OCA MU UBILI, A MAJKA GA OSTAVILA U SIROTIŠTU: Legendarni srpski golman je bio heroj nacije! Preminuo je u 44. godini na gostovanju sa Crvenom zvezdom

Na prvom svetskom fudbalskom prvenstvu u Urugvaju reprezentacija Jugoslavije sastavljena smo od igrača iz Srbije zabeležila je istorijski uspeh osvojivši treće mesto.

A njegov put do dana kada je obukao dres sa državnim grbom nije bio nimalo ružičast. Bio je prepušten sam sebi od najranijeg detinjstva. Rođen je 21. septembra 1909. godine kao prvo dete Radoslava i Muriše, vlasnika mehane u Mojkovcu. Kad je njegov otac ubijen od strane austrougarskih vojnika jer se povezao sa srpskom vojskom, Milovan je imao 5 godina. Strahujući od odmazde, majka Miruša sa svoja dva mala sina peške beži za Kragujevac. Nažalost, nije se najbolje snašla, pa je bila prinuđena da dečake ostavi u Dom za ratnu siročad. Mali Milovan u Kragujevcu upisuje školu, ali i pravi svoje prve fudbalske korake u podmlatku "Šumadije". Sledeća stanica u njegovom životu bio je Novi Sad, gde boravi kratko, da bi na kraju završio u prestonici.

Život mu se menja onog trenutka kada poznati beogradski advokat Živko Popović, inače brat od strica Koče Popovića, postaje njegov staratelj. Šalje ga na dalje školovanje, kod Gece Kona da uči grafički zanat, što je sigurno imalo uticaja na njegov životni put. Ipak, fudbal je bio njegova najveća ljubav. Počeo je da brani 1921. godine u SK "Srbija", a sa svega 16 godina postaje prvotimac SK "Soko" (koji kasnije menja ime u BASK). Za ovaj klub odigrao je preko 500 utakmica, reprezentativac Beograda bio je 28 puta, a kao gost igrao je za BSK – čak 43 odigranih mečeva.

Ono što su o popularnom Jakši videli milioni gledalaca u filmu i seriji "Montevideo Bog te video" u velikoj meri je istina.

Jakša je u seriji, kao i na prijateljskom meču sa Bugarima pred odlazak u Montevideo sedeo na stolici koju je prislonio uz stativu, ali u pobedi 6:1 nije postigao gol, kako je prikazano.

Jakša, koga tumači glumac Andrija Kuzmanović i kapiten reprezentacije Milutin Ivković Milutinac na Prvom svetskog prvenstvu u fudbalu uvršteni su u idealni tim sveta, a čitav tim Jugoslavije prozvan je „evropskim Brazilcima“. Veliki deo popularnost koje je tim sa dalekog i nepoznatog Balkana uživao u Urugvaju ekipa je dugovala Milovanu Jakšiću i njegovim spekatakularnim odbranama. Rođeni Kolašinac toliko se dopao publici u dalekom Urugvaju da je, osim nadimka „El Grande Milovan“, dobio i ulicu u Montevideu.

Pobeda nad Brazilom bila je najveća senzacija, za Južnoamerikance to je bilo čudo koje se nije moglo objasniti. Brazilski igrači pritiskali su i napadali neprestano, ali na golu suvereno je vladao Jakša. Bacao se u noge, skakao s jednog na drugi kraj gola, skidao lopte s uglova.

"U golu su imali golmana kao spomenik. Ovaj dobri mladić koji i svojim licem iskazuje dobrotu, postao je fenomenalan golman; njega nije mogla pobediti nikakva sila ni iz bliza ni iz daljine, uvek se nalazio na lopti kao da je bio povezan za nju."

Ovako je pisao novinar urugvajskog lista "Impacial" posle njegove maestralne igre.

Postoji i priča da je Rikardo Zamora, po mnogima najbolji golman ikad, prišao Milovanu posle utakmice i poklonio mu svoj kačket i time simbolično dao do znanja da ga je nadvisio dvadesetjednogodišnji momak poreklom iz malog mesta Plane kod Kolašina.

Milovan Jakšić Jakša je i po povratku iz Urugvaja nastavio da brani za SK Soko, klub koji je 1931. godine promenio ime u BASK. Branio je mrežu reprezentacije Jugoslavije na devet utakmica, poslednji put 1934. godine na prijateljskoj utakmici protiv Čehoslovačke. U sezoni 1934/35. proveo je nekoliko meseci u Čehoslovačkoj gde je branio za Slaviju iz Praga. Tu je menjao čuvenog golmana Františeka Planičku koji bio teže povređen. Kada se oporavio od povrede, desilo mu se nešto što nikad pre toga nije – sedeo je na klubi za rezervne igrače, jer je Jakša branio fantastično.

Milovan Jakšić se ubrzo posle puta u Montevideo oženio Ljubicom Simić, igračicom rukometa iz Smederevske Palanke. Imali su dvoje dece, a ćerki su dali ime Sokolka u znak sećanja na tim u kome je Jakša igrao.

Po završetku golmanske karijere 1936. godine otvorio je knjižaru u Makedonskoj i štampariju u Cetinjskoj ulici u Beogradu. Tu je proveo i Drugi svetski rat, a savremenici su zapamtili da je sarađivao sa partizanima i mnoge spasao logora na Banjici. Smrt Milutinca, svog dugogodišnjeg prijatelja i druga iz reprezentacije koga su Nemci streljali 1943. godine nikada nije preboleo.

Nakon 1945. godine upravo nove vlasti Milovanu Jakšiću su oduzele knjižaru i štampariju.

Ipak, i po povlačenju iz igre, Jakšić je ostao u fudbalskom svetu. Bio je dugogodišnji predsednik Saveza fudbalskih trenera Jugoslavije, a sa još nekoliko istomišljenika osnovao je 1945. godine fudbalski klub Crvena zvezda.

"Bio je učesnik inicijativne sednice osnivačkog Odbora OFD Crvene zvezde. Slobodno se može reći da je bio ličnost od nesumljivog autoriteta čije se mišljenje veoma cenilo, pogotovo kada se biralo ime novog fiskulturnog društva tog 3. marta 1945. godine, u sedištu Gradskog odbora USAOS-a u ulici kralja Milutina broj 2. Posle dužeg većanja i imena poput Dinama, Udarnika, Mladosti, Torpeda ili Lokomotive, Slobodan Ćosić je predložio: "Da naše društvo nazovemo Zvezda", na šta je Zoran Žujović spontano dodao: "Kad je Zvezda, neka bude crvena." Kancelarijom se prolomio aplauz oduševljenja, ali ono što je bilo najvažnije – ime se svidelo Milovanu, koji je tom prilikom još izjavio da će njegova knjižara platiti sve troškove registracije novog Omladinskog fiskulturnog društva Crvena zvezda. Tako je udaren pečat budućem klubu. U fudbalskom klubu bio je od samog njegovog osnivanja na raznim funkcijama i bio je jedan od njegovih najistaknutijih rukovodilaca. Isticao se marljivim radom, silnim zalaganjem i požrtvovanjem. Oni koji su ga znali govorili su da je malo ljudi takvog srca i ponašanja. Igrači su u njega gledali kao iskusnog učitelja i glavnog savetnika. Bio im je uzor sportskog poštenja, drugarstva i discipline.", napisano je svojevremeno o osnivačkoj skupštini FK Crvena zvezda.

Za vreme gostovanja Crvene zvezde u Aleksandriji u Egiptu 1953. godine prestalo je da kuca srce "El Grande Milovana". Preminuo je od iznenadnog srčanog udara u svojoj hotelskoj sobi, u trenutku kada su zvezdini igrači igrali protiv kombinovanog tima dva kairska kluba Nacional i Arsenal. Bilo je to 25. decembra 1953. godine u Kairu, gde je bio na Afričkoj turneji Crvene zvezde kao tehnički referent i vođa puta. Imao je samo 44 godine. Egipatska vlada mu je odala počast i ratna mornarica te države prenela je Jakšine posmrtne ostatke do jugoslovenskih voda.

Sahranjen je po ciči zimi i snegu 15. januara 1954. godine, u Aleji zaslužnih građana u Beogradu, uz prisustvo porodice, preživelih saigrača iz Urugvaja, brojnih prijatelja, a u ime Crvene zvezde oprostili su se Mrkušić, Purić i Miljanić.

Tog dana došlo je i oko 3.000 građana da isprati na večni počinak ,,El Gran Milovana“. Jer, takav je to čovek bio.