DEJAN KOTUROVIĆ ZA KURIR: Spavao sam na klupi, uslovi u zatvoru nisu za ljude!

Bivši srpski košarkaš Dejan Koturović (42) izdržao je tromesečnu zatvorsku kaznu u Makedoniji. Osvajač brojnih medalja za našu košarkašku reprezentaciju bio je žrtva obmane jer je iza rešetaka završio zbog ukradenog džipa. U ekskluzivnom razgovoru za Kurir otkriva kako su mu protekli dani u zatvoru u Idrizovu.

Kako se osećaš posle izdržavanja kazne?
- Nisam verovao da se i na normalni život u slobodi treba adaptirati. Doduše, tamo sam zamišljao svoj izlazak na slobodu kao veliko ushićenje, da ću verovatno leteti od sreće. Naravno, laknulo mi je, ali zbog pada imuniteta i jake prehlade nisam osetio veći polet niti sam do danas mrdao mnogo iz kuće, osim kod doktora.

Kako si provodio vreme u pritvoru i da li si imao nekih neprijatnosti?
- Prvih nekoliko dana nisam verovao da mi se tako nešto dešava. Rezonovao sam da ja tu ne pripadam. Ali sve je za ljude i onda se polako privikavate na loše uslove, cimera i ostale okrivljene, komandire, dodeljenog advokata, kojem zbog sitnog interesa odgovara da ste što duže unutra, pa vam ni ne otkriva koja su vam prava niti modeli odbrane.

Šta ste radili?
- Pisanje i čitanje su mi pomogli da održim optimizam. Ne smeš da dozvoliš da prevlada loše raspoloženje kad si pod ključem i bez slobode. Ubacio sam se u ulogu regularnog pritvorenika, a kasnije i zatvorenika. Ali ljudi su izgleda svuda zaokupljeni lažnim idealima, pa i u zatvoru, tako da sam im kao poznati košarkaš skoro svima bio atrakcija i godio im za poneki dijalog, od komandira do raznih likova iz zatvorske beton džungle, uglavnom Makedonaca, Roma i Albanaca.

Da li je bilo incidenata?
- Srećom, nisam zapazio neke incidente ili maltretiranja, niti doživeo išta od toga. Neki zatvorenici su mi pomogli za slobodan krevet, kojih ima 80 na 110 ljudi u prijemnom odeljenju zatvora Idrizovo. Jadni ljudi spavaju i po klupama hodnika, uslovi su očajni i kose se sa ljudskim pravima zatvorenika. Žao mi je Makedonaca generalno kad moraju da žive u državi sa takvim modalitetima pravde, gde neki zbog „čipsa“ i „smokija“ leže i po dve godine.

O čemu si najviše razmišljao, šta ti je prolazilo kroz glavu?
- Nadao sam se prvu noć u policijskom pritvoru da je posredi greška makedonske policije na granici, ali se pri Interpol proveri, bar po sudskom izveštaju, ispostavilo da je auto kojim sam putovao ukraden, a saobraćajni dokumenti falsifikovani. Kasnije sam se uverio na primerima drugih da se dešavaju greške, ali i obimne manipulacije i preterane kazne od njihovog pravosuđa.

Šta to znači?
- Ni danas nisam siguran da li je moje vozilo bilo zaista ilegalno jer, po onome što ja znam, konačni vidni brojevi šasije i saobraćajne dozvole su bili isti, inače ne bih ni posedovao to vozilo, a ne različiti, kao što navode u sudskom izveštaju. Čitavu knjigu sam napisao o tome, nema mesta za sve opise u intervjuu.

Ko ti je od bivših saigrača davao podršku?
- Za nekoliko njih znam jer su slali pozdrave i pomoć na svoj način, za mnoge druge nisam ni mogao biti obavešten, kao ni oni o meni osim preko medija. Nisam siguran koliko čovek može pomoći drugome u takvim okolnostima. Čelnici najveće sportske organizacije kod nas su pokušali da mi pomognu, takođe i neki prijatelji i familija. Skoro svaki njihov pokušaj iz najbolje namere mi je uglavnom odmogao. U svakom slučaju, zahvalan sam im.