Da stavimo neku laganu muziku - kaže nam Duško Vujošević i iz njegovog haj-faj sistema počinje da se čuje kako Telonijus Mank prebira po crno-belim dirkama.

- Volim ga - dobacuje Vujošević, a svetlucava jelka svemu daje praznični ugođaj. Dolazi jedan od retkih Božića a da najtrofejniji trener u istoriji crno-belih nije u Partizanu, klubu koji najviše voli.

- Za mene su najveći praznici bili radni dani tokom kojih sam postizao uspehe s Partizanom. Potičem iz familije koja je gajila partizansku kulturu, kod mene je ona preživela i nisam gazio preko toga. Novoj godini ili Božiću nikad nisam davao posebnu dimenziju. Obaveza da tog dana budeš razdragan i srećan, kao i često puta kada nešto moraš, stvara kontraefekat - kaže Vujošević prilikom naše posete njegovom domu.

Posle četiri meseca od vašeg odlaska Partizan je došao u situaciju da se grčevito bori za opstanak u ligi u kojoj ste ga doveli do šest titula. Koliko vas to pogađa?
- Naravno da mi je žao, ali ljudi koji su krenuli u reforme nisu obraćali pažnju na moja upozorenja da se vodi takva politika da se klub dovede u poziciju u kojoj je sada. Govorili su da znaju strategiju i put. Videćemo kakav je to put koji oni znaju. Ima dosta i vladara iz senke, koji bez odgovornosti sprovode svoje ideje. Rekao bih da je sistem potpuno urušen.

Kako gledate na akciju navijača „Verujem u Duleta“, koja se širi društvenim mrežama?
- Čuo sam za to i drago mi je zbog svega jer to pokazuje da sam ostao u srcima većeg broja ljudi i da oni prepoznaju i cene sve što sam radio za Partizan. S tim nemam nikakve veze, ali lagao bih kad bih rekao da mi nije drago.

Osećate li se kao jedan od boraca iz pesme „Kadinjača“, koji su se svesno žrtvovali za dobrobit drugih?
- U nekom smisli da. To su bili ljudi koji su znali da nemaju rezervni život i, dajući taj jedini život, pokazali su ogromnu hrabrost i moralnu veličinu. Možda nisu mogli ni da slute da će se jednog dana neko podsmevati njihovom činu, ali postoje i oni koji taj čin veoma cene. Ne želim da me upoređuju s junacima takve veličine. Svesno sam ušao u borbu s malim izgledima jer, kako u „Urnebesnoj tragediji“ kaže Dušan Kovačević, država je ozbiljna, hiljadugodišnja firma protiv koje čovek nema velike šanse. Smatrao sam za obavezu da skrenem pažnju na tretman Partizana. To je imalo svoju cenu, a ja sam platio koliko to košta.
dusko-vujosevic.jpg
Foto: Predrag Gajić

Šta vam najviše nedostaje u vezi s Partizanom?
- Tim, igrači, publika, a posebno rad na terenu.

Da li vam je neko iz kluba, od aktuelnog rukovodstva ili igrača, čestitao praznike?
- To su intimne stvari i o tome ne bih želeo da govorim.

Koja su vam najupečatljivija sećanja iz mladosti vezana za Novu godinu i Božić?
- Otac je bio komunista i ateista, a majka je religiozna. Nije se radilo o sukobu, već o finoj tolerantnoj atmosferi. Kad si đak, najviše voliš praznike jer ne ideš u školu (smeh). Uvek je bilo toplih reči, toga se uvek najradije sećam. To mi je bio i najlepši poklon.

Svojevremeno ste rekli da vam je od praznika Prvi maj bliži od Božića i Nove godine.
- To i sada kažem. Poštujem Božić, to je dan kad je rođen Hristos, čija je pojava u najvećem delu čovečanstva izmenila pogled na religiju i svet. Osam dana po rođenju dečaka on je dobio ime Isus i obrezan je po tadašnjem običaju. To se slavilo kao Nova godina, što se ne pominje tako često. Po pravoslavnom kalendaru sve je pomereno za 15 dana.

Kako danas gledate na bivšu Jugoslaviju?
- Kao na veliku zemlju u kojoj je postojao neki minimalni maksimum za sve. Bila je prilika da se naprave svetski šampioni u fudbalu i košarci, i drugim sportskim i vansportskim delatnostima. To je vreme određenog kvaliteta života, a ne treba to da se upoređuje, već kakav bi bio kvalitet života da je Jugoslavija opstala, da nije bilo ratova, nego da se razvijala normalno. U poređenju s onim što sada živimo, ne treba mnogo argumenata većini stanovništa u prilog tome da je to ipak bila bolja zemlja i bolja prošlost.

Često se citira vaša rečenica da se nazire svetlo u tunelu, ali da je to svetlo lokomotive koja juri. Kada ćemo ugledati svetlost dana?
- Partizanu i Srbiji želim sve najbolje.

Slobodno vreme
OPUŠTAM SE UZ ARSENA

Kako provodite slobodno vreme?
- Ostalo je i dosta teoretskih stvari koje sam zacrtao kao nešto što treba da obradim. Uvek sam imao i sporedna interesovanja, pa naravno da i za to ima više vremena. To su čitanje i izložbe. Za pozorište bi trebalo da izdvojim malo više energije.

Koliko vas opušta muzika, slušate li različite žanrove?
- Ponekad me veoma opusti. Od domaće muzike veoma cenim Arsena Dedića, na neki drugi način volim i Ðorđa Balaševića.

O slici „Navijači“
AKADEMIKU OMČIKUSU ODGOVARALE CRNA I BELA BOJA

U vašoj sobi dominira velika umetnička slika „Navijači“. Možete li malo da nam približite to delo?
- Srpski akademik Petar Omčikus je autor ove slike. Rađena je od 1978. do 1982, dakle, četiri godine. Svaki portret na njoj je u stvari poznata ličnost, a autoru je odgovaralo da bude crno-bela.