Bojana Vulić, košarkašica: Cilj mi je medalja sa reprezentacijom

"Teško je ljudima udovoljiti, neko će da te osuđuje, neko da te podržava, ali iskreno, kad bih svima išla po volji izgubila bih svoje "ja" i svoj identitet. Svidelo se to njima ili ne. Ali, znam da sam uzoran i vredan sportista koji je prešao trnoviti i težak put do svega ovoga. Znam da je ovo Balkan i da ljudi jednostavno umeju da osuđuju druge, bez obzira da li nekoga stvarno poznaju i da li imaju argumenata za tako nešto."

Nisi ni prva ni jedina sportistkinja koja se slikala u nekoj slobodnijoj varijanti. Kako gledaš na tu pojavu?

"Znam da nisam ni prva ni jedina sportiskinja koja se slikala (naravno ne gola, već u bodiju), tako da ja to gledam na potpuno drugačiji način. Meni je veoma drago kad vidim lepu i uspešnu sportistkinju ili sportistu, jer smatram da su to ljudi koji su vredni, uporni, inteligentni, dobri i dragi ljudi, kao i atlete kojima sam se uvek divila kao mala. Oni su mi bili podstrek da budem uporna u onome što volim i želim, a to je košarka".

Kada i zašto si počela da treniraš košarku?

"Ceo život sam inače u sportu. Igrala sam fudbal, malo i folklor što mi je baš pomoglo u koordinaciji nogu, a trenirala sam karate koji je oslikavao moju borbenost. Ali, od svih sportova najviše sam volela košarku. Još kao malu roditelji su brata i mene vodili na utakmice. A za moj početak karijere "kriv" je niko drugi do trener Dragan Bojin koji me je ugledao u školskom dvorištu gde sam igrala basket sa drugovima iz odeljenja. Tako sam moje prve košarkaške korake započela u Voždovcu, u kome sam provela sedam radnih godina koje su bile značajne i presudne za moj dalji napredak i rad".

Za koje klubove u našoj zemlji si nastupala?

"Ovde sam igrala za Voždovac, Beopetrol, Zvezdu, Partizan, Spartak iz Subotice, Radivoj Korać, a navela bih i Jagodinu sa kojom sam imala ugovor na otvoreno i koja mi je pomogla da se spremam zajedno sa njima".

Nastupala si u mnogo stranih liga. Odakle nosiš najlepše utiske?

"Jeste, igrala sam u Sloveniji, Turskoj, Jermeniji, Bosni, Francuskoj, Izraelu, Rumuniji, Rusiji, Crnoj Gori. A, najlepše mi je bilo u Jermeniji i Turskoj. Mislim da će te dve zemlje da mi ostanu u najlepšem sećanju. Stekla sam neke dobre prijatelje i upoznala se sa njihovom kulturom i običajima. Jako su prijatni i pre svega gostoljubivi. Osećala sam se kao kod kuće".

Stigao je poziv za reprezentaciju. Otišli ste u Francusku kao autsajderi, na kraju bili četvrti. Šta ćeš najviše pamtiti sa tog šampionata?

"Zahvalila bi se prvo selektoru Marini Maljković na ukazanom poverenju. Mene nije bilo od 2005. u reprezentaciji iako sam do tada sve vreme bila redovan član svih reprezentativnih selekcija. Naprasno sam nestala. Ali, za to su krivi neki drugi ljudi koje ne bih imenovala i davala im na značaju. Pošto sam ja osoba velikog srca i vedrog duha, a to znaju ljudi koji su imali prilike da sa mnom razgovaraju, igraju, ili se druže, znaju da ne volim puno da pričam o beznačajnim i negativnim stvarima, tako da bih to stvarno ostavila iza sebe. Oprostila sam mnogima, a i njima. Nisam zlopamtilo, već osoba koja je zrela i pametna da ide dalje. Znala sam šta želim i volim, i imala sam cilj. Naravno, Marina me poznaje jako dugo, tako da mi je mnogo bilo drago što me je pozvala da budem deo tima. Ne mogu da vam opišem osećaj kad zasvira himna Srbije, a ti stojiš ponosno i srce ti kuca iz sve snage. To je adrenalin koji jenostavno ne mogu da opišem. I mogu vam reći da sam jako ponosna na sve nas, i na devojke i na stručni štab. Vratiti srpsku žensku košarku u vrh! Pa, to je istorija i mnogo sam srećna što smo deo tog uspeha. Nije lako biti četvrti u Evropi! A, ono što mi je ostalo onako baš urezano u sećanje je momenat protiv Italije kad je već sve bilo jasno da smo polufinalisti. E, to je bio negde šok za mene, gde sam uhvatila sebe i drugarice da se smejemo i plačemo u isto vreme. Evo i sad dok se prisećam tih detalja mene jeza hvata... Jednostavno neopisiv osećaj!"

Za tvoje učešće na Eurobasketu vezana je i jedna anegdota. Da li možeš da nam otkriješ o čemu je reč?

"Moram iskreno da se nasmejem zbog te anegdote. Pred našu treću utakmicu, odlučujuću da li ćemo nastaviti prvenstvo, mene su počela stopala da svrbe. Rekla sam saigračici da je to znak da ćemo putovati na nastavak prvenstva. I pobedili smo! Usledio je drugi krug, a ja sam saigračicama rekla "Ljudi, dok mene stopala svrbe, idemo mi dalje". I, tako je stvarno i bilo. Mi smo pobeđivale iz utakmice u utakmicu. Jedino me nisu svrbela pred utakmicu protiv Španije kada smo izgubile, a nešto slično se ponovilo i pred meč sa Turskom."

Može li Srbija da ponovi sličan uspeh i na Svetskom prvenstvu?

"Ništa nije nemoguće i više ništa nije nedostižno. Ako se budemo dobro spremile i vredno radile, i slušale trenera, uz jednu veliku disciplinu, mislim da možemo opet da "iznenadimo'. Ali, idemo stepenik po stepenik..."

Da li si zadovoljna dosadašnjom karijerom?

"Biću zadovoljna onog trenutka kad uzmemo medalju sa reprezentacijom. To mi je cilj! Iskreno se nadam da ćemo uspeti u tome."

Uspeh na Eurobasketu doprineo je tome da se veći broj devojčica opredeli da trenira košarku. Kakvu poruku imaš za one koji su na početku tog puta?

"Htela bih da preporučim tim divnim i mladim ljudima da se bave sportom. Jer, sport nas oplemenjuje kako fizički tako mentalno. On nam može mnogo toga pružiti. Volim ono što radim. Tako i njima želim sve najbolje i da budu uvek u vrhu, i da slede svoje snove".