Više nam ništa ne znači kazna za njega, samo bismo ga pitali „Zašto, čoveče“, pričaju za Kurir roditelji pokojnog košarkaša

Te večeri 12. decembra 2000. godine Haris Brkić je, kao i mnogo puta do tada, završio trening i izašao iz Pionira. Na parkingu su odjeknula dva podmukla pucnja.

Nešto kasnije Studio B objavio je strašnu vest, vest koja će porodici Brkić zauvek promeniti život i doneti večnu tugu. Njihov sin, jedan od najboljih košarkaša koje je ova zemlja iznedrila, tri dana kasnije je preminuo, a 18. decembra sahranjen je na Centralnom groblju.
haris-brkic-ubistvo-roditelji-kazna-istraga.jpg
Rojters 


Majka Rada i otac Ismet već 14 godina ponavljaju pitanje - „Zašto?“ Odgovora nema.
- Više i ne znamo šta da kažemo. Prošlo je toliko vremena, a ništa se nije promenilo. I dalje ne znamo ko nam je i zašto ubio sina - drhtavim glasom sa suzama u očima pričaju nam Harisovi roditelji, dok sede ispod njegovih fotografija.

Zaista, neverovatno i besmisleno zvuči činjenica da ovaj slučaj nije rasvetljen.
- Kako se koja vlast menjala, tako su nam obećavali da će doći do pomaka, ali ništa od toga. Samo nam kažu da pokušavaju. One koji su radili na slučaju najviše je zbunjivala činjenica da za Harisa niko nije mogao da kaže nijednu ružnu reč. Bio je primeran momak i sportista. Nikada se ovako nešto nije desilo, znam samo za slučaj iz Kolumbije kada je ubijen fudbaler - priča Ismet.

Muči ih još jedna strašna stvar, gotovo svakodnevno se pitaju da li su prošli i upoznali ubicu sina.
- Nadamo se samo da će mu jednog dana proraditi savest. Ništa nam više ne znači kazna za njega, ali samo bismo ga pitali: Zašto, čoveče? Šta ti je skrivio? - plačnim glasom kaže Rada i dodaje:
- Nas dvoje više ništa ne možemo da uradimo, ali verujemo da, dok se naš sin pominje i dok se održava sećanje na njega, da je i dalje tu i među ljudima. Pa njegovo ubistvo je jedinstven slučaj u Evropi, da je dete ubijeno kad je izašlo s treninga.

Zahvalnost
SVAKA ČAST PARTIZANU

Harisovi roditelji posebno ističu podršku drugova, saigrača i uprave Partizana.
Nikada ne možemo da zaboravimo podršku ljudi iz Partizana. Sećam se da je Dule Vujošević, iako još nije bio preuzeo ekipu, svake večeri dolazio kod nas. I cela uprava kluba, na čelu sa Danilovićem, mnogo su se angažovali, svaka im čast. Divac i Savić su nudili pomoć iz inostranstva, ali nije vredelo - kaže Ismet.

Neverovatno
ZAŠTO SE ĆUTI?

Rada i Ismet smatraju da bi policija i istražni organi, kada bi zaista to hteli, ipak uspeli da pokrenu stvar sa mrtve tačke.
Kada bi se zaista založili, verujemo da bi slučaj bio rešen. Beograd nije veliki grad, sve se zna. Zna se gde je ko sinoć bio, a ne ko je ubica. Niko ne može da nas ubedi da nije tako. Nije nam jasno zašto se ćuti - kažu oni.