POVRATAK OTPISANOG - Nisi gotov i nisi bivši

Dragan Stojković pokazao je da je s pravom selektor fudbalske reprezentacije Srbije, bez obzira na mnoštvo kritika, a nekada i uvreda posle neuspeha na Evropskom prvenstvu i pred start Lige nacija.

Srbija pod Piksijevim vođstvom je jedina reprezentacija koja je uspela da otkine bod Španiji u ovogodišnjoj Ligi nacija. Kada se tome pridoda trijumfalni niz Crvene furije, kada su ostvarili sve pobede na Evropskom prvenstvu i domogli se titule, onda treba još jače stegnuti ruku Draganu Stojkoviću. Da je neko pre početka Lige nacija u konkurenciji sa Španijom, Danskom i Švajcarskom srpskoj javnosti ponudio da Orlovi budu treći u grupi, bez da se u poslednjoj utakmici bore za mesto u četvrtfinalu, verujemo da bi svi pristali. A, Srbija je to ostvarila, međutim nema zadovoljstva. Što zbog krađe sudije Feliksa Cvajera, što zbog kolosalnih prilika koje su srpski fudbaleri promašili u leskovačkoj novembarskoj noći, protiv čvrstih i kompaktnih Danaca.

Srbija je Ligu nacija okončala na trećoj poziciji sa šest osvojenih bodova, tri remija protiv Španije, Švajcarske i Danske i jednom pobedom nad Švajcarcima, koji su bili kobni po Orlove proteklih godina na velikim takmičenjima. Rezultat za pohvalu i respekt. Posebno ako se zna da je veći deo Lige nacija Srbija igrala bez Aleksandra Mitrovića, Dušana Vlahovića i Nemanje Gudelja. O neigranju braće Milinković-Savić sve je rečeno, ostaje nepoznanica Filip Kostić i šteta za prznički oproštaj Dušana Tadića posle EURO, jer je utisak da bi mogao još mnogo toga da da reprezentaciji.

Međutim, Srbija je na velikoj sceni dobila ono što je Dragan Stojković tražio. Na golu imamo dva izrazito kvalitetna golmana Predraga Rajkovića i Đorđa Petrovića. Zadnja linija se iskristalisala i za mesto tri štopera podjednako konkurišu Nikola Milenković, Miloš Veljković, Strahinja Pavlović i Srđan Babić, a u leđa im dišu Jan Karlo Simić i Strahinja Eraković. Bokove pokrivaju Andrija Živković i Aleksa Terzić, koji je možda i najveći bingo ove Lige nacija, uz darovitog Kostu Nedeljkovića.

Što se tiče veznog reda tu Srbiji nedostaje sveže krvi i energije. Sem talentovanog tinejdžera Andrije Maksimovića koji je bio osveženje na poslednje četiri utakmice, nije bilo novajlija koji bi mogli da donesu nešto novo. Selektor Stojković oslonio se na dobro znane kvalitete Nemanje Maksimovića, Saše Lukića, Ivana Ilića, Marka Grujića i Nemanje Gudelja. Nedostaje nam jedan otresitiji i bezobrazniji Lazar Samardžić, mada nije tek tako lako uskočiti u kopačke Dušana Tadića. Srbiji je preko potrebno osveženje u veznom redu i zato treba gledati ka inostranstvu, ka srpskim igračima rođenim u dijaspori. To može biti ključ uspeha.

Napad koji Srbija ima može se samo poželeti. Energija, želja i volja Dušana Vlahovića diže na noge celu naciju. Podređenost timu i golgeterski instinkt Aleksandra Mitrovića je nešto što treba da vidi svaki mladi fudbaler. Luka Jović je kroz Ligu nacija pokazao da ima kvalitet, ali ne i kontinuitet igranja utakmica i da mu je na zimu potrebno da promeni klub. Mihajlo Ivanović je ozbiljan potencijal, kao i Petar Ratkov i Dejan Joveljić.

Tiha voda, breg roni, tako bi moglo da se opiše bivstvovanje Dragana Stojkovića na klupi Srbije posle neuspeha na EURO u Nemačkoj i u Ligi nacija. Pod njegovim vođstvom srpska reprezentacija je od septembra, pa do novembra iz utakmice u utakmicu izgledala sve bolje i kvalitetnije. To je činjenica i to niko ne može da opovrgne. Svestan je toga i Dragan Stojković, sigurno je da će spreman dočekati martovski baraž, a onda i jun, kada počinje borba za Mundijal 2026. godine.