BIVŠI IGRAČ ZVEZDE DIGAO GLAS: Ne znam šta je potrebno da uradim da budem, bar na širem spisku selektora!

U Ljutice Bogdana automatski se ustaje na pominjanje imena Darka Pančeva i Ilije Najdoskog. Slavni dvojac otvorio je vrata Marakane brojnim sunarodnicima, ali i učinio da novajlijama veće breme od makedonskog porekla nije potrebno. Taj teret postao je još teži kada se na leđima 19-godišnjaka iz Skoplja u crveno-belom dresu našla čuvena ‘desetka’.

“Bio sam mlad – neiskusan. Rekli su mi da me traži Zvezda. Kad sam to čuo, mogle su da stižu ponude bilo kojih evropskih klubova, opet bih izabrao Crvenu zvezdu. ‘Pucao’ sam od samopouzdanja, verovao u sebe. Nisam osećao pritisak, ali to sve govori koliko sam bio neiskusan. Još kad su mi dali dres sa brojem 10… Umesto da shvatim teret, ja sam bio opušten, kao da igram u Makedoniji. Rasterećeno sam odigrao nekoliko mečeva, a onda sam se povredio. Tada sam svim silama želeo da se oporavim i da se dokažem, ali nije išlo… Postao sam svestan težine crveno-belog dresa. Zvezda je najveće iskustvo u mojoj karijeri. Ništa ne bih menjao. Da mogu da vratim vreme, opet bih isto uradio. Opet bih došao u Beograd. Žao mi je što nisam više uradio na Marakani”, kazao je Daniel Avramovski na početku intervjua za Meridian sport.

“Ristić bi postao jedan od najboljih bekova u Evropi da ga povrede nisu usporile”

Kreativni vezista, arhitekta tima koji gaji ambicije za plasman u tursku elitu, rastao je u Beogradu zajedno sa Zvezdinom decom – od čije prodaje je klub zaradio dovoljno za preživljavanje u najtežim vremenima. Put je mladu crveno-belu družinu odveo na sijaset različitih strana, ali prijateljstva rođena u svlačionici Marakane nikada nisu prestala.

“Odmah se znalo da će postati veliki igrači. Odskakali su kvalitetom i talentom. Našli su se na pravom mestu u pravo vreme. Zvezdina su deca i nije im bilo teško da se uklope u prvi tim. Zaslužili su sve uspehe koje su potom ostvarili. To su moji dobri prijatelji, prvenstveno sjajni ljudi. Želim im sve najbolje. Sa Mihailom Ristićem se najviše družim. Ne stižemo često da se viđamo, ali u kontaktu smo na svaka dva, tri dana. Povrede su ga mnogo usporile, da nisu, bio bi jedan od najboljih bekova u Evropi. Bilo je tu mnogo vrhunskih momaka. Drago mi je zbog Jovića, Ristića, Grujića, Vukašima Jovanovića… Ne bih voleo da nekoga izostavim”, istakao je Avramovski, a potom nastavio u istom dahu o iskusnijim saborcima iz Ljutice Bogdana:

“Petar Orlandić i Nenad Gavrić su takođe moji veliki prijatelji. Žao mi je što Orlandić nije napravio više u karijeri, jer je posedovao kvalitet. On je veoma pošten čovek, borben igrač i veliki radnik. Statistika pokazuje koliko je dobro igrao u Zvezdi. Neću ulaziti u razloge zbog kojih nije dobio šansu koju je zaslužio, ali ostaje žal zbog toga. Srećan sam što sam stekao prijatelje za ceo život. Kada završimo karijeru, sa 35, 36, neko možda 40 godina, treba i kafu popiti sa nekim. Ponosan sam na sve te ljude koji mi mnogo znače”.

Nije na željeni način predstavio potencijal koji ga je krasio u Crvenoj zvezdi, ali uprkos svemu Makedonac vedrog duha žali samo zbog jedne prilike koja mu je pobegla iz ruku – otišao je bez odigranog derbija na Marakani.

“Ušao sam u drugom poluvremena kada smo igrali u Humskoj. To je bilo kada sam se oporavio od povrede. Nikada nisam igrao derbi na Marakani i to će ostati jedan od neostvarenih zacrtanih ciljeva o kojima sam oduvek maštao. Nikad ne reci nikad, nije nemoguće da se vratim, ali budimo realni – Zvezda je sada ipak daleko veći nivo. Osećao sam se kao kod kuće u Beogradu, volim klub i sve ljude, ali videćemo… Možda ponovo nekada dođem da upotpunim priču”.

“Andriju Maksimovića očekujem u timovima iz Liga petice, volim da vidim Srbe u evropskim velikanima”

Rastanak sa srpskim šampionom nikada nije označio kraj ljubavi prema klubu. Avramovski koristi svaku priliku, kad god mu obaveze to dozvole, da pogleda izdanja crveno-belih. Dva igrača, oba iz klupskog omladinskog pogona, zaintrigirala su makedonskog plejmejkera.

“Pratim sve bivše klubove, ali pogotovo Zvezdu koja je sada potpuno drugi nivo. Oduvek je Crvena zvezda pokazivala veličinu, ali sada je sjajno biti na Marakani, igra se Liga šampiona, osvajaju se pehari. Luka Ilić je još dok sam ja igrao u Beogradu dolazio da trenira sa nama. Uvek je bio talentovan, sviđa mi se kao igrač. Odličan je. Andrija Maksimović je vanserijski igrač. Mnogo očekujem od njega u budućnosti. Verujem da će igrati u nekoj od Liga petice, što zaslužuje. Voleo bih da što više igrača iz Zvezde, Partizana, Čukaričkog i ostalih timova, odlazi u najbolje evropske klubove, zarad promocije srpskog fudbala”.

Karijera ga je vodila širom bivše Jugoslavije, a uspeo je da u lični tefter upiše mnogo pobeda sa velikanima koji su svojevremeno činili fudbalsku elitu nekadašnje zajedničke države. Počeo je u Rabotničkom, a posle Zvezde postao miljenik navijača OFK Beograda, Vojvodine, Olimpije iz Ljubljane, Sarajeva i Vardara.

“Svuda sam odlično prihvaćen i na to sam vrlo ponosan. Ne znam da li je to bilo zbog mog pristupa, ali navijači su me voleli u svim klubovima. I dalje sam svuda dobrodošao gde god da odem. Često dolazim u Beograd. Uživam uvek tu, u Sarejevu, u Novom Sadu – iako dugo nisam bio tamo. Uvek težim tome da što više napredujem. Svestan sam da sam mogao bolje na svim tim lokacijama, ali kada sam počeo da tražim krivca u sebi, automatski sam se unapredio”.

Opremu Romantičara zadužio je u trenutku kada je klub jednom nogom bio u nižem rangu. Godinama mu nije bilo svejedno dok je gledao kako plavo-beli sa Karaburme tonu sve dublje u ambis, ali zato se iskreno obradovao njihovom velikom povratku u krem srpskog fudbala.

“Lično mi je to bila dobra sezone, ali klub se nalazio u veoma teškoj situaciji. Klimav period baš za Romantičare. Imali smo sasvim dobar tim, ali bili smo prepušteni sami sebi. Da ne ulazim u detalje i otvaram polemike… Žao mi je jer je OFK Beogradu mesto u Superligi. Nervirao sam se gledajući kako ispadaju u niže rangove. Teško mi je to palo. Srećan sam što su uspeli da se vrate. Zaslužili su mesto u vrhu. Uvek navijam za njih osim protiv Crvene zvezde i Vojvodine”.

“Za srpski fudbal je mnogo važno što Lalatović radi u Superligi”

Imao je priliku da sarađuje sa mnoštvom trenera, ali posebne reči hvale ima za dvojicu stručnjaka koji u ovom momentu igraju važnu ulogu u Superligi Srbijie. Prvo mesto pripalo je temperamentnom i javnosti uvek zanimljivom – Nenadu Lalatoviću.

“Veoma je važno za srpski fudbal što Nenad radi u Superligi. U stanju je da podigne svaku ekipu. Cenim njegovu borbu za svoje igrače. Treneri zapravo i predstavljaju servis igrača, jer oni su ti koji vode bitke na terenu. Lalatović upravo to i jeste. Ima odličan način komunikacije sa ekipom. Mnogo sam naučio od njega. Želim mu sve najbolje i neretko mu čestitam porukom na svim ostvarenjima”.

Feđa Dudić je dirigent, pod čijom palicom je kragujevački Radnički premijerno u dugačkoj klupskoj istoriji izborio promociju na evropskoj sceni. Sa njegovim znanjem i taktičkim zamislima Avramovski se upoznao za vreme mandata u Sarajevu, gde ga je povreda omela u nameri da pogura giganta iz BiH ka povratku na tamošnji tron.

“Znate kako, igrači često ne vole trenera kada ih ne vidi u svom timu. Kada si mlad misliš da je neko protiv tebe, ali u zrelijim godinama shvatiš da nije sve tako. Otuda može da poteknu priče da li je neko ovakav, ili onakav… Žao mi je što nisam duže radio sa Feđom Dudićem. Njegovi treninzi su sjajni, predano radi i detaljno ih priprema. U Sarajevu sam doživeo verovatno najtežu povredu u karijeri – nastradao je prednji mišić kvadricepsa. Znam da me je poštovao, znam šta je mislio o meni. Tek što sam se oporavio i zaigrao u Kupu, eliminisani smo od Čelika. Bio je to bolan poraz i Feđa je otišao. Mnogo mi je krivo zbog toga. Kvalitetan je i posvećen stručnjak”.

Iznenadio je javnost povratkom u Makedoniju pre tri godine, ali kvalitetne partije u Vardaru omogućile su mu kupovinu karte za Tursku. Posle superligaškog iskustva u redovima Kajzerispora, prihvatio je da se spusti stepenicu niže, ali i preuzme ulogu lidera u drugoligašu Boluu. Paraf na ugovor stavljen minule zime ispostavio se kao pun pogodak, čemu svedoči podatak da je na tri minula meča Daniel postigao tri pogotka i upisao asistenciju.

“Na prvu loptu druga liga ne zvuči dovoljno atraktivno. Kada se malo više udubite i raspitate, shvatićete koliko je to kvalitetno takmičenje. Mnoštvo vrhunskih fudbalera je deo drugog ranga u Turskoj. Koliko veruju u svoje igrače govori podatak da trenutno razmatraju opciju da ukinu dovođenje stranaca u drugoj ligi. Ovde se skoro svi bore za plasman u Superligu, ako ne svi – onda barem 10 timova. Prošle sezone domogli smo se plej-ofa, ali nismo istrajali u nameri. Nadam se da ćemo ove godini biti uspešniji. Igrao sam u sijaset država, takmičio se i Superligi Turske, ali ovde je intezitet takođe vrlo zahtevan. Takmičim se sa momcima koji su bili deo Lige šampiona, Premijer lige, Bundeslige…”

Za čitavu deceniju iskusniji od perioda dolaska u Ljutice Bogdana, postao je svestan značaja zdravih životnih navika, uneo novitete na profesionalnom planu i počeo da igra u izvanrednoj formi. Bolu je, dobrim delom Danielovim zaslugama, postao jedan od glavnih kandidata za ulazak u Superligu.

“Uvek može bolje, ali zadovoljan sam trenutno. Jedan sam od najmlađih debitanata u reprezentaciji, najmlađi sam Makedonac koji je zaigrao u Ligi Evrope, uvek se dosta očekivalo. Svaki pojedinac u različitom periodu dostigne idealnu formu. Mislim da sam to sada upravo uspeo. Pronašao sam sebe sa 29 godina. Posvećen sam, promenio sam brojne navike. U potpunosti sam se fokusirao na profesionalnu karijeru, vodim mnogo više računa o oporavku, o ishrani… Nikada nisam ovoliko trenirao. Svestan sam da je trebalo ranije da krenem sa takvim navikama, ali za pozitivne promene nikada nije kasno. Iz ove perspektive tek vidim pojedine stvari koje mnogo utiču na sam razvoj i karijeru”.

Nema nameru da napušta fudbal, svoju prvu ljubav, a sebe najradije po odlasku u penziju vidi kao skauta. Želi da iskoristi talenat koji poseduje i otkriva mlade potencijale širom Balkana.

“Fudbal je meni sve! Samo o njemu mislim. Trudim da se da svakodnevno napredujem. Jednostavno je – kada pružaš maksimum, igraš sve ozbiljnije. Nisam definisao šta bih voleo da radim po odlasku u penziju. Siguran sam da je u pitanju posao vezan za fudbal. Ne vidim sebe kao trenera, a najviše me privlači zanimanje skauta. Imam oko da prepoznam kvalitetnog igrača”.

Kada je zbog obaveza odvojen od porodice, koja u njegovom životu igra najvažniju ulogu, slobodno vreme često koristi uživajući u kvizovima.

“Istina, veoma volim Slagalicu! Igram često preko svog mobilnog telefona i mogu vam reći da nisam loš. Nisam dobar kao u fudbalu, ali nisam ni loš”, zaključio je Daniel Avramovski.

Kurir sport / Meridian sport