Francuski fudbaler Kilijan Mbape objavio je emotivno pismo posvećeno deci iz predgrađa.
Zvezda PSŽ-a i jedan od najboljih fudbalera sveta za sajt "The Players' Tribune", specijalizovan za autorske tekstove sportista, poslao je poruku deci iz predgrađa.
Emotivno pismo vam prenosimo u celosti:
"Deco u Bondiju (severoistočnom predgrađu Pariza),
deco u Il de Frans (širem području Pariza),
deco u svim predgrađima,
želim da vam ispričam priču.
Verovatno vas neće iznenaditi da ali reč je o fudbalu. Za mene je fudbal sve. Pitajte mog oca.
Kad sam imao tri godine, otac mi je za rođendan kupio jedan od onih 4x4 dečijih kamiona sa električnim motorom. Mogao sam sedeti u njemu i voziti se okolo. Imao je i pedale.
Moji roditelji su me pustili da vozim od naše kuće do fudbalskog igrališta preko puta, kao da sam pravi fudbaler koji se vozi na trening. Svoju malu rutinu shvatio sam vrlo ozbiljno. Imao sam sve osim torbice za toaletne potrepštine.
Ali čim sam stigao, uvek bih ostavio vozilo u ćošku i igrao fudbal. Ovaj Kul 4x4 auto činio je moje male prijatelje ljubomornim, ali mene više nije bilo briga za to.
Sve što sam želeo bila je lopta.
Za mene je lopta bila sve.
Dakle, ova priča govori o fudbalu. Ali zapravo, ne morate voleti fudbal da biste je poslušali jer ova priča zapravo govori o snovima. U Bondiju, u predgrađu, s poštanskim brojem 93, možda nije bilo mnogo novca, istina je to. Ali mi smo bili sanjari. Mislim da smo takvi rođeni. Možda zato što snovi ne koštaju mnogo. Štaviše, besplatni su.
Naše je susedstvo bilo neverovatna mešavina različitih kultura – francuske, afričke, azijske, arapske, svakakve. Ljudi van Francuske uvek su ružno govorili o predgrađima, ali ako niste odavde, onda ne možete zaista shvatiti o čemu se radi. Ljudi govore o nasilju kao da je ono ovde nastalo. Nasilja ima po celom svetu. Ljudi se bore za bolji život po celom svetu. Realnost je takva da sam kao dete gledao kako neki žestoki momci iz kvarta nose namirnice mojoj baki. Taj deo naše kulture nikad nećete videti na vestima. Čućete samo loše stvari, nikad dobre.
U Bondiju zapravo postoji pravilo koje svi razumeju. O njemu učiš dok si mlad. Ako hodaš ulicom i na uglu vidiš 15 ljudi kako stoje, a ti poznaješ samo jednog od njih, imaš izbor. Ili ćeš mahnuti i otići dalje ili ćeš prići i rukovati se sa svih 15 ljudi.
Ako priđeš i rukuješ se samo s tom jednom osobom, ostalih 14 ljudi te nikad neće zaboraviti. Oni će znati kakav si čovek.
Zanimljivo je da sam taj deo Bondija nosio sa sobom celog života. Prošle godine na dodeli FIFA nagrada šetao sam sa roditeljima pre svečanosti i spazio sam Žozea Murinja. Već ranije sam upoznao Žozea, ali ovaj put bio je sa četiri ili pet prijatelja koje nisam poznavao. Dogodio mi se taj Bondi trenutak. Razmišljao sam da li treba samo da mahnem ili trebam i da priđem.
Ipak sam mu prišao, pozdravio i rukovao se s njim, a onda, naravno, i s ostalima u njegovom društvu.
"Dobar dan!" Rukovanje.
"Dobar dan!" Rukovanje.
"Dobar dan!" Rukovanje.
"Dobar dan!" Rukovanje.
Bilo je smešno jer se na licima njegovih prijatelja videlo iznenađenje: „O, on se pozdravlja s nama!“.
Kad smo se rastali, moj otac se nasmejao i rekao: „Ovo je sve zbog Bondija“.
To je poput refleksa. To je pravilo prema kojem živimo. U Bondiju naučiš vrednosti koje prevazilaze fudbal. Naučiš da svakoga tretiraš ravnopravno, zato što se svi nalazite u istom loncu. Svi sanjate isti san.
Ja i moji prijatelji se nismo nadali da ćemo postati fudbaleri. Nismo to očekivali ni planirali. Sanjali smo. Postoji razlika. Neka deca na zidovima svojih soba imaju postere superheroja. Mi smo imali fudbalere. Imao sam mnogo postera Zinedina Zidana i Kristijana Ronalda. Da budem iskren, kad sam bio malo stariji, imao sam i Nejmarove postere, što je njemu bilo jako smešno, ali to je već druga priča.
Ponekad me ljudi pitaju zašto iz naših kvartova dolaze toliki talenti. Možda ima nešto u vodi ili treniramo na drugačiji način, poput Barselone. Ali ne, ako dođete u Bondi, bojim se da ćete videti samo skromni porodični klub. Nešto stambenih zgrada i veštačku travu. Ali mislim da je za nas fudbal bio drugačij. Bio nam je važan svaki dan, poput hleba i vode.
Sećam se kad smo imali turnir u školi na kome su igrali učenici od šestog do devetog razreda, bilo je to poput Svetskog prvenstva. Igrali smo za plastični trofej vredan dva evra, ali za nas je to bilo pitanje života i smrti. U našem susedstvu, čast je uvek bila na ceni. Zanimljivo je da su ekipe morale da budu izmešane. Devojčice i dečaci. S obzirom na to da nisu sve devojčice želele da igraju na turniru, morali smo da pregovaramo. Sećam se da sam rekao prijateljici kako ću joj kupiti novu bojanku ako pruži sve od sebe na terenu i mi osvojimo turnir. Preklinjao sam je.
Možda ćete pomisliti da preterujem, ali turnir nam je zaista bio sve. „Ovo je 'devet kockica'. Ne smemo da izgubimo“, govorili smo.
Igrali smo za trofej od dva evra kao da se radi od trofeju Žil Rimera. Jednostavno je bilo tako. Siguran sam da je mojim nastavnicima bilo prilično teško. I njima se zaista izvinjavam. Sećam se kako sam jednog dana dolazio kući iz škole s devet upozorenja razrednosg starešine.
„Kilijan nije uradio domaći zadatak“.
„Kilijan nije poneo stvari za školu“.
„Kilijan je na matematici pričao o fudbalu“.
Majka me povukla za uši i to je promenilo sve
Glava mi je bila u oblacima. I bio sam prilično dobar igrač, ali ključni trenutak za mene, zaista prekretnica celog mog života, bio je Kup93 kad sam imao 11 godina. Došli smo do polufinala i igrali na pravom stadionu u Ganjiju, a ja se sećam da je bila sreda. Sećanja su i danas vrlo živa. Nikad pre nisam igrao na stadionu, pred toliko ljudi. Bio sam prestrašen. Jedva sam trčao od straha. Jedva sam dodirivao loptu. Nikad neću zaboraviti kako je moja majka nakon utakmice ušla na teren i zgrabila me za uši.
Ne zato što sam igrao loše. Nego zato što sam se uplašio.
„Ovoga ćeš se sećati celog života. Uvek moraš verovati u sebe, čak i ako ne uspeš. Možeš promašiti 60 golova, koga briga. Ali činjenica da ne želiš da igraš zato što si se uplašio može te proganjati celog života“, rekla je mama.
Izgovorila je upravo te reči i to me promenilo do te mere da se više nikad nisam uplašio na fudbalskom terenu. Bez moje majke, moga oca, moje zajednice, mojih prijatelje ne bi bilo Kilijana Mbapea.
Možda ne možete razumeti ovo, s obzirom na to da ne dolazite odakle ja dolazim. Na primer, kada sam imao 11 godina, pošao sam vozom u London kako bih nekoliko dana trenirao s vršnjacima u Čelsiju. Bio sam tako uzbuđen i šokiran da čak nisam rekao prijateljima iz komšiluka kako idem. Kad sam se vratio kući, prijatelji su me pitali:
„Kilijan, gde si bio prošle nedelje?“.
„Bio sam u Londonu u Čelsiju“, odgovorio sam.
„Pih, to je nemoguće“, rekli su mi.
„Ne, kunem se, čak sam upoznao Drogbu“, bio sam uporan.
„Lažeš! Drogba se ne sastaje s klincima iz Bondija. To je nemoguće“, kazali su moji prijatelji.
Tada nisam imao mobilni pa sam zamolio tatu da mi prosledi svoj i pokazao im fotografije. Tad su mi napokon poverovali. Ali važno je da nisu bili ljubomorni. Nimalo. Bili su zadivljeni. Nikad neću zaboraviti šta su mi rekli. Još uvek se tog mogu setiti jer smo bili u svlačionici Bondija, pripremajući se za utakmicu.
„Kilijan, možeš li nas povesti tamo sa sobom?“.
Kao da sam otišao na drugu planetu.
„Ali kamp je završen. Žao mi je“, odgovorio sam.
Gledali su u mobilni, smejali se i odmahivali glavama:
„Kao da proživljavamo taj trenutak s tobom, Kilijan“, rekli su moji prijatelji.
To nam je toliko mnogo značilo. Putovanja na takva mesta bila su poput odlaska na drugu planetu.
Nakon tog iskustva s Čelsijem, molio sam roditelje da me puste da iz Bondija odem u veliki klub. Ali morate shvatiti moje roditelje. Oni su želeli da ostanem kod kuće kako bih bio rastao kao dete i imao normalan život. Tada to nisam razumeo, ali zapravo je bilo najbolje za mene jer sam naučio mnogo teških lekcija koje ne bih mogao da naučim u izolovanim uslovima akademije.
Moj otac bio je 10 godina moj trener i kad sam preko nedelje počeo da treniram u francuskoj akademiji, bilo je to, naravno, neverovatno. To je jedna od najboljih akademija na svetu. Ali vikendom bih se vraćao kući i igrao za poluprofesionalnu ekipu moga oca u Bondiju. On nije tolerisao nikakve otmene akademske gluposti.
Bilo je zabavno jer sam se kući vraćao sa upustvima svog trenera iz "Clairefontain" u glavi. On je naglašavao da moramo da radimo na svojoj slabijoj nozi. U "Clairefontain" se sve vrtelo oko razvoja naših veština. Ali u Bondiju je bio stvarni život. Radilo se o preživljavanju u poluprofesionalnoj ligi. Radilo se o pobeđivanju.
Jednog vikenda igrao sam za Bondi i imao loptu na krilu. Bila je na desnoj nozi i bio sam sasvim sam. Savršena situacija. U glavi sam mogao čuti glas svog trenera iz "Clairefontain": „Kilijan, radi na svojoj levoj nozi“.
I tako sam pokušao da centriram levom nogom i potpuno promašio. Protivnički tim došao je do lopte i izvela kontranapad, a moj otac me ubio.
Još ga čujem kako viče:
„Kilijan! Nisi ovde da bi isprobavao ta svoja otmena iskustva! Mi ovde igramo ligu. Kad se vratiš u "Clairefontain", možeš celu nedelju da treniraš na svom lepom terenu! Ali ovo je Bondi! Ovde je život!“.
I danas se uvek setim te lekcije. Moj otac je znao da mi je glava u oblacima pa se pobrinuo da moje noge budu i dalje na zemlji.
Baš pre 14. rođendana doživeo sam neverovatno iznenađenje. Moj otac je primio poziv od nekoga iz Real Madrida koji me pozvao da dođem da treniram u Španiji tokom praznika. Bio je to šok jer su mom ocu rekli: „Zodan bi voleo da vidi vašeg sina“. U to vreme, Zizu je bio sportski direktor. Bilo je to neverovatno. Očajnički sam želeo da odem.
Ali nije bilo tako jednostavno jer su skauti počeli da dolaze na naše utakmice i privukao sam pažnju medija. Kad imaš 13 godina, ne znaš s tim da se nosiš. Bilo je dosta pritiska i moja porodica je želela da me zaštiti. Tog dana slavio sam 14. rođendan i nisam znao da su se moji roditelji dogovorili s klubom kako bi mi mogli pokloniti putovanje u Madrid.
Kakvo iznenađenje!
Verovali ili ne, nikome nismo rekli kuda idemo. Nisam rekao čak ni najbližim prijateljima zato što sam bio previše nervozan. Ako stvari ne budu išle kako treba, nisam želeo da se vratim u kraj i razočaram ih.
Nikad neću zaboraviti trenutak kad smo sa aerodroma došli u trening-centar. Zidan nas je čekao kod svog auta na parkingu. Naravno, bio je to vrlo lep auto. Pozdravili smo se, a onda mi je ponudio da me poveze do igrališta. Pokazao je na prednje sedište i rekao: „Idemo, upadaj“.
Ali ja sam se skamenio i pitao: „Trebam li da se izujem?“.
Hahaha! Ne znam zašto sam to rekao. Ali bio je to Zizuov auto!
Ona je to smatrao vrlo duhovitim i rekao: „Naravno da ne, idemo, uđi“.
Dovezao me do mesta gde treniraju, a ja sam razmišljao kako se vozim u Zizuovom automobilu. Ja sam Kilijan iz Bondija. Ovo je nestvarno. Mora biti da i dalje spavam u avionu.
Ponekad, čak i kad se nešto zaista događa, imate osećaj kao da se radi o snu.
Kad sam čuo francusku himnu u Rusiji, došlo mi je da plačem.
Isti osećaj imao sam na Svetskom prvenstvu u Rusiji.
Vidite, Svetsko prvenstvo ne doživljavate kao osoba, nego kao dete.
Od svih uspomena, jedna koju nikad neću zaboraviti je ona kad smo stajali u tunelu uoči prve utakmice protiv Australije, čekajući da istrčimo na stadion. Tad me pogodilo, tad sam shvatio gde sam. Pogledao sam prema Dembeleu, samo smo se smeškali i odmahivali glavama.
Rekao sam: „Pogledaj nas. Dečko iz Evrea i dečko iz Bondija. Igramo na Svetskom prvenstvu“.
„Neverovatno“, odgovorio je.
Izašli smo na teren i osećali samo da je 65 miliona ljudi iza nas. Kad sam čuo francusku himnu, došlo mi je da plačem.
Zanimljivo je da tako mnogo nas koji smo držali trofej Svetskog prvenstva u rukama tog leta dolazi iz predgrađa. Iz komšiluka u kojima čujem mnoge jezike dok hodaš ulicom. Susedstva u kojima stisneš 15 ruku, ne 14, ne 10, ne jednu.
Deco u Bondiju,
deco u Il de Fransu,
deco u svim predgrađima.
Mi smo Francuska. Mi smo Francuska.
Mi smo ludi sanjari. I srećom po nas, snovi ne koštaju mnogo.
Zapravo, besplatni su.
Kilijan iz Bondija.
(Kurir sport)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: