Džajić je debitovao na meču sa ekipom Budućnosti

BEOGRAD - Najbolji srpski fudbaler svih vremena Dragan Džajić na današnji dan pre 50 godina debitovao je za prvi tim Crvene zvezde i započeo fenomenalnu karijeru tokom koje je ostavio neizbrisiv trag širom Evrope i sveta.

"Imao sam 17 godina i osam dana, Zvezda je igrala utakmicu poslednjeg kola prvenstva protiv podgoričke Budućnosti i trener Miša Pavić odlučio je da mi kao talentovanom igraču iz omladinske škole ukaže šansu. Nismo pobedili, utakmica je završena bez golova, ali sam ostavio dobar utisak i od tada sam postao nezamenljiv", prisetio se Džajić za Tanjug tog popodneva 8. juna 1963. godine.

Zanimljivo, utakmica je odigrana na Staroj Karaburmi.

"Marakana još nije bila gotova, a stadion JNA bio je zauzet zbog sleta povodom Dana mladosti. Sećam se da sam bio presrećan, pogotovo kada su mi rekli da idem na pripreme za sledeću sezonu. Zbog toga sam izostao iz omladinske reprezentacije, ali sam kao najmlađi igrač lige izborio mesto u timu i već naredne godine osvojili smo duplu krunu", rekao je sadašnji predsednik crveno-belih i izrazio nadu da će se uskoro na Marakani ponovo slaviti trofeji.

Džajić je za Zvezdu odigrao rekordnih 590 utakmica i postigao 287 golova. Crveno – beli dres nosio je od 1963. do 1975. godine, da bi otišao u francusku Bastiju, ali se posle dve godine vratio na Marakanu i odigrao još jednu sezonu, pre nego što je 1978.godine završio igračku karijeru.

Prvu titulu u Zvezdinom dresu osvojio je 1964. godine, a bio je predvodnik generacije koja je prva zabeležila šampionski het-trik u nekadašnjoj SFRJ. Osvojio je još jednu titulu 1973. godine, kao i tri trofeja u tadašnjem Kupu Maršala Tita.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 85 utakmica i postigao 23. gola. Debitovao je protiv Rumunije 1964, a oprostio se 1978. godine protiv Argentine na Marakani.

Bio je najbolji strelac Kupa nacija 1968. godine u Italiji, kada je državni tim stigao do finala i tek posle dve utakmice izgubio od Sovjetskog Saveza, a predvodio je Jugoslaviju na prvenstvu sveta 1974. godine u Nemačkoj.

Bez dileme, bio je najbolje levo krilo sveta svog vremena i prava noćna mora za legendarne bekove tog doba poput Nemca Bertija Fogtsa, Španca Antonija Kamača i Engleza Bobija Mura.

Nije tajna da je bio na pragu prelaska u Real Madrid, ali sticajem okolnosti taj transfer nije realizovan i na kraju je u inostranstvu odigrao samo dve sezone u Bastiji, klubu koji je, realno, ispod njegovog renomea.

Na predlog rukovodstva Crvene zvezde 1979. godine izabran je za tehničkog direktora kluba i bio je kreator tima koji je 12 godina kasnije osvajanjem titule prvaka Evrope i sveta ostvario san svih zvezdaša.

U dva mandata obavljao je i funkciju predsednika kluba, koju je napustio 2004. godine posle poraza od Zenita u Kupu UEFA.

Na tu funkciju vratio se pre šest meseci, nakon što je ostvario veliku pobedu van terena, pošto je oslobođen optužbe za zloupotrebu službenog položaja, zbog čega je 2008. godine bio i uhapšen.