Moji prijatelji kažu da ću zakucati iz kovčega i pokušati da ga otvorim. Ne predajem se, to nije deo mog karaktera i vaspitanja

Preporodio ih ličnim primerom.

Zvezdinog trenera Rikarda Sa Pinta jedna reč najbolje opisuje - borac! Ko ga je gledao na terenu, seća ga se kao neustrašivog napadača, ali takva hrabrost vraćala mu se kao bumerang u vidu teških povreda. Čak četiri puta je operisao koleno i uvek se posle zahvata vraćao na teren.

- Na zalasku moje igračke karijere došao sam u situaciju da su hirurzi izbegavali da me operišu. Nisam odustajao, još mi se igralo. Tražeći pravog lekara, otišao sam kod jednog u Pariz koji me je posle pregleda pitao da li volim golf. Rekao sam mu da volim, ali da ne planiram još da ga igram, jer hoću nazad na teren. Na kraju sam našao jednog Austrijanca koji je operisao kolena brojnim skijašima i uz njegovu pomoć igrao sam još tri godine - prisetio se u intervjuu za Kurir Sa Pinto.

♦ Da li ste zadržali borbenost iz igračkih dana?
- Moji prijatelji kažu da ću jednom, kad dođe onaj dan i završim u sanduku, zakucati iz njega i pokušati da ga otvorim. Ne predajem se, to nije deo mog karaktera i vaspitanja.

♦ Da li ste vašim ćerkama, koje se bave drugačijim sportovima, preneli nešto od svog karaktera?
- Ja sam veoma srećan otac jer su ćerke odlični đaci, dobri sportisti. Starija Leonor uspešno se bavi konjičkim sportom. Reč je o veoma skupom sportu, ali sam odlučio da joj omogućim kad već imam uslove za to. Kupili smo konja iz Nemačke, zove se Kvibl. Još su u periodu privikavanja jedno na drugo, što je u ovom sportu veoma važno, a stručnjaci očekuju za dve godine veoma dobre rezultate. Druga ćerka je kao gimnastičarka veoma uspešna takmičarka.

♦ Kako su vas prihvatili u Srbiji?
- Zadovoljan sam! U klubu osećam posvećenost poslu, na ulici podršku od navijača. Oni koji me prepoznaju, viknu "bravo", "samo napred".

♦ Kakvo ste mišljenje imali o Srbiji pre nego što ste došli?
- Ako mislite da li sam imao predrasude, odgovor je - nisam. O Srbiji sam znao onoliko koliko su mi o njoj pričali bivši saigrači: Jovica Nikolić, Čeda Đoinčević i Milovac u Salgeirošu ili Darko Kovačević, s kojim sam bio cimer u Real Sosijedadu. Naučili su me nekoliko interesantnih reči (smeh). Nikad ih nisam zaboravio.

Znanje je bogatstvo

♦ Zašto ste se nakon karijere odlučili za studije komunikacija i marketinga u sportu?
- Zato što mi znanje koje sam stekao kao igrač nije bilo dovoljno. Želeo sam šire obrazovanje, da sagledam fudbal iz svih uglova pre nego što počnem da se bavim trenerskim poslom. Obavljao sam i visoke funkcije u upravi Sportinga, ali sebe nikad nisam video kao kancelarijskog čoveka. Uvek sam se prijatnije osećao na terenu.

Metalika prejaka za uši

♦ Kažu da ste veliki filmofil?
- Da, volim sa suprugom i prijateljima da posećujem bioskope, pozorišta... Na tim mestima se zaista opustim, pobegnem malo od fudbala, o kojem razmišljam 24 sata. Volim i muziku, posebno onu iz 80-ih. Uvek se podsetim bezbrižne mladosti kad čujem hitove U2, Stounsa... Kod Metalike već imam problem, mislim da je njihov zvuk prejak za mene.

♦ Da li ste gledali neki srpski film?
- Mislio sam da je Kusturica iz Hrvatske, a onda sam ovde saznao da je vaš reditelj.