SELEKTOR SRBIJE POSETIO MANASTIR HILANDAR: U pravoslavlju pronalazi mir! Vera je ono što ga pokreće!

U razgovoru za Kurir ovaj Novosađanin otkrio je mnoge stvari iz privatnog života, pre svega posvećenost pravoslavnoj veri, gde pronalazi mir i energiju za stresan posao koji radi.

Otkud posvećenost pravoslavlju za jednog fudbalskog trenera?

- Vera je pre svega utkana u našu tradiciju, kako bi mi trebalo da se ponašamo. A to je pre svega privrženost i odnos prema poslu i životu. Treba da budemo 100 odsto iskreni i da jednostavno damo celog sebe. Posvetiš se naravno životu, jer znamo da je život dar od Boga. Treba da iskoristimo sve ove dane našeg života na zemlji. Da u svakom trenutku u porodici i na poslu damo celog sebe, da nema mesta štednje - počeo je intervju za Kurir Radoslav Batak (47).

A kada je reč o veri u sportu?

- Ja to ne bih delio. Po meni je vera ta koja pokreće čoveka i daje mu viši i drugi smisao, ko naravno veruje da postoji život posle ovog na zemlji. Jednostavno u sportu mi je slična ta paradigma. Da veruješ u to što radiš i posledica svega toga će biti neki neočekivani uspeh. Život je jedan maraton, nije trka na 100 metara. I zato treba ići ka cilju.

Često posećujete crkve i manastire, među kojima je i Hilandar, koliko je to hodočašće bilo bitno za vas?

- Naravno da je za jednog pravoslavnog hrišćanina, životna želja da poseti jedan od najvećih manastira, koji su osnovali Nemanjići. To je mesto koje sam želeo da obiđem i Bogu hvala, prošle godine sam bio po drugi put. Jedna lepa istorija, tradicija... Kao i drugi manastiri koje sam posetio. Tu osećam mir, smirenost, osećaj srpske tradicije i istorije.

Skoro svaki odmor i slobodan trenutak koristite da se posvetite veri. Zašto?

- Važno je da znamo ko smo i šta smo! Ljudi se polako vraćaju tradicionalnom i duhovnom nasleđu. Svaki trenutak koristim da obiđem, ne samo naše manastire, nego isto tako i naše predele, našu prirodu. Upravo sam za vreme korone, sigurno nekih mesec dana s porodicom prošao jedan dobar deo istočne, zapadne i centralne Srbije. To je trajalo jedno mesec dana. Obišli smo od sve od Banje Koviljače, do Prijepolja i završili sa manastirom Mileševom. Videli sve naše lepote i predele, manastire Tronoša, Čokešina, Rača, Bele Vode, Mileševe, bili na Drini, Tari, Zlataru... To je bilo vreme kad nije bilo društvenog života i posvetio sam se istoriji, tradiciji, veri i porodici. Osvežio sam se u pozitivnom duhovnom smislu.

Vi ste selektor reprezentacije Srbije do 17 godina, pričate li sa decom o veri i duhovnim temama?

- Nema mesta za tako nešto u reprezentaciji... Veoma je bitno da svi imaju slobodu. U reprezentaciji imamo decu s različitim veroispovestima... Važno je da oni postanu ljudi, da to shvate. Ne pričamo na temu vere, više govorimo o socijalnoj i sportskoj psihologiji. Da kao grupa znamo šta je reprezentacija, da znamo ko smo mi, ko je bio pre nas, ko je pravio rezultate... Da znamo pravila ponašanja i da je reprezentativac onaj koji predstavlja sebe, a pre svega svoju porodicu. I to mora da se zna u svakom trenutku, kada su momci u javnosti, na treningu, u školi... Da nauči da nose odgovornost.

Očekuje vas težak posao, zar ne, jer Srbija igra protiv Holandije, Mađarske i Portugala?

- Izvukli smo teške protivnike. Imaćemo okupljanje od 2. do 6. februara, gde je zakazana utakmica sa Slovenijom. Jedina naša provera. Završna runda kvalifikacija donela nam je utakmice protiv selekcija koje igraju ozbiljan fudbal. Veliki izazov za nas. Dobro znamo kakav je kvalitet fudbala i organizacije kod naših protivnika, posebno u Holandiji i Portugalu. Verujem u naš mentalitet, karakter i inat. Samo prvi ide na EP u Albaniju.

Igrali ste za Crnu Goru. Kako ste videli ovu tragediju na Cetinju?

- Nažalost čuo sam, iako sam ovih dana gledao da se odmorim od informacija, interneta i medija. Baš smo u poslednje vreme nekako pali, dešavaju nam se ružne stvari. Ne znam šta bih mogao da poručim u ovom trenutku, da ne bude pogrešno shvaćeno... Velika tragedija i to baš na Cetinju. Mislim da je to drugi put u roku od dve godine. To je baš užasno... Ne znam šta se desi u čoveku, pa da oduzme nekome nešto najdragocenije što ima. Možda bi svi trebalo da se zapitamo... Da psiholozi i pedagozi kažu nešto... Ne znam gde sve ovo ide... Kada bi ljudi shvatili da su obrazovanje i vaspitanje osnova čovečanstva i porodice. Tada ne bi bilo sujete i ljubomore, niti bismo obraćali pažnju na druge ljude...

Bliži se Božić, da li ste nešto isplanirali i gde ćete ga proslaviti?

- Nažalost nećemo biti u Srbiji, da proslavimo sa našim najbližima. Porodično, nas četvoro idemo na skijanje. To je sad jedini period, gde možemo da budemo zajedno. Putovanja su retka prilika da budemo skupa, od jutra do mraka, da li to bilo tri, ili nedelju dana.

Imate li neku poruku za čitaoce Kurira pred Badnji dan i Božić?

- Koliko brzo ide život... Poruka je da treba da budemo srećni, svaki dan, kakav god on bio - sunčan, tmuran ili kišovit. Da svakog dana pokušamo, da budemo bolji ljudi. Svako prvo treba da menja sebe, pa onda ceo svet. Da pođemo od sebe, da budemo zadovoljni onim što imamo, da damo sve od sebe kako bismo pomogli bilo kome. Nekom toplom reči ili savetom. Da se radujemo novom danu i da budemo zdravi, jer onda nema prepreke u životu - zaključio je Radoslav Batak.