PIKSI ZA KURIR OTKRIVA: Skolari obožava moje kobasice!

Nije više japanski, već kineski car! Dragan Stojković Piksi, Srbin kojem se klanjaju u velikoj Kini.

Kako ste uspeli da budete bolji od ekipa koje imaju daleko veći budžet i u koje je utucano na stotine miliona dolara?

- Da, prvi smo na tabeli i to svakako predstavlja malu senzaciju, ali onaj ko prati i gleda naše igre zna i zbog čega. Ništa nije slučajno. Igramo sjajan fudbal, atraktivan i efikasan. Timski duh koji je prisutan u ekipi i ispunjavanje taktičkih zamisli doveli su nas na tron. Igramo onako kako baš želim. Osećaj je lep, ali ne dozvoljavam euforiju - počeo je Piksi razgovor za Kurir.

Da li je u Kini fudbal postao najvažnija sporedna stvar na svetu?

- Fudbal u Kini je u ekspanziji, to je činjenica. Naravno da je postao itekako popularan pogotovo posle silnih transfera velikih imena, kako igrača tako i trenera. Doveli su fudbalske ale poput Oskara, Teveza, Hulka, Patoa, Pelea, Vicela, Ramiresa, Tešeiru, Lavecija, Martineza... Od trenera tu su Skolari, Lipi, Magat, Pelegrini, Pojet, Viljas Boas, Kanavaro...

Kakav je odnos Kine kao države prema fudbalu?

- Definitivno smatram da postoji državni konsenzus po pitanju razvoja fudbala na visokom profesionalnom nivou. Da bi on to i postao, neminovno je zbog same popularizacije, ali i kvaliteta kako u trenažnom procesu tako i u igračkom da nastave ovako kako rade. A to je angažovanje zaista velikih imena iz sveta fudbala. E, sada oni su u velikoj prednosti na ostale jer zaista nemaju finansijskih teškoća. Mogu da angažuju koga god požele i kad požele. Smatraju da će im takvi potezi podići kvalitet u budućnosti.

Smanjenjem kvote stranaca, Kinezi su se dozvali pameti. Ove sezone samo trojica mogu na terenu, uz obavezno prisustvo jednog "lokalca" mlađeg od 23 godine. Šta to znači?

- Mislim da je to dobra odluka iz razloga da će se stvoriti prostor da se i domaći igrači više iskažu, a pogotovu mladi koji bi sutra trebalo da znače budućnost njihovog reprezentativnog fudbala. Ja sam to i javno podržao ovde jer i sam volim da dajem šansu mlađim igračima kod kojih mogu da primetim talenat. I to radim izgleda jedini u ligi dosta hrabro. Moj igrač mlađi od 23 godine je standardan u startnoj postavi i ne manjam ga, za razliku od drugih. Zato i igramo najlepši fudbal. Tako bar svi kažu. I to je ta trenerska satisfakcija koja te ispunjava.

Možete li sa trona da skinete Skolarija i njegov Gvangdžou Evergrande koji dvostruki prvak zaredom?

- Gvangdžou Evergrande je šampion, najbolji i najskuplji tim u Kini! Ali nisu nepobedivi! Skinuti ih sa trona je više pitanje za dva Šangaja, Đijangsu, Hebei, Šandong, Peking... Timove koji su utrošili stotine miliona. Imali su dosta sreće što su od nas izbegli poraz u poslednjem minutu. Nemamo budžet kao ovi nabrojani, ali to ne znači da ne igramo i bolje i lepše od njih. U fudbalu se događaju čuda.

Koliko ste zadovoljni strancima u svom klubu i kineskim fudbalerima?

- Bilo je dosta promena... Nekima sam se zahvalio. To su bili preko potrebni rezovi, a gazda je odlično razumeo šta želim i podržao me. U timu nemam zvučna imena, ali je važno da me igrači slušaju i uživaju u treningu i utakmicama.

Koliko se dobro poznajete sa Luisom Skolarijem?

- Živimo u istom rezidencijalnom delu... Često se srećemo i razgovaramo. On je zaista odličan čovek. Meni mnogo znači kad mi takav trener kaže da igramo mnogo dobro i da je oduševljen kako sam uspeo za kratko vreme da od gubitnika napravim pobednika. Ne prođe nijedno viđenje, a da me s osmehom ne pita za Rakija Aranđelovića (najpoznatiji srpski fizioterapeut op.a.) Luis ga prosto obožava. Uvek kad se vratim iz Srbije, donesem mu domaće kobasice i naše domaće dimljeno meso. Kaže da mu baš prija. Skolari je veliki laf.

Ko još živi u vašem kraju?

- Tu žive skoro svi strani igrači. Jedan od mojih prvih komšija, na istom spratu, vrata u vrata je Džekson Martinez. Ulaz do mene su Brazilac Paulinjo i još jedan moj prijatelj, italijanski trener Marćelo Lipi.

Kakav je odnos sa navijačima, kako se oni ophode prema vama na ulici?

- To se samo poželeti može. Respekt na svakom koraku, velika podrška na svakoj utakmici. Posebno mi se dopada što nisu ratoborni već se ponašaju za čistu desetku. Navijaju i pevaju, raduju se. Huliganizam ne postoji. Žive svoj san jer njihov tim igra najlepši fudbal u ligi. I pobeđuje.

Šta vam najviše nedostaje u Kini?

- Unuka Indija Rouz! Mada smo često zajedno. Poslednjih mesec dana kompletna porodica je bila na okupu i baš sam uživao. Proveli smo uskršnje praznike zajedno. Snežana je uvek sa mnom, a deca u zavisnosti od obaveza, dolaze i odlaze. Marko sredinom maja završava fakultet u Londonu i posle toga moći će više vremena da provodi u Kini. S obzirom da su Andrea i Anja već davno diplomirale, još čekam i tu treću diplomu. Biće to ponosan trenutak za mene i razlog za otvaranje šampanjca.

Kako Kinezi slave 1. maj, praznik rada?

- Zaista ne znam, ali pretpostavljam da je kao i svuda u svetu. Pošto sam ja tog dana u karantinu, jer sutradan igramo utakmicu u Kupu, 1. maj mi baš ne znači mnogo.

Živeli ste dugo u Japanu, sad ste u Kini. Kakva je razlika?

- Svaki narod se razlikuje od drugih. Tako da i među njima postoji razlika u kulturi, ponašanju, istoriji. Ali kao što sam se lako uklopio u japanski stil života i razmišljanja, tako i sada ovde u Kini, brzo sam se adaptirao na sve što me okružuje. Ne osećam nijednu prepreku koja bi me sputala da postignem cilj koji sam sebi zacrtao.

Smatraju li vas u Kini kao i u Japanu fudbalskim božanstvom?

- Ne smatram sebe nikakvim božanstvom, već svaki posao koji radim, radim sa velikim entuzijazmom i željom da to bude najbolje. Ne radim ništa površno, već dajem celog sebe, što je valjda na kraju uvek nagrađeno. A to što me neko smatra za fudbalsko božanstvo, to samo može biti veliki kompliment - zaključio je Dragan Stojković Piksi.