ISPOVEST SRPSKOG GOLMANA O KOJOJ BRUJI EVROPA: "Želeo sam da se ponovo smejem i osećam važnim..."

Srpski golman i bivši reprezentativac naše zemlje, Marko Dmitrović, napustio je Sevilju i sreću pronašao u ekipi Leganjesa.

- Ja sam sasvim normalna osoba, malo drugačija od onoga što bi ljudi mogli da misle zbog moje građe... Ponekad se može činiti da sam malo arogantan, tvrd momak, ali ja sam veoma normalna, humana i veoma duhovita osoba. Rekao bih da sam natnormalna osoba. Ništa drugo ne bih isticao.

Zatim se osvrnuo na početak svoje karijere.

- Počeo sam u lokalnom klubu u svom gradu, igrao u dva tima tamo, a onda sam sa 15 godina otišao u Beograd da igram za Crvenu zvezdu. Prošloje 18 godina otkako sam otišao, prošlo dosta vremena. Bio je to moj tim kada sam bio dete, bio mi je san da mogu da igram i treniram u Crvenoj zvezdi. Tamo sam proveo šest godina i imao sam svakakvih trenutaka: dobrih i loših, jer uvek ima dobrih i loših trenutaka, ali to je bilo brutalno iskustvo učenja. Mnogo sam sazreo kao osoba jer sam otišao sam od kuće kada sam imao 15 godina, tako da sam imao dve opcije: sazreti i rasti i nastaviti da idem za svojim putem ili odustati, vratiti se kući i napraviti život za sebe van fudbala.

Govorio je i o dolasku u Španiju u tim Alkorkona.

- Uvek je teže golmanima. Sa 24 ili 25 godina, golmani su još mladi. Znao sam da prvi put kada sam trenirao sa prvim timom, a to je bilo sa 18 godina, moram da preživim, jer opstaju samo najjači. Niko ti ništa ne daje besplatno, menadžer ubacuje igrače za koje misli da će mu dati rezultate, bilo da su mladi ili stari, jer profili nisu bitni. Za golmana, kao i za sve igrače, uvek je važna minutaža. Otišao sam iz Crvene zvezde i u Ujpeštu i Čarltonu nisam dobio minutažu koju sam želeo, što se često dešava u fudbalu. Mogao sam mnogo stvari da uradim bolje, to su stvari koje se dešavaju u sportu i fudbalu, ali imao sam 23 godine i bila je moja odluka da odem da igram za tim koji bi mi garantovao kontinuitet. Imao sam određene godine i morao sam da se pokažem u fudbalu, jer je to na kraju krajeva izlog - istakao je, pa dodao:

- Došao je poziv iz Alkorkona, rekli su mi da me je trener video da igram za reprezentaciju Srbije do 21 godine, da me želi, da tako kažem, da računa da ću igrati, ali, naravno, niko u svetu fudbala ne može da vam garantuje da ćete igrati, jer nema klauzula koje vam garantuju da ćete igrati, ili ja ne znam za njih. Rekli su mi da računaju na mene, ali da to moram dokazati. Stigao je poziv, znao sam tada da neću imati mnogo timova u opciji, jer branio igrao i nisam predstavljao atraktivno pojačanje, pa sam morao da tražim drugoligaše ili da se vratim u Srbiju. Nisam imao mnogo opcija. Tu je počeo moj napredak i od tada je sve krenulo napred. Igrao sam sve mečeve dve godine i taj prelazak u Alkorkon je bio ključan u mojoj karijeri.

Govorio je i o jezičkoj barijeri koja je tada postojala.

- Zanimljivo, razumeo sam nešto španski, mogao sam da zaradim za život, ali ga nisam govorio. Nisam se osećao neprijatno, samo malo stidljivo. Imao sam sreće, da tako kažem, da tada niko nije govorio engleski, pa sam morao da se prilagođavam i to me je nateralo da vrlo brzo naučim španski. Imao sam drugove iz razreda koji su mi malo po malo pomagali sa pantomimom i kojima je bilo svejedno da li loše govorim španski, ali sam se trudio da se usavršavam i naučim, pa sam to video kao podsticaj da se prilagodim. Osećao sam se veoma dobro u Alkorkonu, čak i u drugim timovima uvek se stidiš da upoznaš tim, svlačionicu, ljudsku stranu... Ali u Alkorkonu, iako smo imali jezičku barijeru, odlično smo se razumeli. Počeo sam da igram, da radim dobro, dobio sam poverenje trenera i bile su to dve veoma dobre, divne i napredne sezone (2015/16 i 2016/17).

Zatim je usledio prelazak u Eibar.

- Prolazak u Prvu diviziju je bio moj cilj posle Alkorkona, jer sam kada sam bio u Segundi želeo da odem u Primeru, pa u tim koji je igrao u evropskim takmičenjima, što sam postigao i sa Seviljom. Eibarovu eru bih definisao kao iskorak, golmansku potvrdu. Bio sam tamo četiri godine, igrao sam skoro sve prvenstvene utakmice, osećao se dobro... Bio je to potpuno drugačiji fudbal od onog koji sam doživeo u Alkorkonu. Utemeljio sam se u Eibaru.

Govorio je i o Sevilji.

- Završio sam svoju poslednju sezonu u Sevilji (2023/24) i znao sam da je najbolje za sve da odem. Ta prošla godina je bila veoma teška za mene na ličnom i profesionalnom planu... Nije da sam izgubio želju da se dokažem, ali znao sam da moram da odem, promenim okruženje i ponovo budem ono što jesam, jer znam da sam, ako sam 100 odsto, veoma dobar i veoma pouzdan golman. U Sevilji, posebno u poslednjih godinu dana, nisam mogao da pokažem šta sam i shvatio sam da je vreme da ponovo pronađem sebe. Neću da poludim pokušavajući da otkrijem razloge: možda to nije bio pravi tim za mene, da im je potreban drugačiji tip golmana... Znao sam da me klub neće sprečiti da promenim tim, jer smo oboje smatrali da je najbolja stvar da se rastanemo.

Pričao je i o Jasinu Bonu koji mu je bio konkurencija.

- On je u to vreme bio jedan od najboljih golmana na svetu, ali ja sam oduvek želeo da radim. Posle mnogo godina ponovo sam se našao kao rezervni golman. Nije mi bilo lako, jer su tri godine u Sevilji bile veoma teške, sa dobrim i pozitivnim trenucima zbog trofeja, ali je pozicija rezervnog golmana veoma komplikovana. Ne možeš da se opustiš jer nikad ne znaš kada ćeš da igraš, a kada je red na tebe moraš da se dokažeš, a to nije lako ako nemaš ritam. U drugoj godini sam mnogo igrao i zauzeo mesto Bona. Kada je otišao, video sam da sam projektovan kao broj jedan, ali u predsezoni sam mogao da budem bolji, da se snađem bolje. Vršio sam dodatni pritisak na sebe: „Sada moraš da blistaš, moraš da se dokažeš“. Ali ne ide tako. Moram da uživam iz dana u dan da bi stvari funkcionisale. To je pravi put. Izvršio sam pritisak na sebe da moram sve da uradim savršeno... Trebalo je da budem više fokusiran na svoj posao, ali nisam dobro počeo. Bio sam malo frustriran jer nisam igrao dobro.

Na utakmici Lige Evrope sa PSV Ajndhovenom Dmitrović se našao u žiži svetske javnosti zbog načina na koji je savladao navijača holandskog tima koji ga je prethodno napao sa leđa.

- Bilo je čudno. Nikad ne očekujete da će se ovako nešto desiti u fudbalu. Ako nekoga vidite licem u lice, ponašate se drugačije, ali me je to iznenadilo jer je bilo otpozadi i bio sam fokusiran na igru. Dobio sam udarac u leđa u poslednjim minutama utakmice. Nisam bio šokiran, ali sam bio iznenađen. Rekao sam: "Šta ovaj tip radi ovde?" Onda je pokušao da me udari, uspeo sam da ga oborim na zemlju, ostao sam priseban, jer nisam agresivan, ali sam mogao da poludim i da se ponašam drugačije. Na kraju krajeva, kako stvari sada stoje, dobio bih najveću kaznu. Bio je to veoma ružan čin, ali je završio kao anegdota zahvaljujući onome što sam uradio u tom trenutku. Nije bilo lako, nasilju nije mesto u fudbalu.

Za kraj, otkrio je da mu je dolazak u Leganjes olakšao cimer Darko Brašanac.

- To je bilo veoma važno, jer se znamo od svoje osme godine. U Srbiji do 15 godina bili smo cimeri, on je jedan od najboljih prijatelja koje mi je fudbal dao. Moja adaptacija je bila dobra, u Španiji sam 10 godina. Imajući Brašanca pored sebe olakšalo mi određene stvari kao što su sitni detalji, narudžbine, planiranje... Neću mu davati priznanje, jer je dobar prijatelj i očekivao sam to, ali zaista cenim to - zaključio je Marko Dmitrović.

Kurir sport / Relevo 

 BONUS VIDEO: