MIROSLAV MUTA NIKOLIĆ ZA KURIR: Samo je sport radost ove države

Ima politike u svakoj kući, pa i u sportu. Nažalost, to je tako. Meni ne smetaju političari, nek samo daju pare u sport, da se naša deca pravilno razvijaju

- Ma, sve je to normalno - uz neizostavan osmeh će Miroslav Nikolić, pomoćni trener naše košarkaške reprezentacije, koja je u Riju osvojila srebrnu medalju.

Dođosmo na kraju Olimpijskih igara do istorijskog uspeha srpskog sporta i osam osvojenih medalja. A malo ko je na sredini takmičenja, kad smo bili na nuli, verovao u to. Posebno u košarkaše...
- Ajde lepo neka poližu to malo sada. Ti što nisu verovali i što su kritikovali. Slažem se s kritikom kad smo sedmi ili osmi. Komentariši, ali nemoj za vreme takmičenja dok imamo još šansi - ozbiljne crte se javiše na licu Nikolića na početku razgovora.

U Srbiji smo, sve je to normalno. Pa, ovde su pljuvali i po Noletu kad je ispao sa OI?
- Novak je bio povređen. On je naš najveći ambasador u svetu. Ljudi, svako može da ima i slabiji dan, ne može uvek da se pobeđuje. Njemu svaka čast, čovek iz naroda, voli da se zeza, šali, uživali smo tamo u njegovom društvu... Rekoh mu, što muči protivnike pa stalno gađa one uglove, bolje da izađe na mrežu i lepo odmah smečuje. Kaže da će me poslušati i kad izađe na mrežu, specijalno da napiše posle meča na kameri: „Evo, za Mutu sam izašao na mrežu“. Ma, mi ovde, u Srbiji, često priznajemo samo pobedu, zlato i ništa više. Sve drugo gledamo kao neuspeh.

Nego, realno, mogli ste i vi košarkaši do zlata?
- Ha-ha, ti se sada šališ... Ali ozbiljno, mi smo i sad nezadovoljni što nismo tukli Amerikance u finalu. Sve je neuspeh, samo priznajemo zlato. Navikli smo naciju samo na uspeh. Mada, ako ćeš iskreno, najviše mrzim kad mi kažu da sam vicešampion. To je naziv za gubitnike. Ej, vicešampion, ne volim, ne volim to da čujem. Istorija pamti samo pobednike, ne onog koji je bio drugi. Je l‘ se sećate ko je na prošloj Olimpijadi bio drugi? Ne, naravno. Ali da li smo svesni da smo sada, posle neprikosnovene Amerike, mi najbolji na svetu! Mi!

Igrači vas obožavaju. Zašto?
- Kroz šalu im kažem prave stvari. Imam neko određeno znanje što se tiče košarke. Ne može bez atmosfere ništa da se napravi, zato se uvek trudim da opustim igrače pred važnu utakmicu, da se rasterete, izađu mirne glave na teren. Komunikativan sam i igrači me vole. Sada mi je takva uloga u reprezentaciji. Uvek kroz šalu uvidim i karakter. Volim da se šalim na svoj račun, ali i na tuđi, ništa ne zameram kad se neko šali na moj račun.

U petak je Sale Đorđević napunio 49 godina. Šta ste mu poželeli?
- Ovo mu je najlepši rođendan. Prvi put je bio na Olimpijskim igrama kao trener i odmah je uzeo medalju. Ujutro sam mu poslao poruku da mi je živ i zdrav i da mu sve najbolje želim. Poslao mi je srce i napisao: „Mutane moj“.

Volite i vi njega?
- Nego šta! Sale je pobednik! On je hteo da dobijemo Amerikance, što je realno nemoguće u ovom trenutku. Oni su izmislili košarku, imaju 22 miliona registrovanih košarkaša. Kao cela bivša Jugoslavija stanovnika! Sale je bio drugi na svetu, potom četvrti u Evropi, što nije neuspeh, imali smo loš dan, meni je isto bilo krivo zbog poraza od Litvanije u polufinalu. Završio sam u bolnici zbog toga. Onda se plasirao na Olimpijske igre i osvojio drugo mesto. I da smo bili peti u Riju, on treba da deset godina bude trener reprezentacije. To sam govorio pre Rija i govorim i sada.

Zašto je srpski sport zavisan od politike?
- Tačno tako, pa zato što nema nigde para. Inače, ima politike i u svakoj kući, pa i u sportu. Nažalost, to je tako. Meni ne smetaju političari, nek samo daju pare u sport, da se naša deca pravilno razvijaju, a ne da po ceo dan sede po kafićima ili još gore - da se drogiraju...

Onda da pređemo na priču o toj politici?
- Nisam političar, niti imam ikakav ambicija kad je to u pitanju. To odmah da kažem. Najviše od političara cenim Vučića.

Zašto Vučića?
- Kad smo bili drugi na Svetskom prvenstvu, nije ga nigde bilo jer nije hteo da se hvali našim rezultatom i skuplja političke poene. Kad smo bili četvrti na Evropskom prvenstvu, tad nas je primio u Vladu. Znači, kad nismo uzeli medalju i kad nije bilo slavlja i poena. Obećao je tada da će država platiti kvalifikacioni turnir kako bismo se lakše plasirali na Olimpijske igre. To je i uradio. Pitanje je da smo otišli na Filipine ili u Italiju, da li bismo se uopšte i plasirali u Rio.

Kako politika može da pomogne sportu a da to nije jeftina izborna kampanja, već dugoročni sistem?
- Pa nek nađu neki model. Da l‘ kroz neke poreze da se olakša firmama koje bi podržale sport ili šta već. Valjda su političari pametniji ljudi od nas, neka nešto izmisle. Ako daješ u sport, smanji im malo taj porez. Zakon o sportu morao bi da bude mnogo bolji i povoljniji za sportiste.

Andrija Prlainović je otvoreno rekao da medalje u Riju nisu produkt sistema sporta u Srbiji, šta na to kažete?
- Jedna od retkih grana koja je zdrava kod nas je sport. Zato je potrebno da se još više ulaže u njega. Samo je sport radost ove države.

Vaša kultna rečenica „Sve je ovo normalno“ odnosi se na uspehe u sportu, ali može da se primeni i na život u Srbiji. Sve je ovo normalno da loše živimo već godinama, decenijama?
- Jeste, ali znaš šta, ovi pokušavaju nešto. Budimo realni, nešto su i uradili, ima tu pomaka. Ide se nagore i njima treba dati deset godina kao i jednoj sportskoj selekciji koja juri rezultat, pa da vidimo šta će da naprave.

Kako bismo tek živeli da nemamo ovoliko sreće koju nam donose košarka, odbojka, vaterpolo, Nole, Ivana?
- Stalno je neka tama, negativno razmišljanje, ljudi nam nemaju leba da jedu, nažalost. Tako je... Nezadovoljni su, teško žive, al‘ opet vole sport, pa kad dođemo, nezaboravno nas sačekaju. Svi vole kad zabeležimo dobre rezultate, to im je sreća, najveća. Mi smo ambasadori Srbije u svetu. Svi se pitaju po Evropi, svetu, kako vi mala zemlja imate toliko uspeha. Mrze nas zbog toga, ne podnose nas zbog naših velikih rezultata.

Dokle više ovo s Hrvatima? Ne mislim na košarku, tu ništa ne treba menjati, nego na politiku...
- Peckanja i to? Ma, toga je oduvek bilo i biće. Sve je to normalno. Ako smo pametni, okrenućemo se budućnosti i gledati kako da živimo bolje, a ne kako „bolje“ da se svađamo. To je glupo, nepotrebno, bolje da gledamo kako da zaposlimo ljude, da bolje žive...

Doneli ste srpskom sportu toliko radosti, uspeha, medalja, a šta ste dobili zauzvrat... Nemate nacionalnu penziju?
- Samo je ja nemam.

Koliko ste medalja za Srbiju osvojili u karijeri?
- Ma imam oko 20 medalja, ali zakon je takav. Ne bunim se, ali iskreno mislim da sam je zaslužio. Dao sam doprinos, s mlađim selekcijama sam bio prvak Evrope i sveta.

E, tu stanite na sekund. Bili ste prvaci sveta! Pobedili veliku Ameriku u finalu, malo li je?
- Znaš šta, i kad smo osvojili titulu prvaka sveta, bili smo ponovo zapostavljeni. Svi svoje rezultate uveličavaju, dižu u nebesa. Ali nemojte ove da gurate pod tepih. Mi smo sa malom zemljom Srbijom postali prvaci sveta. Pobedili smo u finalu Ameriku s Karijem, Džordanom, Bizlijem i drugim zvezdama. I sad neki hoće da mi slave 20 godina Bormija? Pa ne! Sad počinje istorija srpske košarke. Ovo sada sa Đorđevićem su veliki rezultati. Naše sportske Srbije.

Posle fantastičnih rezultata koje je postigao, kako u muškoj tako i u ženskoj košarci, predsednik KSS Dragan Đilas je odlučio da se povuče s mesta predsednika saveza?
- Krivo mi je što se povlači. Kad si uspešan, zašto se povlačiš? Iskreno, smeta mi tu nešto... Kad je slavlje, što se baš tog dana opraštaš. Sačekaj malo, pet dana, pa onda reci, ali nemoj tad dan. Zašto taj dan kad je slavlje, izlaziš u medijima s pričom da se povlačiš? Meni je to malo ružno.

Koga umesto njega?
- Nekoga ko će da donese pare! Ne neku figuru, već osobu koja je u stanju da napravi jaku ligu, da nam napravi protok u FIBA i naravno da donese pare za sve reprezentativne selekcije kako bi mogle da se pripremaju bez poteškoća. Da se razumemo, ne treba samo da ima pare i ne razume se ni u šta. Mora da voli i da se razume u košarku. Ne možemo samo da čekamo državu da nam da pare, već moramo i sami nešto da napravimo.

Čuvene su vaše opklade s igračima s kojima ste dizali atmosferu do maksimuma, ali i lepo zarađivali. Mada, je l‘ vam Stojaković platio onih 100 evra što vam duguje skoro 15 godina?
- Nije! Otvara se samo hirurškim putem (smeh). Još mi duguje sto evra.

A Bogdan Bogdanović?
- Dužan mi je 316.000 pića. To je moja lutka i stara žrtvica. Jedan momak koji mi je prirastao za srce. Volim ih sve, ali njega posebno.

Nego, da vi niste nekom nešto dužni? Možda Nikoli Lončaru?
- Nisam! Isplatio sam ga odmah! Sale Đorđević je svedok. U Atlanti smo šutirali s centra trojke. Ja sam prvi šutirao i ubacio četiri od pet. Lončar je dao pet od pet. Ej, čovek je dao pet od pet! E, to već nije normalno (smeh). Izgubio sam hiljadu maraka.

Za kraj, je l‘ nam svetla budućnost košarke u Srbiji?
- Naravno. Dolaze tu novi mladi igrači, talenta ima i biće, ali moramo i da promenimo neke stvari. Da dignemo centre po Srbiji. Pa, ne može košarka da se igra samo u Beogradu. Šta, je l‘ hoćete da imamo tramvaj ligu? Ne možemo više da dozvolimo da nam mladi igrači odlaze u Rumuniju za 300 evra. Potrebne su škole košarke po Srbiji. To je recept i to je cilj. Uostalom, ne znam nijednog vrhunskog igrača da je došao iz Beograda, osim Saleta Đorđevića i Moke Slavnića. U unutrašnjosti Srbije se deca više užive u košarku, pa kasnije i žive za košarku. Dolaze posle u Zvezdu i Partizan i prave karijeru. Samo tako možemo i dalje da budemo među najboljima na svetu.