Nismo mogli da ga odvojimo od košarkaške lopte. Lupao je i po kući, gde je stigao. Kad mu uzmemo loptu, on je napravi od čarapa, priča porodična prijateljica Snežana

Uzbudljivo, ali sa mnogo emocija i ponosa se u domu Bogdana Bogdanovića posmatrao se meč finala Svetskog kupa u kom su košarkaši Srbije poraženi od SAD (129:92).


"Ajde sad Bože pomozi, pa da donese zlato. Srebro imamo sa juniorskog", prekrstio se otac Dragan pred početak finalne utakmice.

Napetost je krenula već sa prvim zviždukom sudija. Majka Koviljka, tetka, teča, rođaci i prijatelji su pratili svaki trenutak igre. Posle nekoliko minuta igre, na parket je izašao i Bogdan. Trema i uzbuđenje postali su još veći, ali je aplauz „zagrmeo“ sa prvim šutom i...

"Koooooooooš. Bravo, Boki", uzviknula je Milena, Bogdanova sestra od tetke.

"Idemo! To je naš mali Rebrača. Da, da Rebrača! Kad je bio mali nismo mogli da ga odvojimo od košarkaške lopte. Lupao je i po kući, gde je stigao. Kad mu uzmemo loptu, on je napravi od čarapa. A kad ga je jedna baka pitala čiji je, on bi govorio da je Rebračin", priča Sneža, porodična prijateljica Bogdanovića.

Slavili su svaki koš, asistenciju, svaku ukradenu loptu. I prvi faul su pozdravili aplauzom, kažu „treba i zaustaviti ovakvu životinjsku snagu“. Ponos je najviše bio vidljiv na očevom licu, koji ga je, kako tvrde članovi porodice, usmerio na put košarke.

"Krenuo je i na fudbal kao mali. Ja sam mu rekao da ide u salu i tamo igra kao gospodin, nema blata, nema kiše. I evo šta je postao. Trenirao je svakog dana od devete godine, bilo je mnogo odricanja, ali on je tako hteo, niko od nas ga nije forsirao. U porodici nemamo košarkaša, ali posle njega će mnogi otići tim putem. Ljubi ga tata", na poluvremenu priča tata Dragan.

Iskustvo i fizička spremnost odneli su pobedu nad srčanom hrabrošću i igrom naših orlova. Ipak, porodica Bogdanović skakala je od sreće - nije zlatna, ali njihov sin doneo je još jednu medalju, ali ovog puta sa najvećeg svetskog takmičenja.

"Nema kraja našoj sreći! U polufinalnoj utakmici mi je bilo najteže. Šatala sam po kući, premeštala se sa mesta na mesto sve dok nisam čula zvižduk za kraj. Tad sam bila najponosnija majka na svetu. Ova deca su zlatna", kroz suze radosnice priča majka Koviljka.

Kurir sport / Novosti sport