"DRHTAO SAM PRED NJIM" Mladi srpski fudbaler otvorio dušu o karijeri, pa poslao moćnu poruku: Naravno da Zvezda može da pobedi Štutgart!

Među biserima u koje se uzda cela fudbalska Srbija izdvaja se talentovani Jan Karlo Simić. Uprkos ozbiljnoj konkurenciji u odbrambenoj liniji nacionalnog tima stameni štoper odaje utisak da će u periodu koji sledi biti veoma važna karika Orlova.

“U klubu su vrlo otvoreni i direktni, uvek spremni za razgovor. Niko ti ne radi iza leđa, jer jednostavno vlada transparentnost. Veruju u mene što je od velikog značaja znajući da sam mlad igrač. Predstavili su mi projekat prilikom pregovora i sve ono što su obećali sada ispunjavaju. Ništa naknadno nisu izmenili, a to dovoljno govori koliko poštuju svoje igrače. Cene me, veruju mi i pružaju priliku da igram standardno na visokom nivou. Ophode se prema meni kao veoma značajnom članu tima”.

Srpski fudbaleri veoma su poštovani i voljeni na “Loto Parku”. Tokom bogate istorije Anderleht se tradicionalno okretao angažovanju asova iz naše zemlje, a titula miljenika pristalica kraljevskog kluba zauvek će pripadati Nenadu Jestroviću i Alekandru Mitroviću. Upravo u Belgiji dobili su nadimke – Jestrogol i Mitrogol.

“Dosta sam mlađi od većine igrača koji su nastupali ranije u klubu, ali uspeo sam da razmenim iskustva. Aleksandar Mitrović i Nenad Jestrović su briljirali ovde, a odličan je bio i Dejan Joveljić koji sada blista u Los Anđelesu. Mitar mi je odmah rekao da sam izabrao vrhunsku opciju. Pričali smo prilikom okupljanja u reprezentaciji i imao je samo reči hvale. Smatra da je Anderleht perfektan za moj razvoj, jer je i on sa 19 godina došao u klub, a potom znamo kako je tekla njegova karijera. Srećan sam, spreman da nastavim sa napornim radom i svakodnevno napredujem”.

“U mojoj glavi je bila samo reprezentacija Srbije, nikada nisam dovodio u pitanje za koga ću igrati”

Odluka da igrači srpskog porekla iz dijaspore izaberu dres sa grbom zemlje u kojoj su odrasli postala je česta pojava tokom dve i po decenije 21. veka. Veliku prašinu svojevremeno podigao je Bojan Krkić, da bi potom istim putem krenuli Marko Marin, Marko Aranutović, Aleksandar Dragović, Filip Ugrinić… Ali ne i Jan Karlo Simić. Za đaka Štutgarta oduvek je postojao samo jedan izbor.

“U Nemačkoj ste uvek na skeneru tamošnje struke i naravno da sam kao član Štutgarta imao mogućnost da zaigram za njihovu reprezentaciju. Bilo je opcija za razgovor i odlazak na okupljanja, ali mene to jednostavno nije interesovalo. Vrlo ih poštujem, ali u mojoj glavi bila je isključivo Srbija – oduvek. Nikada nisam dovodio u pitanju za koju reprezentaciju ću igrati. Dilema nije postojala i znao sam da će to sigurno biti Srbija”.

Poslednji u nizu koji je odustao od Orlova i zadužio opremu Pancera jeste vezista minhenskog Bajerna – Aleksandar Pavlović. Mladi član velikana sa “Alijanc Arene” dugo je vagao, a onda doneo odluku zbog koje su mu se razišli putevi sa tandemom Simić – Samardžić.

“Ne znam Aleksandra lično. Kada smo jednom prilikom putovali u Minhen da igramo protiv Bajerna – on je bio povređen. Moja majka ga je upoznala na tribinama i razgovarali su, što mi je kasnije pričala, ali lično nikada nisam bio u kontaktu sa njim. Ne znam ništa o njegovoj odluci i razlozima zašto je izabrao Nemačku, ali želim mu mnogo sreće u nastavku karijere. Bilo je različitih primera u prošlosti, ali voleo bih da se osvrnemo na Lazara Samardžića koji je krenuo istim putem kao ja. Nismo se poznavali pre reprezentacije, iako smo međusobno znali jedan za drugog i pratili se na društvenim mrežama. Sada smo na istoj strani i baš sam srećan zbog toga”.

“Gledajući reprezentaciju na TV zamišljao sam sebe u dresu Srbije”

U mlađim selekcijama nagovestio je da će Srbija u budućnosti biti u prilici da računa na još jednog modernog štopera. Komandovao je defanzivnom linijom kadeta koji su stigli do polufinala Evropskog prvenstva, a onda sasvim zasluženo dobio poziv kojim je nedosadanji san pretvoren u javu.

“Igranje za A reprezentaciju svoje zemlje je san svakog dečaka koji trenira fudbal. Od malih nogu, gledajući utakmice na televiziji, zamišljao sam kako ću ja jednog dana braniti boje nacionalnog tima. Uspeo sam. Ostvario sam san, ali tek sada kreće još veći trud, napor i rad. Mlad sam i na meni je da se konstantno dokazujem. Svestan sam koliko će treninzi i utakmice sa našim najboljim igračima doprineti mom razvoju. Treniram da bih svakodnevno bio sve bolji i zreliji. Ne znam šta će biti u budućnosti, ali potrudiću se da uvek pružim maksimum i budem na najvišem nivou”, poručila je uzdanica Anderlehta i nastavila:

“Kosta Nedeljković je moja generacija, a tu je i mali Andrija Maksimović. Odlično se znamo. Mihajla Cvetkovića nisam još upoznao, ali znam za njega. Drago mi je što je tu pregršt mladih momaka. Nadam se da će nam se pridružiti još dosta njih. Videćemo da li ćemo u narednim godima mi postati nosioci igre, sada je rano pričati o tome. Na nama je da se fokusiramo i neprestano radimo. Moramo da upijamo od stručnog štaba i iskusnijih saigrača i pružamo više od 100 odsto na svakom treningu. Samo Bog zna šta će biti, ali uvek sam optimista i nadam se najboljem”.

Žestoka konkurencija vlada na odgovornoj poziciji u nacionalnoj selekciji. Izborio se Simić za minute, ali kao glavni benefit koristi savete starijih mentora, koje neumorno upija prilikom svakog okupljanja.

“Svi momci imaju zaista fantastične karijere, članovi su klubova iz najkvalitetnijih takmičenja. Sama činjenica da mogu da učim od njih mi mnogo znači. Najviše sam pričao sa Strahinjom Pavlovićem i Nikolom Milenkovićem. Namestilo se tako da smo uvek bili zajedno na terenu. Svaki savet je koristan”.

Tokom leta našao se u prilici da zameni uloge sa starijim kolegom. Jan Karlo je krenuo put Belgije, a na “San Siru” su reagovali angažmanom Strahinje Pavlovića. Bila je to prilika da Šapčanin posluša savete i informiše se iz Simićevog bogatog iskustva u gradu mode.

“Rekao sam da obavezno što pre nauči italijanski jezik. Specifična je sredina i stvarno retko ko tamo govori engleski, a čak i ako govori, to nije dovoljno dobro. Značiće mu mnogo u komunikaciji. Lakše će moći da se sporazume prvenstveno sa stručnim štabom, ali i svim ostalim članovima kluba. Ako ne znaš italijanski na Čizmi, teško ćeš uspeti da se snađeš. Verujem u Strahinju i ne sumnjam da će uklopiti sve na najbolji mogući način”.

“U Milan me je doveo Maldini, tresao sam se kada sam ga ugledao prvi put”

Štutgart ga je igrački obrazovao, a znanje i umeće koje je stekao nije promaklo oštrom oku legendarnog Paola Maldinija. Po mišljenju mnogih znalaca najbitnije sporedne stvari u životu, najbolji štoper svih vremena, lično se postarao za dolazak perspektivnog Srbina u redove Rosonera.

“Paolo Maldini me je doveo u Milan. Redovno smo pričali, na svaka dva, tri dana. Izvanredan je! Veoma je brižan, pa smo često više razgovarali o porodici, o uslovima, o tome kako sam se adaptirao i snašao. Bilo je i fudbalskih tema, ali Italijani mnogo vode računa upravo o tim porodičnim vrednostima. Tresao sam se kada sam prvi put stao ispred njega. Mislio sam da sanjam! Svi znaju o kakvoj legendi je reč. Suvišno je objašnjavati bilo šta”.

Tinejdžeru su želje krenule brzo da se ostvaraju, a dok je pojedine uzore gledao samo na malim ekranima, sa Maldinijem je vodio duge razgovore i uvek pokušavao da “ukrade zanat”.

“Oduvek mi je upravo Maldini bio uzor, zbog zastrašujućeg znanja, tehnike, borbenosti. Divio sam se njegovim liderskim sposobnostima. Ipak, nije sam na vrhu liste igrača na koje sam se ugledao – jer deli to posebno mesto sa Nemanjom Vidićem. Njegov mentalitet i igra bez straha, bez obzira na situaciju, svakoga motivišu. Išao je glavom gde drugi nisu smeli nogom. To nije fraza, nego istina kada je Nemanja u pitanju. Takođe, voleo sam Kristijana Ronalda i njegov maksimalni profesionalizam. To je trio koji je najviše uticao na mene”.

“Leao me je pitao da li sam svestan, Žiru nije mogao da veruje – sve je bilo kao na filmu”

Odmah po dolasku na “San Siro” ustalio se u startnoj postavi omladinskog sastava i pokazao da kvalitetom i te kako pripada odabranom društvu Rosonera. Dominacija u Primaveri bila je ulaznica za treninge prvog tima, a zatim i debi koji ni najbolji svetski režiseri ne bi toliko živopisno predstavili na filmskom platnu. Zamenio je povređenog saigrača, a onda posle svega 17 minuta upisao prvenac protiv Monce u Seriji A.

“Prošlo je skoro godinu dana od tada… Vreme leti neverovatnom brzinom. Bilo mi je nerealno i to što sam tako mlad debitovao za prvi tim Milana, ali da sam postigao prvenac za svega 17 minuta na terenu… Ni sada često ne mogu da poverujem. Ne znam ko je od defanzivaca uspeo da se upiše u strelce na prvoj utakmici. Bilo je napadača kao što je Pato, ali nas iz odbrane teško. Ponosan sam! Svi su se pitali ‘kako je ovaj mali dao gol?’ Ne znam ni ja iskreno. Stvarano sam ne zemlji, nema hvalisanja ni zbog toga, ali ni zbog bilo kojih drugih ostvarenja. Nastavio sam još jače i želim samo da koračam napred”, istakao je Simić i nastavio da prepričava scene koje će pamtiti celog života:

“Apsolutno nisam bio svestan situacije. Ništa nisam čuo, a ni video u tim trenucima. Osetio sam kako svi saigrači skaču na mene, a bilo je zagrljaja i udaraca po glavi. Neopisivo, kao na filmu. Nekoliko minuta kasnije usledilo je poluvreme. Sećam se ulaska u svlačionicu. Skidamo dresove, pokušavamo da odmorimo, a ja glavu držim spuštenu – gledam u pod. Svi su srećni oko mene. Prvi mi je prišao Rafael Leao i pitao me: ‘Da li si svestan šta si upravo uradio’? Ne mogu da vam opišem te trenutke. Ubrzo mi se obratio i Olivije Žiru: ‘Karlo, ne mogu da verujem!’ Pioli je želeo da nam se obrati, ali malo ko ga je slušao tada. Svi su nasmejano gledali ka meni. Znali su koliko sam se borio za to, koliko sam radio. Trebalo je i ranije da debitujem, ali usled spleta okolnosti trener je donosio drugačije odluke. Kjer i Florenci su me grlili i ljubili. Cela ekipa se radovala sa mnom, ali i ranije su me oduvek bodrili i pričali da će moje vreme tek doći”.

“Luka Jović je svetski napadač, nisam video boljeg golmana od Majka Menjana”

Mislima je fokusiran samo na Anderleht, sa kojim je tokom minule transfer pijace ozvaničio petogodišnju saradnju, ali ne zaboravlja saigrače koji su mu olakšali i ulepšali period adaptacije po dolasku u Italiju.

“Rade Krunić me je dočekao prve godine i mnogo mi pomogao da se adaptiram i uklopim. Uvek je bio tu za mene, a potom je došao Luka Jović. Sa njim sam druge godine bio po ceo dan. Svakodnevno mi je pomagao. Mnogo sam naučio od njega na treninzima. Učio me je kako da se postavim kada me napada, kako da mu otežam posao, jer smo stalno igrali jedan protiv drugog. Luka će sigurno ponovo proraditi i nastaviti da pogađa mreže. Napadačima naiđe period kada lopta neće u gol. Neće, pa neće, ali Luka je izvanredan. On je vrhunski napadač spreman za velike domete. Poseduje svetski kvalitet. Svako ko se razume u fudbal vidi kakav je to igrač”.

Svaki Jan Karlov saigrač iz italijanske metropole je zasebna tema, a on je ponosan što je stasavao uz njihov nadzor i imao priliku da uči od najboljih. Teško da će višestruki šampion Starog kontinenta pazariti lošeg pojedinca, ali Simić smatra da Milan između svojih stativa ima ono što ne poseduje niko drugi na svetu.

“Majk Menjan je u mojim očima najbolji na svetu. Nikada u životu nisam video takvog golmana. Koliko taj čovek zna sa loptom u nogama, koliko dobro brani… Fatastičan je! Mnogo je momaka uticalo na mene, ali izdvojio bih svakako Tea Ernandeza, Manjana, Kjera, Žirua, kao i Rafaela Leaa. Nestvarni igrači, baš kao i Kristijan Pulišić. Šta taj čovek sada radi u Milanu… Klasa! Ranije sam ih poznavao samo sa televizije, a onda sam postao deo njihvog tima. Veliko dostignuće”.

“Maštam o Mundijalu i Ligi šampiona, Zvezda može protiv Štutgarta”

Simić skromno i čvrsto stoji na zemlji, bez namere da unapred obećava uspehe, ali uporedo sa ostvarivanjem ambicija nastavlja da mašta o najvišim dometima na svim poljima.

“Trenutno mislim samo na Anderleht i reprezentaciju, ali znam dobro o čemu sam maštao kao dečak. Dobio sam priliku u Belgiji da igram redovno u Ligi Evrope, što je sjajno, ali nadam se iskoraku i mečevima u Ligi šampiona. Želim da se takmičim sa najboljima na svetu. Na spisku želja neizostvani su nastupi na Evropskom i Svetskom prvenstvu, jer je to najveća privilegija. Voleo bih i jednog dana da se oprobam u Premijer ligi. Da li će i kada za to doći vreme – ne znam. Ostaje da vidimo. Fudbal je specifičan sport, poseban biznis. Nikada ne znaš gde ćeš završiti, jer sve zavisi od mnoštva faktora. Uvek ponavljam: mlad sam, nigde ne trčim i ne žurim. Samo korak po korak. Bog zna šta će i kako biti u budućnosti”.

Naredni rival Crvene zvezde u Ligi šampiona biće Štutgart – klub u kojem je sadašnji igrač Anderlehta i počeo igračku karijeru. Sa zadovoljstvom će odvojiti vreme da pogleda još jedan duel elitnog takmičenja, a smatra da srpski prvak može da se nadmeće sa vicešampionom Bundeslige u Beogradu.

“Gledaću utakmicu obavezno. Naravno, Zvezda svakome može da se suprotstavi – pogotovo kada se igra na Marakani. Tamo nikome nije lako, ali budite svesni da je Štutgart izuzetna ekipa. Crvenu zvezdu očekuje vrlo ozbiljan zadatak. Pobedili su Juventus nedavno, ali potom izgubili od Atalante. Biće interesantno posmatrati taj duel. Definitivno ću biti neutralan i uživati u utakmici Lige šampiona”, konastatovao je Jan Karlo Simić u intervjuu za Meridian sport.

Kurir sport / Meridian sport