(VIDEO) SONJA PETROVIĆ EKSKLUZIVNO ZA KURIR: Plašim se visine, lumpujem uz Tomu i Šabana!

Ženska košarkaška reprezentacija Srbije postala je na Vidovdan 2015. godine šampion Evrope, a jedna od glavnih uzadnica tima selektorke Marine Maljković bila je i jeste Sonja Petrović

Vaša košarkaška karijera je za film, kad se sada okrenete iza sebe kako i kada je bilo najlepše, a kada najteže?

"Karijera je sastavljena od mnogo uspeha i padova. Poslednje tri godine sam svoja na svome. Sazrela sam kao ličnost, prošla vrtoglave uspone i padove. Prošlo je 10 godina od kada sam otišla iz Srbije i sve se poklopilo. Ova i prošla godina bile su veoma posebne. Prošle godine sam igrala sa saznanjem da napuštam Moskvu i Spartak, klub koji mi je dao afirmaciju koju u Srbiji nisam imala. A ove sam se vratila u reprezentaciju i desilo se da postanemo šampionke Evrope, da svi pričaju o nama, da smo idoli mladim dečacima i devojčicama. To je najlepši deo karijere.

A najteži? Uh, definitivno posle druge povrede. Ali srećom tada sam bila u Moskvi u Spartaku, klubu gde su svi bili u fazonu “Operacija ti je zakazana, vraćaš se!”. Sećam se da sam posle povrede zvala kući i rekla roditeljima da ne mogu ponovo da prolazim kroz to. Tata je samo rekao da sačekam jutro, došao prvim avionom i dokaz da sam ovde i da pričamo o uspehu reprezentacije iz juna ove godine, potvrđuje da smo radili kako treba”.

Kako ste se opredelili baš za košarku i koliko je tome doprineo tata Radoslav bivši vrhunski sudija?

“Išla sam u početku na gimnastiku, engleski... Od starta smo i sestra i ja bile okružene loptama, tako da je bilo logično da je dohvatimo. Bilo je tu mnogo dilema, ali tata je bio taj koji je uvek govorio da sestra Milena i ja moramo na trening, a ne kod rođaka, drugova ili ne znam gde. I uvek sam bila kažnjavana, kada sam pokušavala da varam. Tada to nisam razumela, posebno jer Milena nije znala da se buni, ali danas znam da se sve isplatilo. Ne samo košarkaški već i životno. Jer sam naučila da se borim i uvek i u svemu budem u vrhu. Nedavno sam recimo, čistila ribu kod drugarice i baš se iznervirala shvativši da mi ne ide dobro i da ne umem. Ali nisam odustala i na kraju mi je uspelo, jer takva sam isterujem svoje do kraja.”

Čime su Vas ubedili da se vratite u reprezentaciju?

“Otvorenošću! Selektorka Marina Maljković me je pozvala, izložila plan rada i očekivanja prema meni. Dala mi je rok da razmislim. Nisam mnogo pričala sa saigračicama, ali moram da kažem da mi je mnogo značila podrška koju mi je i tada, kao uostalom i tokom velikog dela naših života pružala Jelena Milovanović. Nas dve smo veoma bliske, razgovarale smo i prelomila sam. Sve se na kraju završilo kako se završilo osvojili smo Evropsko prvenstvo i sada se spremamo za Olimpijske igre.

A kad već pominjem Igre u Riju moram da kažem da imamo veliku ambiciju, ali ne i pritisak vrhunskog rezultata. Na nama je da se spremimo dobro, damo sve od sebe a za šta će to biti dovoljno videćemo. Svesna sam da ljudi do skora nisu pratili žensku košarku, kao što to sada rade, ali mislim da su svesni da na primer Amerikanke nisu poražene već 15 godina. Sa druge strane idemo tamo i da uživamo. Volela bih da gledam i mušku košarku, atletiku, da uzmem autograme od mnogih košarkaša, ali i recimo Bolta, koji je stvarno fascinantan”

Da li ste svesni da se sada svuda priča o vama, kako Vam to izgleda?

“ Lepo i na momente nestvarno. O tome smo sve maštale, za to se godinama odricale. Bila sam nedavno na utakmici između košarkaša Zvezde i Bajerna i setila se našeg duela sa Nemicama u Pioniru. Bila je gotovo jednako puna dvorana, ali je atmosfera na muškoj košarci bila drugačija. Rekla bih čak i lepša na našem meču. Raduje me kada vidim da nas ljudi prate, kada nam deca prilaze, pitaju za savete. Zanima ih kako da budu bolji, vrate se iz povrede, prevaziđu krize... Ja sam tu da im se nađem, jer znam kako je meni bilo.”

Sonjko, Sonja junior, ženski Lebron ili ženski Bjelica? Koji nadimak Vam se najviše sviđa?

“Sonjko je moj nadimak. Tako me zove tata, sestra, rođaci, drugari. Sve ostalo je posledica onoga što vidite na terenu i veoma mi prija”.

U čemu je tajna broja 5?

“Šta znam. Kada sam počinjala htela sam broj deset, ali sam bila mala za taj dres. Zamenila sam se sa sestrom, koja je imala peticu i to je to. Kada ne može 5, tu je 55, 4 ili šest su blizu”

Najvrednija stvar koju ste priuštili sebi od košarke?

“Najvrednija stvar je način na koji sam se izgradila kao ličnost, osamostalila i naučila da budem deo tima. Sada mi je dozvoljeno nešto što malo koja žena može, to je dobro za samopouzdanje. Ali prijateljstva su kao najvrednije medalje. Sada sam recimo sa Tijanom Ajduković u Pragu i kada smo zajedno ili kupujemo ili jedemo. Dakle ,ili trošimo ili se gojimo, ne razlikujemo se od drugih žena."

Poznato je da ste u osnovnoj i srednjoj školi bili vukovac, a sada studirate FON. Kako ste uspevali da uskladite obaveze u školi sa treninzima?

“To je jako bitno, jer sada kada mi na konto ovog uspeha možemo da pričamo, važno je da imam šta da kažem. Ulagala sam u košarku isto kao i u obrazovanje. Sada sam na FON-u, koji je savremen i završiću ga uskoro. Smatram da, kao košarkašice i sportistkinje to moramo, jer povrede nas za tren odvoje od terena i karijere. Zato je jako važno da sve aspekte života, bar malo zagrebeš”.

Pored srpskog, govorite još tri jezika.Preveli ste knjigu koju je Vaš otac napisao o Vašem životu. Da li je to oblast koja Vas zanima i da li jednoga dana sebe vidite u tome?

“Kada iz ove perspktive pogledam i čujem koliko se ljudi interesuje za sve nas, znam da sam to morala bolje da uradim. Jednostavno, uvek i u svemu želim da sam u vrhu.”

Prva asocijacija na Beograd i Srbiju?

“Porodica pre svega. I ona najuža i šira, pošto sada imamo potomke, pa se igram sa decom. Ranije sam dolazila na dan i jurcala da se vidim sa što više njih. Sada više gledam da budem kod kuće. Mama mi obavezno ugađa i imam osećaj spokoja. U Pragu mi je život ispunjen i raznolik, ali u svom krevetu se najbolje spava.”

Koje su prednosti, a koje mane života u inostranstvu?

“Imala sam sreće i igrala u velikim gradovima i klubovima. Bilo mi je dobro i ne izdvajam nijedan grad. Sad u Pragu se osećam kao kod kuće, jer je dosta sličan Beogradu. Mama kada dođe kaže da nisam kući, kao i kada sam u Beogradu. A sa druge strane, naučila sam da se prilagođavam različitim kulturama i običajima. Ozbiljan sam turista koji ide po muzejima, značajnim mestima, uživam u tome. U Moskvi mi je bilo najteže, jer je ogromna, u ostalim gradovima je lakše i može sve da se stigne. Idem i gradskim prevozom, i mislim da prilično dobro znam sve gradove u kojima sam živela.

Koji talenat bi još voleli da imate?

“Da znam da pevam. Užasno pevam. Čak ni na karaokama ne umem da izvučem pesmu.”

Odakle crpite energiju?

“Nikada nisam postavljala velike ciljeve odmah. Ali uvek želim da se vratim i budem bolja, najbolja. Nisam se nikada pitala zašto nešto radim? Želela sam da dokažem da mi je mesto na vrhu i uspela sam.”

Vaš najveći strah?

“Igram košarku a imam strah od visine! Prevazilazila sam to na razne načine, na primer u Čikagu išla na krov zastakljene zgrade sa isturenim prozorima, sa koje se vidi čitav grad. Plašim se i da kada kuvam uhvatim zagrejanu posudu. To je bizarno i strašno” (smeh). Uzgred ne volim da kuvam i mislim da je strašno kada neko to radi samo za sebe.

Sa obzirom na strah od visine, kako ste preživeli izlazak na balkon Skupštine grada, posle osvajanja evropskog zlata?

“Prolazilo mi je na balkonu kroz glavu na kojoj smo visini, ali stisla sam zube i naterala sebe da se poponem i na ivicu. Ipak je to momenat za koji ne znam hoće li se ikad više ponoviti, tako da strah nije smeo da prevlada.”

Da li je ljubav samo reč ili nešto više?

“Za mene pre svega odnos pun razumevanja. U našem životu, to je dosta teško, jer danas si tu, sutra tamo... Ja se teško vezujem, ali kada se vežem, to je mnogo duboko.”

S kim bi voleli da se zaglavite u liftu?

“Sa sestrom. Ona je osoba sa kojom sam najbliža i koja je tu čitavog života. Ako kažem da su dok smo bile male pričali da sam Milenin privezak, sve je jasno.

Da li postoji nešto čemu ne možete da odolite?

“Slatkišima. Inače, mama uvek gleda da mi ugodi, a sestra kaže da kada Sonja dolazi sprema se čitava kuća i gozba. Čak danas kada i ona kao lekar radi u Nemačkoj, uvek se priča da moj dolazak izaziva veću potrebu za spremanjem. Sada stiže posle mene i gledaćemo da i ona doživi sličan doček.

Pratite li modu?

“U poslednje vreme me internet i blogovi za sve i svašta uvode u sve to.”

Videli smo na EP da košarkašice Srbije imaju pozamašan muzički repertoar. Uz koju muziku se najčešće opuštate?

“Kada nemam utakmicu najviše slušam radio Indeks, a na dan utakmice Pingvin. To je tako i tu nema promene! Imam dve pesme koje me pogađaju: “Svirajte noćas samo za nju” Tome Zdravkovića i “Žal” Šabana Šaulića. Svi me zbog Pingvina pitaju da li sam normalna, ali to je rutina. Na našim radio stanicama slušam i vesti i mogu da kažem da sam srećna što sam u svim kriznim momentima bila u Beogradu. Da sam poplave preživela napolju bilo bi baš gadno.”

Kakve filmove volite?

“Više serije. Umem da čitave sezone gledam na dan. Tu sam manijak. Filmove gledam, kada ubijam vreme.

Omiljena knjiga?

“Knjige volim. Čitam svašta. Omiljena mi je “Tvrđava” Meše Selimovića. Nju poklanjam svakome za koga čujem da je nije pročitao.”

Sluša li Vas pas?

“Maks je tatin i živi sa njima. On deluje opasno, ali je pufna koja se maltene plaši svoje senke. Mala deca i psi su radost koja ti se pruža i kada samo uzimaš, a daješ malo”.

Imate li životni moto?

“Nemam ga, ali volim da čitam motivacione misli”.

Kada bi počinjali život ispočetka, šta bi menjali?

“Realno mogla sam neke stvari bolje. Tek sada shvatam koliko sam u održavanju kondicije i teretane mogla bolje. Ali bila sam mlada i mislila da ne može ništa da mi se desi. Shvatila sam da nije tako i to je najbitnije, kao i činjenica da se većina odluka pokazala pravim. Ovo sam, ja i to je to.

Gde vidite sebe za 10 godina?

“Volela bih miran život od 8 do 4, porodicu, mada mnogi kažu da je to nemoguće. Ne znam da li ću ostati u sportu, ali bih volela da budem profesor.