"MIHA JE BIO U PRAVU! NEMA ČISTIH HRVATA, NITI SRBA" Životna ispovest legendarnog fudbalera: Zbog rata morao da napusti dom, Arkan ga lično doveo u Obilić!

Saša Branežac dobro je poznato lice među nešto starijim pratiocima fudbala u Srbiji i regionu. Kao napadač nosio je dres Sartida, Obilića, Sutjeske, Napretka, Čukaričkog, ali i brojnih klubova u inostranstvu. Preživeo je mnogo teških, ali i lepih dana, osetio i pakao rata, sarađivao sa Arkanom.

- Čitao sam ili gledao taj intervju i potpuno je isto. On je odrastao u Borovu kod Vukovara, ja sam u Osijeku na tridesetak kilometara i potpuno je identična priča. Tada je tu bilo mešovito stanovništvo i tu niti ima čistih Hrvata, niti čistih Srba. Siniša je sam rekao da mu je majka Hrvatica. Ja ne znam da mi je neko Hrvat, ali verovatno ima nekih Hrvata u korenima. Pre 1990. godine nisam znao da me neko pitao, do '89 nisam znao da mu kažem šta sam. Od '90 je to krenulo. sećam se u osmom razredu držali su nam tehničko u dve grupe. Mi smo svi tu nešto izmišljali sa kojom ću grupom kada da idem zbog treninga, a na kraju se svelo da se 32 učenika podelilo na dve grupe od po 16 Srba i 16 Hrvata. Mi muški smo igrali fudbal na fizičkom i tamo se navijalo ne samo za Zvezdu i Partizan, nego i za Hajduk i Dinamo. E i tu se iskristalisalo da igramo Srbi protiv Hrvata. Nije tu bilo neprijateljstva, ali nekako cela ta atmosfera je vodila ka tome da se deca od 14 godina podele na taj način. Glupo je, ali tako je bilo - počeo je priču Branežac.

Njegova porodica iz Osijeka je pobegla u Smederevo gde nije imala nikoga, a on se dotakao ovih dana.

- Intimno je pitanje, daću precizan odgovor. Baš zato što smo živeli u sredini u kojoj je bilo nezamislivo da bude sukoba, tamo lopovluka nije bilo. Kad se desi tuča, to je vest za tri godine! Bio je vrlo pitom i miran kraj. Onda kada se ljudima desi takva trauma, a rat je svakako trauma, u tome gledate da ne dozvolite da vam se to ikad više desi u životu. Otac i majka su odlučili da budemo što bliže Beogradu, u gradu koji ima najveći procenat Srba u stanovništvu. Na poslednjem popisu, čini mi se da je bio 1990. godine Smederevo je bio jedan od tih gradova. Tražili smo gde ćemo i igrom slučaja smo došli u Smederevo, u grad gde nismo nikog poznavali.

Na početku karijere u dresu Sartida je svima stavio do znanja kakav kvalitet poseduje.

- Tad su dolazili ljudi u taj mali stan od 45 kvadrata koji smo mi kupili, po nas 12 je tu nekad spavalo. Ne možete to ni da zamislite. Treba učiti, treba nešto raditi... Onda je najlepši trenutak dana bio kad odem na trening. Na treningu je bila dobra atmosfera, drugari, obožavao sam fudbal kao i dan-danas. Smederevo je bilo jako mali klub, u četvrtom rangu. Splet okolnosti je tako namestio da kako sam ja stasavao tako je i klub išao gore. Mnogo sam lakše dobijao šansu kao 16-godišnjak u trećoj ligi, pa u drugoj, Prvoj B, pa u Prvoj i sve se to izdešavalo u kratkom roku. Za sedam-osam godina - rekao je on, pa dodao:

- Čini mi se da smo '98 već igrali prvi rang takmičenja. Ja sam bio u generaciji zbog koje je sve i krenulo, mada nisam imao značajnu ulogu. To je bila moja 16. godina i prevazišao sam tu generaciju, došao sam iz velikog kluba kakav je Osijek. Odmah sam bio priključen omladincima, a to je generacija koja je izborila plasman tadašnjeg Smedereva u Omladinsku ligu Srbije. To je tim koji se skidao na livadi, u svlačionici ispod drveta, stvarno u neuslovima za bilo šta. Imali smo brdo iznad stadiona, nije bilo stolica i tribina. Nije bilo ništa tamo. Auto-moto savez, njihove garaže i brdo sa kog se gledalo. U tim uslovima je Smederevo izborilo plasman u Omladinsku ligu Srbije. Za to je čuo Duško Matković, zainteresovao se kao ljubitelj sporta i posle dve ili tri nedelje mašine su došle na stadion počele da buše i da ruše i danas imamo taj treći najveći stadion u Srbiji.

Otkrio je i zanimljivu anegodtu kada su igrači Sartida savladali Crvenu zvezdu.

- Smederevo je išlo iz ranga u rang godinu za godinom, a kada smo ušli u prvu ligu nismo bili klub koji je strepeo za opstanak u ligi. Ipak krenulo je loše jer smo prvo kolo igrali kod kuće sa našim najvećim rivalom iz prethodnih godina Radničkim iz Kragujevca. Primili smo tri gola, bilo je 3:0 ili 3:1. Nakon toga se uvukao strah u ekipu, zapitali smo se da li smo dovoljno dobri za to gde smo sada. Radnički Kragujevac je ušao u ligu te godine i pred petnaetstak hiljada ljudi su nas usred Smedereva dobili. Sledeće kolo idemo na "Marakanu" i bukvalno je bilo daj da ne primimo deset. Cela uprava je došla na teren, sećam se tog sastanka i pitali su: 'Dobro koliku hoćete premiju da pobedite Zvezdu na Marakani?' Pazite, mi istraumirani posle ta tri gola kući, niko nije reč rekao. Ma ne treba premija, ništa ne treba... Posle dva-tri dana mi smo otišli na "Marakanu", Predrag Katić je pobegao jednom i pobedili smo 0:1. Kaže naš vezista Darko Vojvodić: 'Jao, majko kud ne rekosmo nešto, sve bi nam dali!' Mi smo većinom bili premirani, to je jedna od retkih utakmica za koju nismo bili premirani, a jedna od najvećih pobeda u istoriji kluba!.

U Obilić ga je doveo ličnoŽeljko Ražnatović Arkan.

- Pred kraj prve polusezone išli smo na Vračar, u jesen 1998. Obilić je te godine bio šampion i sada je to daleka vremenska distanca... Mnogo ljudi ima predrasude prema toj generaciji, ali taj tim je imao nenormalan kvalitet i bili su prvaci apsolutno zasluženo. Obilić je definitivno bio najbolji tim te godine. Mi na terenu to najbolje osetimo, međutim hrabro smo izašli i odigrali smo prvo poluvreme 2:2. Dva puta smo vodili. Na kraju je Obilić slavio 4:2, a ja sam ukrao šou tog dana. Dosta sam dobro igrao, trener me zamenio neki minut pre kraja i pokojni Željko Ražnatović Arkan je ustao, on je u to vreme sedeo na klupi kao predstavnik kluba, prišao mi je prilikom izlaska sa terena. Primetio sam ga, a on je došao da mi čestita: 'Čestitam ti, mali', nešto tako. Njegov poziv je usledio vrlo kratko nakon utakmice. Imao sam ja nastupe za mladu reprezentaciju i odatle je dobio inpute da se radi o igraču koji može da nosi dres Obilića. Ja sam u to vreme kao partizanovac imao i poziv Partizana, međutim tamo je bila malo veća konkurencija. Razgovor sa Zvezdom sam takođe obavio, ali nisam mogao to da uradim. Te godine je Obilić igrao sa Bajernom, Atletiko Madridom i odlučio sam da pošto na kraju neće biti poziva Partizana ipak završim u Obiliću. Da se nije desilo šta se desilo, bombardovanje i smrt predsednika, sigurno da bi Obilić bio klub koji bi igrao Evropu, ako ne i Ligu šampiona. Igrali smo Evropu i nakon njegove smrti, ja sam bio deo tog tima. Za najviše domete je njegovo prisustvo nedostajalo. Moć Obilića je narednih godina nestajala i prosto u jednom momentu je klub nestao. Mnogo mi je žao što sada taj klub ne postoji.

Zatim je nastavio priču o Arkanu.

- Trudim se da to opišem jednom rečju. Prva reč koja mi je pala na pamet je strahopoštovanje, ali nije to strah. Apsolutno nije bilo straha. Ako ga pitate nešto unapred i on kaže: '13. marta dođi kod mene u 9 ujutru i tad može." On to kaže, nigde ne upiše, a uvredio bi se u smislu da mislite da je zaboravio ako biste ga podsetili. Uopšte nemojte da sumnjate da će 13. marta u 9 sati to biti rešeno, jer je on to rekao. Bez obzira koliko je to unapred, on je bio kompjuter. Nezamislivo je kolikom količinom informacija je baratao u trenutku. Mi smo bili samo jedan deo, nije on živeo od fudbala. On je živeo od drugih stvari, ali nije u klubu postojala jedna jedina sitnica da je njemu promicala, da on nije znao za nju. Prosto nekim svojim odnosom i poštovanjem prema nama igračima on je zaslužio da mi njega moramo da poštujemo još mnogo više. Mnogo je učinio za sve nas. Smederevo je bilo već dobar klub i moja plata nije bila mala, a plate u Obiliću su čak bile nešto manje. Rekao sam mu da nisam očekivao da u šampionu države imam manji ugovor i on mi je ponudio novac koji je veći od onoga što sam izustio da mu tražim. U tom smislu je bio galantan, gospodin, džek. Svaku dobru utakmicu je nagrađivao. Borbenost je nagrađivao posebnom premijom, nevezano za pobedu ili poraz. Voleo je da nagradi igrače - vi za jednu utakmicu zaradite novac od kog možete da lagodno živite mesec dana. A utakmice imate svake nedelje i onda čoveka koji vam to daje ne možete da ne poštujete.

Tokom NATO bombardovanja Branežac je igrao sjajno.

- To je bilo nezamislivo, ali sam ja na to bio možda malo bolje pripremljen od ostalih jer sam već slušao zvukove bombi i svakojakog oružja. U tom momentu Kežman je bio u Partizanu, ja u Obiliću i viđali smo se svaki dan. Zajedno smo igrali u Smederevu i to je prijateljstvo koje traje i danas. Bili smo na vezi fiksnim, iako je već bilo mobilnih telefona, a u tom momentu su se začule sirene. Znam sigurno da je bilo uveče... Tako je krenulo bombardovanje. To je pakao kroz koji je ova zemlja prošla, svako na svoj način. Mi smo se u Obiliću vratili sa treninga iz Zvezdarske šume jednom kada se začula sirena. Tu je Arkan održao jedan žustriji sastanak, u smislu da mi ne bi smeli da se plašimo. Da smo mi igrači Obilića, da smo u klubu gde je on predsednik, da nama ne priliči, da ne smemo da budemo takvi na terenu. Naša ratna obaveza je bila da treniramo. Uveravao nas je da će to u nekom kratkom roku prestati i da mi moramo da razmišljamo kako ćemo da osvojimo šampionsku titulu - istakao je Branežac za Mondo, pa dodao:

- U momentu kada sam došao izdešavale su se sve te neke stvari, transferi Rankovića i Kovačevića tadašnjih špiceva su stopirani. Ja sam došao kao zamena za njih. Oni su ostali još sezonu, a u Ratnoj ligi se uigravao tim bez njih. Ja sam to iskoristio, mislim da sam bio prvi strelac Ratne lige. To je bilo mnogo golova, ja nikad u životu toliko nisam pogađao. Imao sam utisak kako šutnem da je to gol. Dvadesetak golova, 24 ja mislim… Glupo je sad žaliti za tim, zemlja se bombarduje i to je nebitna stvar, ali kao fudbaler mislim da smo baš izgledali dobro kao tim i ja sa tim timom. To su bili mlađi igrači - Obradović, Zimonjić, Litera, Ocokoljić i dobro je izgledalo. Mislim da se nije desilo to bombardovanje da bi Obilić dugo ostao da vlada sa tom generacijom koja je nasledila Juškića, Grozdića, Rankovića, Babeua… Šteta što se to desilo, za zemlju, ali i za Obilić. Taj klub je imao sve, ali to je sudbina.

Nedavno se bivši direktor Cibalije iz Vinkovaca Petar Šimić prisetio kako je izgledao duel njegovog tadašnjeg tima i Obilića u Intertoto kupu 2000. godine. Utakmice su igrane samo nekoliko meseci posle smrti Željka Ražnatovića Arkana, a Hrvati tvrde da je obezbeđenje na Vračaru moralo pištoljima da ih čuva od ljutih navijača "vitezova". Branežac je istakao kako to nije istina.

- Ja ću vam reći, to prosto nije istina. Nisam imao prilike to da pročitam ili da čujem, ali mi šta smo doživeli tamo ne verujem da to postoji u fudbalskom svetu. Ima tu nekih objašnjenja, ali to divljačko ponašanje tamo i sve šta su radili nije normalno. Vinkovci su bili u toj zoni ratnih sukoba. To je uzrok, otud taj animozitet i to što je u pitanju Obilić je dodatno pojačalo. Mislim da se narod hrvatske nacionalnosti tamo plašio Arkana - rekao je on, pa otkrio kako je bilo na revanšu:

- Bilo mi je čudno što ne idemo Obilićevim autobusom. Išli smo nekim Putnikovim autobusom, ali autobus kao autobus. Mi smo došli dan ranije, tu je bilo sve u redu. Išli smo na teren i tu nas je sačekalo oko 1.000 njihovih navijača. Na putu od hotela do stadiona, to nije više od kilometar, kilometar i po, mi smo bili zasuti više ne znam čime. Limenkama, kamenjem…Nije to bio strah, ali prosto se sklonite da vas ne udari kamen. Niste hrabri ako idete glavom na kamen. Nismo znali, ali mi smo blindiranim autobusom išli tamo. Da je moglo da se polomi, mi ne bismo imali nijedno staklo. Oni su udarali po tom autobusu, policija nas je sprovodila, ali policija to nije mogla da ih zaustavi. Mada nisu se nešto ni trudili, kao da su želeli da nam izazovu neki strah. Posle je policija okružila navijače da ne uđu u teren. Mi smo se zagrevali na glavnom terenu i u jednom momentu, da istrčimo jednu stotku… Kako je nas dvadesetak istrčalo tu stotku to je izazvalo strašno negodovanje publike da mi nismo ni istezanje završili, sklonili smo se sa terena jer nam je policija rekla da uđemo u svlačionicu. Oni su jedva održali naš trening. Na utakmicu smo taj kilometar putovali jedno 45 minuta. Bilo je 12 ili 15.000 ljudi, ne znam koliko prima taj stadion. Jedva su nas doveli. Ljuljan je autobus, udaran…

Nastavio je potom u jednom dahu.

- Veče pre utakmice oko 12 je bilo, čujete sve napolju kroz otvoren prozor… Stigla su neka tri vozila sa ogromnim zvučnicima, puštali su nam muziku, niko nije mogao tu da spava. Mi smo se po terasama hotela gledali, smejali se. Tokom tog dana nismo smeli da napustimo hotel nigde. Jedva je policija to obezbedila. Na terenu se to i odrazilo. Imala je Cibalija dobar tim, čini mi se da su tri igrača iz te ekipe sledeće sezone igrala Bundesligu. Oni su pobedili tu 3:1, meni je pripisan jedan gol, iako je to bio autogol. Ja sam loše reagovao na taj korner, ali je lopta zakačila jednog domaćeg igrača i dala nam šansu. Došli smo u Beograd, trener Krmpotić se ljutio na mene šta se ja pozdravljam sa rezervnim golmanom koga sam poznavao iz mlađih dana. Zbog toga kako smo mi dočekani bio je u pravu. Možda je trebalo da se pozdravim sa njim nekog drugog dana, ali tada ne. Baš zbog toga što će svakako reći da smo bili loši domaćini. Istina je ta da su oni čak šetali Knez Mihajlovom bez ikakvih problema. U pratnji jednog ili dva policajca. Nas su tamo obezbeđivale stotine policajaca. Doživeli smo svašta. Na Obiliću su imali apsolutno korektnu atmosferu. Uspeli smo da povedemo 1:0, Obradović je dao gol. Mi smo realno zaslužili drugi gol, imali smo dosta šansi, imao sam i ja jednu koju sam promašio a za kojom baš žalim. Kad smo jurnuli do kraja na sve ili ništa primili smo gol pred kraj i bilo je 1:1. Ta utakmica je možda i odredila dalji tok istorije kluba. Pala je atmosfera posle te utakmice, malo smo krenuli i mi da gubimo veru u sebe i bilo je šta je bilo. Grešni su ako kažu da nisu lepo dočekani u Beogradu. Siguran sam da igrači da ih danas pitate ne bi to rekli - rekao je Branežac.

Saša Branežac pričao je o još mnogim brojnim zanimljivim temama, o pokojnom "Bardu" Milanu Živadinoviću, Marku Panteliću, Mirku Vučiniću, ostatku karijere... Kompletnu priču portala Mondo možete pročitati OVDE. 

Kurir sport / Mondo

 BONUS VIDEO: