ČUVAR GA IZBACIO IZ ZVEZDE, ON POSTAO LEGENDA PARTIZANA! Preživeo je pakao u detinjstvu: Gledao je kao dete kako mu Albanci pale kuću i psa, a brat umire

Poslednjeg dana 1937. godine u Jablanici kod Peći rođen je Milutin Šoškić, jedan od najboljih golmana Partizana i Jugoslavije svih vremena.

Imao je bogatu karijeru, tokom koje je stigao i do zvanja najboljeg golmana na svetu.

Interesantno je da je fudbalsku karijeru počeo kao napadač. I to u Crvenoj zvezdi. Međutim, desio se incident sa čuvarom stadiona, koji njemu i njegovim drugarima nije dozvolio da uđu na jedan trening. Čak ih je šutirao, pa je ljuti Šole otišao na trening u Partizan.

Na jednoj utakmici mlađih kategorija je stao na gol i... ostalo je istorija.

Za Partizan je odigrao 387 utakmica, a branio je od 1955. do 1966. godine. Dobrim igrama u Partizanu je postao i reprezentativni golman, a na golu nacionalnog tima je zamenio Vladimira Bearu. Tačno 50 puta je bio reprezentativac Jugoslavije.

Sa Jugoslavijom je osvojio srebro na Evropskom prvenstvu 1960. godine. Te iste godine je osvojio zlato na Olimpijskim igrama u Rimu.

Dve godine kasnije je bio četvrti na Svetskom prvenstvu u Čileu.

Veliko priznanje je dobio kada je branio za Tim sveta na utakmici protiv Engleske 1965. godine. Po poluvreme je delio sa slavnim Lavom Jašinom.

Sa čuvenom generacijom Partizanovih beba je 1966. godine kao kapiten igrao u finalu Kupa šampiona protiv Reala u Briselu. Padali su tada pred crno-belima slavni klubovi, poput Mančester junajteda. Meč u Briselu bio je ujedno i oproštaj od crno-belog dresa.

Prešao je u nemački Keln, gde je branio do 1971. godine i upisao 65 utakmica.

Tokom karijere je dva puta doživeo teške povrede, a iako su mu prognozirali da više nikada neće moći da hoda bez štaka, on se brzo vraćao na teren.

Po završetku igračke karijere je završio višu trenersku školu. Trenirao je OFK Beograd pet godina, bio u Kikindi jednu sezonu, a od 1979. do 1990. godine proveo u Partizanu kao jedan od pomoćnih trenera Milutinoviću i Bjekoviću. Pod njegovom palicom stasavali su Fahrudin Omerović, Ranko Stojić i Rade Zalad.

Nakon što je Bora Milutinović 1993. godine postao selektor Sjedinjenih Američkih Država, Šoškić je postao trener golmana ove selekcije. Na toj poziciji je ostao sve do 2006. godine, a Amerikanci su u tom periodu četiri puta igrali na Mundijalima.

No, sva sportska slava ostala je u Šoškićevom sećanju u senci teškog detinjstva.

- Nema tih medalja, pehara i slave koji mogu da zaleče rane moga detinjstva. Svi ovi rezultati ne mogu ni prineti tome - rekao je jednom prilikom.

Šoškić je preživeo pravu porodičnu dramu, koje se sećao do kraja života. U jednom intervjuu je ispričao sve strahote kroz koje je prošao.

- Imao sam četiri godine kada su nam balisti u Jablanici zapalili kuću. Evo, sad dok vam govorim, kao da vidim kako u kuću ubacuju i mog psa. Voleo sam tog psa. Kuća gori, on cvili, zavija... Majka, braća i ja sve to gledamo. Majka nas zagrlila, sve, ovako, odjednom. Glasa ne pušta. A suze same liju. Posle nas je odvela u Pećku patrijaršiju. Patrijaršija je bila naše jedino utočište te '41. godine. I to mi je u sećanju. S tim ću da umrem. Četiri godine smo proveli u Patrijaršiji. Četrdeset porodica je tu našlo spas. Ali svake noći Šiptari kidišu na zidove. Onda neko, usred noći, ko je najbliži i najbrži do zvona, poteže uže koje je pokretalo zvono tuge. To je bio znak Italijanima koji su bili u pećkoj gimnaziji da nas spasavaju. I, spasavali su nas, čitav rat. Oni nekad, kao i ovovremeni danas, koji su zaštitili i Patrijaršiju i Dečane...

Da tuga bude veća, Šoškić je tokom zbega ostao bez brata.

- U Patrijaršiji smo bili s korom hleba. Umiralo se i rađalo. Pamtim, a ko to ne bi upamtio, tamo mi je umro i brat Milisav, godinu od mene stariji. Majka ga je u naručju odnela, samo je rekla: "Umro Milisav". Sahranili su ga iza patrijaršijskog zida, noću...

Posle četrdeset pete, Šoškići su mislili da ih iz Metohije niko nikada neće moći pomeriti. Otac Jeremija već je počeo da gradi novu kuću na temeljima spaljene, u Jablanici.

- Lepu smo kuću podigli na starom zgarištu. Dve godine posle takozvane slobode, 1947, Šiptari su nam kuću ponovo zapalili. Trn u oku bio im je moj otac Jeremija, nekadašnji kraljev vojnik, koji se posle propasti Kraljevine priključio partizanima. Nije ni njemu ni nama više bilo mesta u Jablanici. Pamtim da su ga tražili živog ili mrtvog. Te 1947. godine otac je doneo odluku da smo mi najpreči, naši životi, jer je slutio da i mi možemo biti žrtve. I tako smo pošli iz Jablanice. Bez ičega. Zapravo, ne bez ičega, već sa užasnim slikama. A ja sam stalno sanjao brata Milisava i onog mog psa koji je u kući goreo. Stalno sam sve to sanjao. Šta je sve u međuvremenu bilo, čitava moja mladost, rezultati u sportu, kažu vrhunski, bili su podređeni tim slikama. One su živele u meni. Ne živele, one su buktale. Možda su me i pokretale da napravim rezultat. Ali sputavale su me da se vratim u Metohiju. Strahovao sam, priznajem, od tih užasnih slika. Verujte, strahovao sam.

Legendarni Šole nas je napustio 27. avgusta 2022. godine u 85. godini. Na 168. večitom derbiju odigranom četiri dana kasnije igrači Partizana su na meč izašli u plavim majicama na kojima je pozadi bilo njegovo prezime i broj 1, dok je golman Aleksandar Popović nosio belu majicu sa Šoškićevim likom napred, a pozadi pisalo Šole i broj 1.