BAHATI, NADMENI I PREPOTENTNI VOJNIK NAS JE GLEDAO I DRSKO KAZAO... Rade Bogdanović prvi put priča o ratu u Sarajevu i svom begu

Rade Bogdanović rođen je u Sarajevu 21. maja 1970. godine. Detinjstvo i pubertet je proveo u tom gradu, postao fudbaler Željezničara čije je prošao omladinske kategorije od 1982. do 1988, kada je debitovao za prvi tim.

I tako je bilo sve do proleća 1992. godine. Ubistvo srpskog svata Nikole Gardovića u Sarajevu je incident koji se desio 1. marta 1992. godine tokom srpske svadbe ispred Stare crkve na Baščaršiji u Sarajevu. Tada je pripadnik paravojne muslimanske formacije Zelene berete Ramiz Delalić zvani Ćelo, pucnjem iz pištolja ubio mladoženjinog oca Nikolu Gardovića i ranio sveštenika Srpske pravoslavne crkve Radenka Mikovića. Ovo međuetničko ubistvo se odigralo u atmosferi visokih tenzija usled održavanja referenduma o nezavisnosti Bosne i Hercegovine. Bio je to jedan od povoda za početak ratnih sukoba u Sarajevu.

Rade Bogdanović pričao je i svojim danima u rodnom Sarajevu. Prisetio se pucnjave na Grbavici pred utakmicu Željezničara i Rada koja nikada nije odigrana.

- To je arhivirano davnih dana i ostaće uvek u sećanju. Jedan tipičan dan, za mladog fudbalera. Trening, odlazak u karantin, u hotel Bristol. Ustajanje ujutro, mrtav grad, ulice prazne, nigde nikog nema... Hotel je bio na šetalištu. Krenule su barikade, odlazak na stadion, izlazak na teren, pucnjava u Domu milicije koji je par stotina metara od terena... Prvi put čujete rafalnu paljbu i čovek jednostavno za 24 sata ostari i osedi. Onaj ko je pametan. Da ukapira... Da više tu... Što je bilo, bilo je. Bar za fudbalera Željezničara - rekao je Rade Bogdanović gostujući u podkastu "Kompasinfo" i nastavio:

- Do 1991. godine, u jesen, nisam ni znao ko je šta. Iskreno. Nije me interesovalo, ni sad me ne interesuje. Ali je činjenica da to nije došlo, oni su to doneli. To je došlo spolja. Ne mislite valjda da smo mi u Sarajevu, ili celoj Bosni, da zaratimo baš tako, krvnički između sebe. To su doneli mangupi, politički, koji su u podkastima i govorili šta su radili. Kad slušate zamenika CIA koji kaže koiliko je agenata ubačeno 1991, na neku TV Jutel. To je doneseno nama u Bosni, mi to nismo preopznali i platili smo krvničku cenu. Naseli smo na minu, koja i dan danas traje. Nije moralo da se desi.

Sarajevo je napustio u ratnom avionu, uz pomoć jedne lekarke.

- Jeste, Nadica. Sećam se sa tog leta jednog vojnika, vojnog lica, bahatog, nadmenog, prepotentnog... Mi smo s Nadicom ušli u avion i ona nas je sela u krilo. Mene i Gorana, dva klipana od po 22 godine i zagrlila nas. On je ušao i gledao ko je od muškaraca u avionu. Nije tu bilo mnogo muških lica i došao je do nas i obratio nam drsko. Prilično drsko nam je rekao da smo mi i on poslednji koji ćemo izaći iz Sarajeva. Mogu samo da kažem živa glava, izašao sam. Doktorka radi i sad na VMA, bila je udata, i sada je, za komandanta odbrane grada Beograda.

U Sarajevu su Bogdanoviću ostali roditelji.

- Kad uđete u taj avion i kad znate da nemate ništa, realno, ja sam imao 500 maraka u džepu, ne znam koliko je Goran (Goran Gutalj. op.a.)imao. Znam da nam je pokojni Ćujić, on je bivši sudija, a inače mislim da je bio pilot, obezbedio nam je smeštaj preko fudbalskog kluba Partizan u hotelu Mladost i ono, znali smo da imamo klopu i da ćemo trenirati sa njima. I realno u tom trenutku sa 22 godine nismo nešto preterano u glavi imali, sve nam je bilo vezano za noge, naša budućnost je bila u nogama. U Beogradu, U FK Partizan smo bili dobro primljeni, osećali smo se kao da smo pod ugovorima - otkrio je Rade Bogdanović.