zbog tog gola protiv Barselone, jer je ipak finale – finale. Lep gol, jeste spektakularan, ali takva je i sama utakmica. Finale Lige šampiona – bilo kakav gol u takvom meču je vrhunac karijere. Osim pominjanog u finalu Lige šampiona, imam nekoliko posebno dragih u dresu Crvene zvezde. Recimo protiv Kelna, Bajerna i Drezdena – to su golovi kojih ću se sećati čitav život”.

Na pitanje o "šestoj Zvezdinoj Zvezdi" Savićević je odgovorio:

“Pitanje je kompleksno. Do postavljanja Piksija za petu Zvezdinu zvezdu, morao si da ostaviš drugačiji trag, da budeš u Zvezdi barem deceniju. Svi su pre Piksija imali na stotine utakmica u Zvezdi, to su igrači koji su bili vrlo prepoznatljivi po tome što su učinili u klubu. Piksi je posle dve i po ili tri godine proglašen za petu zvezdu i onda se otvorila nada za sve nas iz generacije 1991. da možemo da postanemo šesta Zvezdina zvezda. U tom momentu nisam imao podršku ljudi iz kluba, jer oni koji su mene doveli više nisu bili u Zvezdi, pre svih pokojni Miša Slijepčević i Begović. Pokojni Miša mi je zaposlio brata da radi u robnoj kući pre nego što sam potpisao za Zvezdu. Oni su sklonjeni, došla je neka druga garnitura koja se malo pitala. U tom periodu su se najviše pitali Cvele i Džaja, a ja nisam bio u velikoj ljubavi s njima dvojicom. Verovato da sam se „lizao“ s njima, da sam imao odnos ko što su ga neki drugi imali, verovatno bih imao više šansi da postanem Zvezdina zvezda. Na moju sreću, ja sam se i posle Zvezde dokazao i napravio karijeru u Milanu. Postoji žal što neko od nas nije dobio tu čast. Što nisu proglasili trojicu ili četvoricu, prvenstveno Robija, Pančeva ili mene? Ne bi trebalo Darka zaboraviti, jer je dao 85 prvoligaških golova za tri sezone, bar mi se tako čini. Pančev je bio mašina za golove. Ja sam bio igrač kakav sam bio, Robi je proveo četiri godine u Zvezdi. Ipak, oni nisu hteli da nas proglase, kao nije moglo. Ali opet se vraćam na sledeće – da Piksi nije izabran, ma niko ne bi pominjao tu priču. Ne bi ni novinari oko toga pravili veliku frku. Piksijevo postavljanje za petu Zvezdinu zvezdu je probudilo kod nas nadu, pomerili su se kriterijumi i to je to. Po igračkim kvalitetima nas trojica-četvorica smo stvarno bili igrači. Za mene cela generacija ne može da bude šesta Zvezdina zvezda. Otišao sam na tu proslavu, jer kada je Lukić preuzeo klub, stalno se mislilo da imam nešto protiv onoga ko vodi Zvezdu. Nije bilo dosta igrača iz prvog tima 1991, možda šest ili sedam. Otišao sam da kažem da nemam ništa protiv toga što su oni to proglasili. Ja ću se uvek osećati kao Dejan Savićević koji je igrao u toj zlatnoj generaciji. Za mene je to zlatna generacija, ne šesta Zvezdina zvezda. Tako ja to gledam i to je jedna u nizu gluposti koje su se u poslednjem periodu desile u klubu”.

Savićević smatra da bi Crvena zvezda da nije bilo raspada SFR Jugoslavije bila prvak Evrope i 19992. godine

"Da smo ostali na okupu, 1992. bismo osvojili Ligu šampiona. Ipak, otišlo je dosta standardnih igrača – Dika, Mare, Robert, Šaban, Bina, pa i u takvoj situaciji, da smo igrali kod kuće, mi bismo prošli dalje, nego smo morali da igramo u Bugarskoj. Bila je „meč lopta“ sa Sampdorijom i da smo taj meč dobili, otišli bismo direktno u finale. Hoću da kažem da je ostalo ovih pet igrača i godinu dana kasnije bismo sigurno osvojili Ligu šampiona, bez obzira na to gde smo igrali kao domaćini”.

Dejo je pričao i o sukobima sa trenerom Milana Fabiom Kapelom.

"Postoje dve situacije. Jedna je bila posle mog intervjua u novinama kada sam ispljuvao Kapela. Rekao sam da mi ne daje da igram, ne daje mi ovo, ne daje mi ono... I izašle ekipe na teren, igra se „ševa pet na dva“ po ćoškovima. Ja se istežem, priđe mi Boban i kaže mi da me zove Kapelo da pričamo, hoće nešto da me pita. Boban je tu prevodilac, ali ja sam razumeo pitanje: „Da li je istina ono napisano u novinama“? Odgovaram: „Si“. Pita Kapelo kako sam to mogao da izjavim? Rekao sam mu: „Eto, mogao sam“. Počeo je nešto da mi objašnjava kako ja to ne mogu tako, ovako... Nisam hteo da ga slušam. Rekoh Zvonetu: „Kaži mu da se nosi u p.... materinu i da neću da pričam s njim“. Zvone odgovara: „Pa kako to da mu kažem!?“ Rekao sam „ko ga j...“, okrenuo se i otišao usred razgovora. Eto, tako je to bilo. Šta bre imam tu da pričam!? Nekoliko meseci od te situacije hteo je da me vodi da budem na klupi za rezerve u Briselu protiv Anderlehta. Kapelo uvek dan pred utakmicu izvede formacije, 11 na 11, shvatiš ko igra, a ko ne igra. Bilo je šest stranaca, vidim ja dva tamo, četiri ovamo i shvatim da nisam u kombinaciji. Međutim, Kapelo mi kaže da i mene vodi na put, a ja mu odgovorim da idem na put samo ako budem igrao. Počela je prepirka. Hteo je da mi objasni kako sam profesionalac koji mora sve da prihvati, pa sam mu objasnio da ja jesam profesionalac, ali profesionalac koji hoće da igra. „Ne može to tako, ti moraš da ideš“ – već je besneo Kapelo. Opet sam mu ponovio da neću da idem na put ukoliko ne budem igrao! Rekao mi je da sam slobodan i da napustim trening, ali sam i to odbio i ostao da malo istrčim. Vratim se u svlačionicu, istuširam se, a u tom momentu je došao tim-menadžer Ramaćoni i rekao mi: „Evo, hoće Galijani da priča s tobom.“ Ja se taman istuširao... Kaže Galijani: „Daj, Dejane, nemoj da praviš frku, molim te, obećaj mi da ćeš ići na put.“ Rekao sam mu da hoću da se istuširam, da sam još sam vruć i da ako obećam da ću ići, onda ću ići, ali da to ne mogu odmah da obećam i da ću ih pozvati kada da se istuširam. Završio sam razgovor, ugasio mobilni, seo u automobil i otišao kući. Nisam ni otputovao! E to je istina, a ne da mi je on objašnjavao zbog čega ne igram. Glavni razlog zbog čega nisam hteo na klupu za rezerve je taj što su tada mogla da igraju tri stranca, a tri na tribinu. Ti mene da staviš da budem rezerva jednom u dva meseca i da me vodiš!? Pa nisam ja došao bez ičega. Ja sam mu i tada rekao: „Alo, ja sam ovde došao sa osvojenom Ligom šampiona, kao reprezentativac, nisam ja mlad igrač, niti si me doveo sa 18-19 godina!“ Imao sam tada 25 godina i sve sam bio osvojio! Ja da sedim na klupi!? Verovatno da sam mogao svake nedelje da idem na klupu, išao bih, ponekad bi me stavio, ponekad ne. Ali ti posle mesec dana hoćeš da odmoriš nekog od ovih, pa da me staviš na klupu za rezerve? Ne može! Nisam ja od juče. Iz tih razloga nisam hteo da sedim na klupi za rezervne igrače.

Savićević je na pomen povratka u Zvezdu 1999. godine rekao:

“Imao sam u to vreme problem s kolenom. Vukao sam povredu i pauzirao šest meseci pre povratka u Zvezdu. Pametno je bilo što sam napravio pauzu, jer posle toga nikada nisam imao problem s kolenom. Dakle, vratio sam se u Zvezdu i mislio da igram još šest meseci. Hteo sam da ostanem godinu dana više, da završim karijeru u Zvezdi. Onda su se neke struje umešale... Kako da kažem – da je Džaja bio za to, ostao bih verovatno. Prvi put sada kažem da sam hteo da ostanem u Zvezdi, ali sam video da nisam poželjan. Iskreno da vam kažem jednu stvar, ako Miloljub Ostojić izjavi na konferenciji za medije da sam isti kao svi ostali, mislim da je to jasan znak. Mislim, ko je taj Ostojić!? Čovek kojem je Arkan sastavljao tim, a nije do tada imao posla, može da izjavi da je Savićević za njega isti kao svi ostali? Može to i lepše da se kaže, da je Savićević legenda kluba, da će biti tu, ali da kaže da je isti kao svi ostali!? To ti je odmah znak da bi trebalo da ideš. Da nije dobio instrukcije u tom pravcu, verovatno to ne bi smeo da kaže. Verovatno je razgovarao s Džajom koji ga je poslao na konferenciju i verovatno su mislili „a šta ćemo sa Savićevićem“? Kad već ulazimo u to, da objasnim do kraja zbog čega mislim da nisam ostao i šta je bio glavni problem. Moja poslednja utakmica u Zvezdi je bila protiv Partizana. Trener je bio Vojin Lazarević, kojeg sam voleo, moj Crnogorac. Dobar i pošten čovek, dobar lik i sve ostalo. Šta se desilo? On je voleo da se igra sve „čovek na čoveka“, takav je trener bio. Ja ga molim pred utakmicu da nešto promeni jer igramo s Partizanom, a on stvarno stavi dva štopera, a Džaja je padao u nesvest kada se igra sa četvoricom pozadi. Džaja je voleo da ima libera jedno 10 metara iza, a ja sam šest godina u Italiji igrao u formaciji sa četvoricom pozadi. I ja molim Lazarevića tri-četiri dana pred meč da ne stavlja flastere. Mi stvarno krenemo žestoko, u prvih 20 minuta povedemo sa 2:0. Ipak, isključe Drulića, a mi ostanemo da igramo sa pet pozadi. Na poluvremenu svi su bili za to da igramo u liniji, međutim, ništa se ne promeni. Partizan nas stegne i bude 2:2. Ja kažem Bunjevčeviću: „Bunjo, daj bre da stanemo sa četiri u liniju, zaj..i ovo.“ Krenemo da igramo 4-4-1, Partizan nam nije šansu napravio! Čak smo imali kontru za gol. Tu su verovatno videli da sam na terenu s Bunjevčevićem i s Bjegovićem promenio taktiku. Mislim da je moj mogući uticaj u ekipi bio jedan od glavnih razloga zbog čega su me „ispratili“. Nije mogao ovaj da kaže za mene da sam isti kao svi ostali. I da ne bismo došli u situaciju da mu na treningu šutnem nogu u dupe i da odem na ružan način, otišao sam gospodski. Prema tome... Kad sam se vratio, nisam tražio ni kapitensku traku, ni desetku. Nisam više bio klinac, te stvari mi nisu značile. Hteo sam još godinu dana da ostanem, ali mislim da je jedan od glavnih razloga odlaska bila situacija iz utakmice protiv Partizana. Sa Žotom Antonijevićem sam bio mnogo dobar, više nije živ, žao mi ga je, mlad je umro. Pošto je on bio Džajin čovek, stalno smo ga zezali. Bio mi je drag, imali smo sjajan odnos i govorio sam mu: „Žota, idi kod Džaje, traži mu da vodiš Zvezdu godinu dana. Uzećemo jedan trofej ovde, nećeš večito biti pomoćni trener, izađi jednom na barikadu.“ Bilo je već rečeno da će otići Vojin Lazarević. A Žota meni odgovara: „Crnogorac, lud si, lud si, lud si…“ I kad je došao Ostojić, njega su oterali. Dođem prvi put u Beograd, pitam Žotu o čemu se radi, zašto su ga „ispratili“ i vratili kod omladinaca. A on ono njegovo – nema veze, ovo, ono...

O izjavama Nebojše Čovića i finansijskim problemima Zvezde.

“Pa, verovatno Čović, da je u poziciji igrača, ne bi takve stvari izjavljivao. Mislim da nije u redu takva izjava. Momci nisu pola godine primili platu. Kada sam davno pregovarao sa Partizanom, došli su s nekom ponudom tipa daćemo ti 20, pa 20, pa 20... Rekao sam im: „Ljudi, ja sam se načekao rata u Budućnosti, zaje.ite me“. Hoću da kažem da kada obećaš nešto igračima i ne ispuniš ono što si obećao, ne možeš ni da očekuješ od njih mnogo. Mislim da ta Čovićeva izjava nije na mestu, ne može tako nešto da izjavi. Verovatno on nije u takvoj situaciji u kakvoj su igrači, da po šest meseci nisu primili platu. Igrači dobro zarađuju, ali se u tom periodu potroše te pare. Računaš zaradio sam, daće mi. Ne znam ko je izjavio od njih da više nemaju gde ni da pozajme novac. To je pravi odgovor Čoviću!”, rekao je Dejan Savićević.