(FOTO) JUBILEJ VREDAN POŠTOVANJA: Prvi košarkaški kamp u Srbiji obeležio 40. godina postojanja

Najvećim uspehom ove košarkaške priče, smatra se činjenica da se većina dece po prvom dolasku vraća na Zlatibor i druži i po odlasku sa Kampa

Direktor Dušan Pavićević, koji je nastavio posao koji je uz pomoć košarkaških pregalaca poput Bratislava Đorđevića pre četiri decenije započeo njegov otac Miki, kaže da je najponosniji na činjenicu da se uprkos teškim vremenima kamp održao.

"Ove godine imamo četiri smene od po deset dana. Za vreme dok su na Kampu deca, koja dolaze iz svih krajeva sveta, pa smo tako imali košarkaše i košarkašice iz Švedske, Izraela, Rusije, Francuske,Španije,Italije i celog regiona, imaju priliku da rade sa vrhunskim trenerima i stiču prijatelje", podvlači Pavićević.

"Za mene je najlepše, što nam se većina vrati i sledeće godine, i što često traže da budu u isto vreme na Zlatiboru”, kaže menadžer kampa Biljana Pešić.

Dok Ratka Joksića, iskusnog trenera specijalizovanog za rad sa mlađim kategorijama prekidamo u korekciji najmlađih dečaka i pitamo šta je osnovni cilj rada jedne smene, doktorka Biljana Tomić traži sprej, kako bi zalečila žuljeve na nogama nekoliko dečaka i devojčica.

“To je normalno. Čitav dan su na terenu, u patikama, pa se i pored činjenice da su zaista uredni, sitne povrede javljaju. Sve to uspevamo da sredimo”, kaže doktorka u prolazu.

Ratko Jokisić sve to sluša sa osmehom.

“Naravno da rešavaju sve, kad treniramo kako treba. Trudimo se da uočimo nedostatke svakog deteta i kroz trening mu ukažemo na koji način treba da radi, kako bi napredovalo. Tu informaciju dobije dete, ali pre svega treneri, koji odlaze sa programom, koji im omogućava da naprave ciklus, koji može da traje do sledeće godine. Posebno sam ponosan na to, što se deca druže i nakon odlaska sa kampa i da se zaista lepo ponašaju. Kad to kažem, mislim da treniraju do granice izdržljivosti, da jedu sve što im se servira, a da kada šetaju ili odmaraju idu zajedno i ne prave incidente. Dobri su, uredni i lepo vaspitani, a ja se trudim da i njima i trenerima kažem, da treba da nauče da vole košarku i nađu način da i kada prestanu da je igraju u njoj ostanu, kao navijači, sudije, treneri, funkcioneri…”

Dok nam Ratko šetajući po četiri terena priča, da obratimo pažnju na malenu Mariju Leković iz Cne Gore i kaže da je ekstremno talentovana, ali još uvek niska, trener Peter Stenius izŠvedske dolazi da pita kako se pravilno izvodi jedna od vežbi? Pitamo ga odakle na Zlatiboru?

“Već tri godine supruga Teresa i ja smo tu. Napravili smo ekipu u mestu nekoliko desetina kilometara od Malmea, jer su devojčice to želele. Sada smo tu sa njih dvadesetak i koliko znam nijedna nema nameru da odustane, naprotiv Ratko i Marina Maljković, koja prati njihov rad ih dodatno motivišu”.

Dok lopta beži sa jednog od terena devojčice traže odmor je su na igralištu obasjanom suncem, a dečaci pokušavaju da zakucaju.

“Imaju veliku želju, zakucaće uskoro, možda čak i do kraja smene”, kaže trener Filip Borjanović.

Razgovor se završava, jer kamperi moraju na ručak, obaveze ne smeju da trpe. Do kraja boravka na Zlatiboru, čitav program, koji je pre više od dve decenije sačinio profesor Aleksandar Nikolić mora se sprovesti i objasniti.

“Taj program je neka vrsta obavezne literature za sve, a posebno one koji rade sa decom. U njoj, ako pažljivo čitate možete naučiti mnogo naizgled nebitnih sitnica, u kojima se krije tajna uspeha”, kaže Borislav Džaković, jedan od glavnih trenera na kampu.

Za sve koji su sada na Zlatiboru važno je da su ih posetili i tajne uspeha im otkrivali treneri poput Ranka Žeravice, Borivoja Cenića, Bratislava Đorđevića, Božidara Maljkovića, Vladimira Koprivice, Radeta Georgijevskog...