Sve do pogibije u saobraćanoj nesreći 7. juna 1993. godine, bio je čudo od deteta, je košarkaški Mocart. Poznavaoci sporta i mediji nadmetali su se ko će zvučnije da ga nahvali, kićenije opeva njegovu igru, pogotke i trofeje.

Pola se veka se navršilo od rođenja najvećeg hrvatskog, jugoslovenskog, ako ne i evropskog košarkaša Dražena Petrovića.

Sve do pogibije u saobraćanoj nesreći 7. juna 1993. godine, bio je čudo od deteta, je košarkaški Mocart. Poznavaoci sporta i mediji nadmetali su se ko će zvučnije da ga nahvali, kićenije opeva njegovu igru, pogotke i trofeje.

Sličan odnos potrajao je i nakon njegove smrti u saobraćajnoj nesreći 1993. godine, kad god se spomene ime najboljeg hrvatskog, jugoslovenskog, a možda i evropskog košarkaša svih vremena. Otkad je Dražen zauvek napustio tu utakmicu, negde na autoputu kod Ingolštata, svi žele da pričaju samo o lepim stvarima.

Na današnji dan 22. oktobra 1964. u Šibeniku se rodio Dražen Petrović. Danas bi napunio 50 godina i na spisku svojih ostvarenja verovatno imao još poneki blistav trijumf jer ga je smrt stigla na vrhuncu sportske karijere. S nepunih 29 godina upravo je odigrao svoju najbolju sezonu i to za Nju Džersi netse. Pre toga je u NBA kratko igrao za Portland trejl blejzerse, a uoči Sjedinjenih Država i za madridski Real. Domaća klupska putanja bila je vremenski nešto duža, ali s manje adresa – zavičajna Šibenka, potom Cibona, Zagreb.

„Bio je to čovek i sportista koga su tri stvari izrazito razlikovale od svih ostalih: ambicija, ambicija i ambicija“, priseća se Zoran Čutura, njegov višegodišnji saigrač iz Cibone i reprezentacije SFRJ.

„Iz toga, uz njegov urođeni talenat“, kaže on, „proisteklo je i sve ostalo, od izuzetne radne etike, do drugih kvaliteta kroz karijeru“, smatra Čutura.

On smatra da je Draženova istorijska veličina sadržana u tome što je on rušio barijere svog vremena, krčio staze kojima su kasnije drugi znatno lakše prolazili:

„Ne bi u NBA bilo ni Kukoča, ni Novickog, ni Parkera, da nije bilo Dražena“.


Petar Skansi vodio je kao selektor reprezentaciju Hrvatske koja je 1992. u Barseloni igrala olimpijsko finale protiv prvog i po mnogima jedinog američkog tima snova.

„Period saradnje sa Draženom za mene je svakako nezaboravan“, seća se Skansi.

„Reč je o posebnom veselju i časti. Sećamo ga se danas kao što se oni stariji sećaju Džejmsa Dina, takođe jednog od prerano otišlih velikana sa šire javne scene“.

Ipak, Skansi smatra da je smrt Dražena Petrovića izazvala vakuum u hrvatskoj košarci:

„Bio je to šok. Potom se i generacija razišla, usledile su i neke druge okolnosti, zaključuje Petar Skansi.

http://www.youtube.com/watch?v=vjHr3emL1Lc
http://www.youtube.com/watch?v=HLlPtBsGbYo
http://www.youtube.com/watch?v=8lqi4rd6y38