"OTAC MI JE UPUCAN U GLAVU! METAK JE ZALUTAO I VIŠE NIŠTA NIJE BILO ISTO..." Pismo koje tera suze na oči: Posle tragedije se odrekao slave i odao alkoholu!

Brazilac Adrijano Leite Ribeiro jedan je od najboljih napadača u istoriji fudbala. Dotakao je popularni Imperator zvezde, krenuo je iz favele, stigao do vrha, a onda se vratio na dno. Tamo gde je i sve počelo.

- Da li znate kako je to biti dečko koji obećava?

Ja znam.

Uključujući i neispunjeno obećanje.

Najveći protraćeni talenat: Ja.

Volim tu reč, protraćen. Ne samo zbog toga kako zvuči, već zato što sam opsednut traćenjem svog života. Dobro mi je ovako, u mahnitom traćenju. Uživam u toj vrsti stigme.

Ne drogiram se, kao što pokušavaju da pokažu.

Nisam kriminalac, ali naravno, mogao sam da budem.

Ne volim da izlazim po klubovima.

Uvek idem na isto mesto u mom kraju, u Nanin kiosk. Ako želite da me sretnete, svratite tamo.

Pijem svaki drugi dan, da. (A ostalim danima, takođe).

Kako osoba poput mene dođe do tačke da pije skoro svaki dan?

Ne volim da se pravdam drugima, da dajem objašnjenja. Ali evo jednog. Pijem jer nije lako biti supertalenat koji je ostao u dugovima. A postaje sve gore u mojim godinama.

Zovu me Imperator.

Zamislite to.

Lik koji je napustio favelu da bi dobio nadimak Imperator u Evropi. Kako objašnjavaš to, čoveče? Nisam to razumeo sve do danas. Okej, možda sam uradio i neke dobre stvari, posle svega.

Mnogi ljudi ne razumeju zašto sam se odrekao slave velikih stadiona kako bi sedeo u svom starom kraju i pio do prekida filma.

Jer u nekom trenutku sam želeo, i to je vrsta odluke nakon koje je teško vratiti se nazad.

Ali ne želim sada o tome. Želim da mi se pridružite u vožnji.

Živeo sam godinama u Bara da Tižuka, fensi kvartu u Riju. Ali pupčana vrpca mi je praktično presečena u faveli.

Vila Kruzeiro (ime favele prim. aut.). Komples da Penja.

Skači. Idemo motorom. Tada se osećam najopuštenije.

Obavestio sam prave ljude da dolazimo. Danas ćete shvatiti šta Adrijano zaista radi kada je sa svojim drugovima na veoma posebnom mestu. Nema sr*nja, gluposti ili lažnih vesti. Ovo je ono pravo. Istina.

Hajde, čoveče. Već je svanulo. Ubrzo će biti krkljanac u saobraćaju. Nisi znao, zar ne? Odavde do Penjem žutom trakom, brže je, brate. Ali samo u ovom trenutku.

Ideš ili ne?

Kažem ti. Eno ga, odmah na ulazu u zajednicu. Teren Ordem e Progreso. Prokletstvo, igrao sam više fudbala ovde nego na San Siru. Možeš da se kladiš.

Da bi ušao ili napustio Vilu Kruzeiro moraš da prođeš ispred terena. Fudbal se nameće našim životima.

Ovde je moj otac bio istinski srećan. Almir Leite Ribeiro. Možete ga zvati Mirinjo, jer ga tako svi znaju ovde. Čovek od statusa. Mislite da lažem? Pitajte bilo koga.

Svake subote njegova rutina bila je ista. Ustajao rano, pripremio svoj ranac i želeo da krene momentalno na teren. "Hajde! Čekam te druže. Idemo. Današnja utakmica će biti teška", govorio bi. U to vreme, naš amaterski tim se zvao Hang. Zašto to ime? Ne znam, čoveče. Kada sam počeo da igram tu, već se tako zvao. Dugo sam igrao u žuto-plavom dresu. Bolje da poverujete. Iste boje kao Parma. Čak i nakon dolaska u Evropu, nikada nisam prestao da pratim utakmice Varzee, kako je zovemo u Brazilu.

Naravno. Tokom 2002, došao sam na odmor iz Italije i nisam radio ništa drugo. Uzeo bih taksi od aerodroma pravo do Kruzeira. Čoveče božji. Ne bih pre toga čak ni posetio majku u njenoj kući.

Sišao bih u podnožje brda, bacio torbe i počeo da urlam. Hteo sam da pokucam na Kačačina vrata, mog dragog prijatelja (neka počiva u miru), i na vrata Hermesa, još jednog mog drugara iz detinjstva. Došao sam udarajući po prozoru: "

Probudi se, kopile! Idemo! Idemo!" Žoržinjo, moj drugi veliki prijatelj iz detinjstva, bi se pridružio i onda... Zaboravi, čoveče. Ovi momci bi poludeli! Ostatak sveta bi nas našao tek nekoliko dana kasnije. Putovali smo po celom komšiluku igrajući loptu, samo se motali svuda, od bara do bara. Ni mazga to ne može da podnese!

Jedno od najvećih rivala Hanga bio je Čapa Kuente. Čak smo igrali finale amaterskog šampionata protiv njih. Tada sam već bio igač Parme. Otac je razgovarao sa mnom svakoga dana: "

Već sam te prijavio za šampionat, sine. Momci se tresu. Već mesec dana im pričam, 'Moj veliki, crni dečko dolazi.' A oni odgovaraju, 'To nije fer, Mirinjo.' Ne zanima me. Igraćeš."

Naravno da sam igrao!

Sa malom, plastičnom čašom Kola-kole u ruci (jedino piće koje je voleo), moj otac je predstavio startnih jedanaest Hanga.

"Hangrismar na golu. Lemongras, Rišard i Kakaća u odbrani…"

Prokletstvo, Lemongras je bio gorak tip. Uvek se na sve žalio. Rišard je imao moćan udarac, možda i jači od mog. Svi u živom zidu bi se us**li kada bi prišao da izvede slobodan udarac.

"Hermes u sredini sa Alanom. Krezio na desnom krilu, Žoržinjo na levom, naša sedmica. U napadu Frank, Dingo je naša desetka, i Adrijano."

Mogli ste da igrate Ligu šampiona sa tim timom.

Nacrtaću vam sliku. Vreo dan u Riju, tipičan za kraj godine. Glasna muzika. Samba. Papreno zgodne brinete idu gore, dole. Oče na nebesima, blagoslovi nas sve. Nema ništa bolje na planeti, brate.

Pobedili smo u finalu. Vatrometi su pucali kroz čitavu favelu. Predivan prizor. Prosto zadivljujuće.

Na terenu sam takođe naučio kako da pijem. Moj otac je bio lud, čoveče. Nije voleo da vidi nikoga kako pije, naročito ne klince.

 Sećam se kada me je prvi put uhvatio sa čašom u ruci. Imao sam 14 godina i svi u našem kraju su slavili. Konačno su postavili reflektore oko terena Ordem e Progreso, pa su organizovali utakmicu i roštiljali.

Bilo je mnogo ljudi, radost je zavladala, tipična za Varzeu, znate? Samba, ljudi dolaze i odlaze. Tada nisam bio pijanac. Ali kada sam video svu decu kako se bave svojim poslom, smejući se, rekao sam „aaaahhhh“. Nije bilo šanse. Uzeo sam plastičnu čašu i napunio je pivom. Ta gorka, tanka pena koja mi je prvi put sišla niz grlo imala je poseban ukus. Preda mnom se otvorio novi svet „zabave“. Moja majka je bila na zabavi i videla scenu. Ćutala je, zar ne? Moj otac... Sr*nje.

Kada me je video sa čašom u ruci, preprečio je teren užurbanim tempom čoveka sebi ne sme da priušti da propusti autobus.

"Prestani odmah",

povikao je. Kratko i odsečno, kao i obično. Rekao sam:"Oh, čoveče." Moje tetke i moja majka su brzo shvatile i pokušale da smire stvari pre nego što se situacija pogorša. "Hajde, Mirinjo, on je sa svojim malim prijateljima, neće da uradi ništa ludo. On se samo smeje, zabavlja, ostavi ga na miru, i Adrijano raste", rekla je moja majka.

Ali nije bilo priče.

Stari je poludeo. Uzeo mi je čašu iz ruke i zafrljačio je u daljinu. "Nisam te tako učio, sine", rekao je.

Mirinjo je bio lider Vile Kruzeiro. Svi su ga poštovali. Bio je primer. Fudbal je bila njegova stvar. Jedna od Mirinjovih misija bila je da spreči decu da odu stranputicom, da se uključe u stvari u koje ne bi trebalo. Uvek je pokušavao da okupi što više dece da igraju fudbal. Nije želeo da niko od njih gluvari po kraju, Još manje da se zeza sa školom. Njegov otac je mnogo pio. Bio je pravi alkoholičar. Čak je i umro od toga. Zato, svaki put kada vidi decu da piju alkohol, moj otac nije oklevao. Bacao bi čaše i flaše koje bi se našle ispred njega. Ali nije bilo svrhe, zar ne? Onda je zver promenila taktiku. Kada ne bismo obraćali pažnju, stavljao je svoju protezu u moju čašu ili čaše momaka koji su bili sa mnom. Bio je legenda. Kako mi nedostaje...

Sve lekcije koje sam naučio od oca bile su poput te, sadržane u gestovima. Nismo vodili duboke razgovore. Stari nije filozofirao, niti delio moralne lekcije, ne.

Njegova svakodnevna poštenost i poštovanje koje su drugi imali prema njemu je ono što me je najviše impresioniralo.

Smrt mog oca je zauvek promenila moj život. Do danas, to je problem koji još uvek nisam uspeo da rešim. Celo sr*nje je počelo ovde, u zajednici do koje mi je toliko stalo.

Vila Kruzeiro nije najbolje mesto na svetu. Upravo suprotno.

To je zaista opasno mesto. Život je težak. Ljudi pate. Mnogi prijatelji moraju da slede druge puteve. Pogledajte okolo i shvatićete. Ako krenem da nabrajam sve ljude koje poznajem, a koji su nasilno preminuli, razgovor bi mogao da traje danima… Neka ih blagoslovi naš nebeski otac. Možete da pitate bilo koga ovde. Oni koji imaju priliku na kraju odlaze da žive negde drugde.

Prokletstvo, moj otac je upucan u glavu na zabavi u Kruzeiru. Metak je zalutao. On nije imao nikakve veze sa neredom. Metak mu je ušao u čelo i zabio u potiljak. Doktori nisu imali načina da ga uklone. Posle toga, život moje porodice više nije bio isti. Moj otac je počeo da ima česte napade.

Da li ste ikada videli osobu koja ima epileptični napad pred vama? Ne želiš to da vidiš, brate.

To je strašno.

Imao sam deset godina kada je moj otac upucan. Odrastao sam živeći sa njegovim krizama. Mirinjo više nikada nije mogao da radi. Odgovornost izdržavanja porodice u potpunosti je pala moje majke. I šta je ona uradila? Suočila se sa tim. Računala je na pomoć naših komšija. Naša porodica je takođe bila tu da pomogne. Ovde svi žive sa malo novca. Niko nema više od onog drugog. I pored toga, moja majka nije bila sama. Uvek bi joj neko pružio ruku.

Jednog dana se pojavio komšija sa velikom kutijom jaja i rekao:"Rosilda, prodaj ih da nešto zaradiš. Tako ćeš moći da kupiš užinu za Adrijana." Ali ona nije imala novca da plati komšiji. "Ne brini, sestro. Prodaj jaja, platićeš mi nekada". Tako je i bilo, kunem ti se.

Drugi komšija joj je nabavio plinsku bocu."Rosilda, prodaj ovu. Pola je tvoje, pola moje." I tako bi moja majka pokušavala da zaradi crkavicu naporno radeći svakog dana. Moj otac je ostajao kod kuće. A, mama je trčala za dvoje, dok me je baka vodila na trening.

Jedna od mojih tetaka je dobila posao koji joj je omogućavao da dobija bonove za hranu. Poklonila ih je mojoj majci. "Rosilda, nije puno, ali je dovoljno da makar Adrijanu kupiš kolačić."

Bez ovih ljudi bio bih ništa.

Ništa.

Prokletstvo, od ovog razgovora sam baš ožedneo. Hajde da svratimo do kolibe mog prijatelja Hermesa. To je iza suda. Tamo! Tamo u uličici.

Tamo je živela moja baka. Dona Vanda, kakva ličnost! Već sam ti pričao o njoj, zar ne? "Adi-rano, sine moj! Dođi da jedeš kokice." Baka ni danas ne može da izgovori moje ime.

Svakog dana bih boravio u njenoj kući kada sam bio dete. Moja majka, moj otac i ja smo živeli u ulici 9, koja je na vrhu brda. Hoćeš da odeš gore i vidiš? Komplikovano je. Mnogo toga se tamo dešava. Bolje je da ostanemo ovde dole. Favela ima određena pravila koja moramo da poštujemo.

Kada sam bio dete, moja majka bi sišla dole da radi i ostavila me kod bake. Odvela bi me u školu i otišla u Flamengo. Moja borba je počela rano, to ne može niko da porekne.

Hermes, moj druže! Donesi nam domine. Pazi, on baš krade. Drži ga na oku, Hermes je podmukao. Sedi ovde, Žoržinjo. Pustite nas da igramo domine, možeš početi.

Kupali smo se u jami na kraju uličice. Bazeni u favelama su takvi, čoveče. Nisi znao, zar ne? Prokletstvo, ako je vruće u južnom Riju, gde žive najbogatiji ljudi, zamislite zajednicu na severu Rija. Deca izvuku kante i rashlade se najbolje što mogu. Reći ću vam da mi je i dan danas to draži način da se rashladim. Odlazim u bazen, u more i slične stvari samo kako bih se pretvarao da sam deo dobrostojećeg naselja. Ali azaista sam srećan što se tuširam na krovu, ili kad sipam kantu vode na glavu, kao što radimo ovde u faveli.

Da li vidiš kako se ljudi kreću ovde? Buka. Favela je nešto totalno drugačije. Otvaramo vrata i odmah nailazimo na komšiju. Čim izađeš van eto vlasnika ulične radnje, tetke koja prodaje peciva sa torbom u ruci, rođak berberina koji te zove da igraš fudbal. Svi se poznaju. Naravno, jedna kuća pored druge, zar ne?

To je bila jedna od stvari koja me jae najviše iznenadila kad sam se preselio u Evropu. Ulice ćute. Ljudi se ne pozdravljaju. Svi ostaju odvojeni. Prvi Božić koji sam proveo u Milanu bio mi je težak, čoveče.

Kraj godine je veoma važan period za moju porodicu. Svi se okupljamo. Uvek je bilo tako. Ulica 9 bi se okupila jer Mirinjo je bio glavni, zar ne? Tu je započela tradicija. I u novogodišnjoj noći, čitava favela bi se okupila ispred moje kuće.

Kada sam otišao u Inter, osetio sam veoma jak udarac prve zime. Božić je stigao, a ja sam ostao sam u svom stanu. U Milanu je hladno. Ta depresijia koja pogađa tokom ledenih meseci u severnoj Italiji. Svi nose tamnu odeću. Ulice puste. Dani su vrlo kratki. Vreme je vlažno. Nije mi se radilo ništa, čoveče. Sve ovo u kombinaciji sa nostalgijom za domom i osećao sam se kao go*no.

Ipak, Sedorf mi je bio neverovatan prijatelj. On i njegova žena su pripremili večeru za svoje najbliže na Badnje veče i pozvali su i mene. Vau, ovaj brat ima visok nivo. Zamisli Božićni prijem u njegovoj kući. Elegancija koju moraš da vidiš. Sve je bilo prelepo i ukusno, ali da budem iskren, želeo sam da budem u Rio de Žaneiru.

Nisam čak ni proveo mnogo vremena sa njima. Izvinio sam im se, brzo se pozdravio i vratio se u svoj stan. Pozvao sam moje. "Ćao, mama. Srećan Božić", rekao sam. "Sine moj! Nedostaješ mi. Srećan Božić. Svi smo ovde, samo ti fališ", odgovorila je.

Mogao sam da čujem smeh u pozadini.Glasan zvuk bubnjeva koje moje tetke sviraju da se prisete vremena kad su bile devojke. Šta? Oni tamo plešu kao da su i dan danas na balu. I moja majka je ista. Mogao sam da vidim scenu ispred sebe samo slušajući buku preko telefona. Prokletstvo, odmah sam počeo da plačem.

"Jesi li dobro, sine moj?", pitala je moja majka. "Da, da. Upravo sam se od prijatelja", rekao sam. "Ah, pa jesi li već večerao? Mama još postavlja sto", rekla je. "Biće čak i peciva danas." Prokletstvo, to je bio nizak udarac. Bakino pecivo je najbolje na svetu. Je*eno sam plakao.

Počeo sam da jecam. "U redu, mama. Onda uživaj, prijatno veče vam želim. Ne brini, sve je u redu."

Bio sam slomljen. Zgrabio sam flašu votke. Ne preterujem, brate. Popi sam čitavu flašu. Pakao sam celu noć. Onesvestio sam se na kauču jer sam toliko pio i plaka. Ali to je bilo to, zar ne, čoveče? Šta sam mogao da uradim? Bio sam u Milanu s razlogom. To je ono o čemu sam maštao čitavog života. Bog mi je dao šansu da postanem fudbaler u Evropi. Život moje porodice se mnogo poboljšao zahvaljujući mom Bogu i svemu što je za mene učinio. Moja porodica je uradila mnogo takođe. Bila je to mala cena koju sam morao da platim u poređenju sa onim što se dešavalo i što će se tek dogoditi. To mi je bilo jasno. Ali to me nije sprečilo da budem tužan.

Hoćeš li da se popneš na krov mog prijatelja Tote? To je moje utočište. Uzećemo piće i ja ću ti pokazati pogled na čitav kompleks. Hajde, čoveče!

Sačekaj da uključim tutufi. Tutufi, dođavola. Ne znaš šta je to, zar ne? Da povežeš svoj telefon sa zvučnikom, sra**e! Kako kažeš? Blutut? Oh, ne znam kako da izgovorim te reči na engleskom, dođavola. Učio sam samo do sedmog razreda. U faveli moraš da odvrneš do kraja, čoveče. Ovde slušamo muziku samo tako.

Tu je Grota, tamo Čatuba, ovde je Kruzeiro. Sve je to ista stvar, zaista. Sve je spojeno. Ali to su zajednice drugačije od Penja kompleksa. A, tamo je crkva Penja, visoko gore, koja nas sve blagosilja. Da, šetam unaokolo sa crkvom okanečom za vrat na ovo medaljonu ovde. Da li ti se sviđa? Onda ga stavi oko vrata da osetiš talas. Učiniću te delom naše zajednice. Kakvo podizanje morala, a?

Kada sam 'pobegao' iz Intera i otišao iz Italije došao sam ovde da se sakrijem. Tri dana sam prolazio kroz kompleks. Niko me nije pronašao. Nema šanse. Pravil broj jedan u faveli. Uvek drži jezik za zubima. Misliš da bi me neko cinkario? Nema je*enih pacova, brate. Italijanska štampa je poludela. Policija ju Riju je čak izvela operaciju da me 'spase'. Rekli su da sam kidnapovan. Šališ se, zar ne? Zamisli da bilo ko želi da mi naudi ovde… meni, detetu favele.

Rastrgli su me.

Svidelo mi se to ili ne, bila mi je potrebna sloboda. Nisam više mogao da izdržim, uvek sam moram da pazim na kamere kad god bih izašao napolje u Italiji, ko god da bi mi naišao, bilo da je reporter, prevarant ili neki drugi ku**in sin.

Ovde u zajednici to nemamo. Kada sam ovde, niko spolja ne zna šta radim. To je bio njihov problem. Nisu razumeli zašto sam otišao u favelu. Nije to bilo zbog pića, ili zbog žena, a još manje zbog droge. Bilo je to zbog slobode. Želeo sam mir. Želeo sam da živim. Želeo sam da ponovo budem čovek. Samo malo. To je prokleta istina. Pa šta?

Pokušao sam da radim šta su oni hteli. Cenkao sam se sa Robertom Manćinijem. Trudio sam se sa Žozeom Murinjom. Plakao sam na Moratijevom ramenu. Ali nisam mogao da uradim ono što su tražili. Bio sam dobro nekoliko nedelja, izbegavao sam piće, trenirao kao konj, ali je uvek bilo recidiva. Iznova i iznova. Svi su me osudili. Nisam mogao više da podnesem.

Ljudi su govorili mnogo sra**a, jer su bili osramoćeni. "Vau, Adrijano je prestao da zarađuje sedam miliona evra. Da li se odrekao svega zbog ovog sra**a?" To je ono što sam najčešće slušao. Ali oni ne znaju zbog čega sam to uradio. Uradio sam to jer nisam bio dobro. Bio mi je potreban prostor da radim ono što želim.

Sad vidiš i sam. Da li nešto nije u redu s tim kako se družimo ovde? Ne. Izvinite što sam vas razočarao. Ali jedino što tražim u Vili Kruzeiro je mir. Ovde hodam bos, bez košulje, samo u šortsu. Igram adomine, sedim na ivičnjaku, prisećam se priča iz detinjstva, slušam muziku, plešem sa prijateljima i spavam na podu.

U svakom od ovih sokaka vidim svog oca.

Šta bih više mogao da poželim?

Ja čak i ne dovodim žene ovde. Mnogo manje se petljam sa devojkama koje su iz moje zajednice. Jer samo želim da budem u miru i svestan svoje suštine.

Zato se stalno vraćam ovde.

Ovde sam zaista poštovan.

Ovo je moja priča.

Ovde sam naučio šta je zajednica.

Vila Kruzeiro nije najbolje mesto na svetu.

Vila Kruzeiro je moje mesto.

Kurir sport / Mozzart sport / Theplayerstribune

 BONUS VIDEO: