OBRADOVIĆEVA OSVAJANJA U 9 ČINOVA: Po ovome Željko pamti titule u Evroligi!
Košarkaški trener Željko Obradović nedavno je po deveti put u svojoj karijeri postao šampion Evrope, pošto je na završnom turniru u Istanbulu turski Fenerbahče koji trenira superiorno osvojio pehar.
Obradović je rekordnih devet titula, koliko uz njega u istoriji ima samo Real Madrid osvojio u razmaku od 25 godina, a u tekstu su njegova sećanja na svaku od prve sa Partizanom u Itanbulu 1992. do poslednje sa Fenerbahčeom u istom gradu.
Partizan, Istanbul 1992?
– Šok. Naravno pozitivan.Najmlađi tim šampion u istoriji takmičenja, 20 od 21 utakmice daleko od Beograda, ja trener početnik. Tu titulu, iskreno, nismo smeli ni da sanjamo. Kad mi je profesor Aca Nikolić posle trijumfa u finalu protiv Huventuda čestitao i rekao „Želim ti još mnogo ovakvih titula“, pomislio sam da se šali, da se ovo dešava sad i nikad više. Na sreću, Profa je, kao i obično, video dalje od svih nas.
Huventud, Tel Aviv 1994?
– U četvrtfinalu, u borbi za odlazak na Final Four, eliminisali smo Real Madrid sa 2-0 iako je Real imao prednost terena. Tada je španska štampa otvoreno žalila što mi idemo na F4 a ne Real jer bi, navodno, Madriđani imali daleko više šansi. U polufinalu smo glatko dobili Barselonu a u finalu Olimpijakos u meču čija je završnica bila neregularna jer je sat stajao i stajao dok je Olimpijakos tri puta pokušavao da izjednači posle našeg vođstva trojkom Kornija Tompsona… Na kraju sam otišao do stola i pitao jel’ konačno kraj. Na dan polufinala vodio sam igrače u zoo-vrt a na dan finala u park ptica. Hteo sam da ih relaksiram i mislim da sam uspeo.
Real Madrid, Saragosa 1995?
– Kada sam 1994. potpisao za Real Madrid klub je stavio klauzulu da ugovor može biti produžen samo ako budemo prvaci Evrope. Moj advokat Hose Marija Mesaljes mi je rekao da sam lud ako to prihvatim. Rekao sam mu da nemam šta da izgubim, ionako će me otpustiti ako ne osvojimo evropsku titulu. I osvojili smo je, možda najlaše od svih. Bez problema smo stigli do F4, u polufinalu relativno lako dobili Limož i u finalu opet lako Olimpijakos. Igra tima bazirala se na fantastičnim napadačkim svojstvima Sabonisa i Arlaukasa, ali imali smo i Santosa, Garsiju Kolja, Hosea Lasu, Kargola, Antunesa…
Panatinaikos, Solun 2000?
– Bila je to moja prva godina u Atini. Verovatno sam doveden da bi Panatinaikos bio prvak Evrope i uspeli smo to da ostvarimo već u prvom pokušaju. Pamtim da smo neposredno pre F4 u Solunu izgubili finale Kupa Grčke od AEK-a ali su navijači sjajno ispratili ekipu i dali joj samopouzdanje. Pre finala sa Makabijem razgovarao sam Odetom Katašom koji mi je rekao: „Ne brinite, dobijamo sigurno.Znam ih u dušu, mene u tom timu niko ne može da čuva“. Nikada nisam video takvu samouverenost jednog igrača. Imali smo odličan tim, sa Bodirogom, Rebračom, Alvertisom, Džonijem Rodžersom, Kohom, đentileom i mladim Focisom.
Panatinaikos, Bolonja 2002?
– Velika pobeda, prvo u polufinalu protiv Makabija a onda u finalu protiv Kindera koji je igrao pred svojim navijačima. Sećam se da mi je neki čovek pred početak meča prišao i bacio pod noge nešto belo. Pitao sam o čemu se radi, rekli su mi da je to so, i da po verovanju u Italiji donosi nesreću onome pred kim se prospe. Posle sam ga tražio da mu zahvalim za „lošu sreću“ koju mi je doneo. Igrali smo izvanredno, stigli i prestigli 14 poena protivnika.
Panatinaikos, Atina 2007?
– Možda najlepša finalna utakmica sa stanovišta ofanzivne košarke. Pobedili smo CSKA 93-91. Ponosam sam na tim u koji mnogi nisu verovali jer sam imao dvojicu rekonvalescenata, Vujanića i Bećirovića, a Dejan Tomašević je bio pred krajem karijere ali su svi u finalu odigrali veoma dobro. Imali smo i Šiškauskasa, Dijamantidisa, Dikudisa…
Panatinaikos, Berlin 2009?
– Verovatno najjači F4, sa istim timovima koji su sada bili u Istambulu. Utakmice su odlučivane na jednu loptu, sa 2 poena razlike. U polufinalu smo igrali sa Olimpijakosom, što je uvek poseban događaj, a u finalu smo imali fantastično prvo poluvreme ali nas je CSKA u drugom gotovo stigao.
Panatinaikos, Barselona 2011?
– Čini mi se da smo glavni posao obavili kada smo u četvrtfinalu izbacili Barselonu, koja je bila prvak Evrope i imala prednost terena. Kada smo izgubili prvu utakmicu u Barseloni prvo što sam rekao igračima bilo je: „Vidite li da možemo da ih dobijemo i ovde? Uradite to sutra“. I uradili su, otišli smo kući sa 1-1, dobili dva meča u našoj dvorani i vratili se u Barselonu kao učesnici F4. Teži meč smo imali u polufinalu protiv Sijene nego u finalu protiv Makabija čiju smo igru odlično poznavali i imali spremne odgovore.
Fenerbahče, Istanbul 2017?
– Plod četvorogodišnjeg rada. Klub je imao viziju, ali i strpljenje. Uprava na čelu sa predsednikom Azisom Jildirimom shvatila je da se do vrha Evrope ne može prečicom. Išli smo korak po korak, i u poslednje tri godine, u proseku, bili najbolji, najstandardniji evropski tim sa tri učešća na F4, dva finala, jednom titulom. CSKA takođe ima 3 fajnal foura, ali samo jedno finale i jednu titulu. Kada sam došao imali smo prosek posete 2.500, sada je oko 11.000, većinu utakmica igramo pred punim tribinama. Klub ima 7.000 pretplatnika, ja želim i svih 10.000 ali klub ima politiku, ne želi da mladima koji ne mogu da kupe karte za celu sezonu zatvori vrata za pojedine utakmice. Mislim da smo pokazali stabilnost. Naravno, pokušaćemo da budemo i dogodine na F4 u Beogradu koji je ovaj spektakl zaslužio i ranije ali o planovima za novu sezonu na kraju ove.
Evo još nekoliko detalja.
Jedini neuspeh na F4 bio je sa Benetonom 1998. u Barseloni?
– Žao mi je te propuštene šanse, imali smo dobar tim. Markonato, Pitis, Glen Sekunda, Rebrača, Henri Vilijams, Bonora, Ruskoni… U polufinalu smo igrali izjednačenu utakmicu sa AEK-om a izgubili smo je tako što je u odlučćujućem trenuitku Henri Vilijams ispao iz igre a Bane Prelević pogodio trojku sa 9 metara… Ljudi pamte trojke Đorđevića i Tompsona koje su Partizanu i Huventudu donele titule prvaka, a ja pamtim i tu Prelevićevu koja nas je izbacila iz finala.
Željko Obradović radi sve isto što i ostali treneri, samo bolje. U čemu je tajna tog „bolje“?
– Teško je govoriti o sebi… Svaki čovek radi svoj posao kako misli da je najbolje. Košarka je, po mom mišljenju, sport u kome trener najviše može da utiče na tok igre. Mora da donosi brze odluke, da predviđa, da ima rezervni plan jer se sprema i protivnički trener… Za mene je najvažnije da mi igrači veruju, da shvataju da je ono što tražim od njih najbolje u datom trenutku. Kada sam postao trener Partizana tri meseca nisam mogao da spavam bojeći se pitanja igrača na koje neću imati pravi odgovor. Spremao sam se za svako moguće pitanje, za objašnjenje svake vežbe, zašto nešto tražim. Mislim da sam postigao da mi igrači veruju.
Kako se jedan izraziti defanzivac, kakav je Nikola Kalinić, pretvorio u napadača, sposobnog da u finalu F4 postigne 17 poena?
– Mnogo je veća zasluga njegova nego moja. On je primer igrača koji je mnogo radio na sebi. Nikad se nije umorio od treninga, nikad propustio vežbu, čak je često tražio dodatni individualni rad. Mnogo je napredovao, po onome kako je odigrao F4 trenutno je najbolja „trojka“ u Evropi. A ima još dosta prostora za napredovanje.
Ko dovodi igrače u Feneru? Čija je poslednja reč? Na primer, ko je doveo Ekpea Juda?
– Zna se šta je čiji posao, ali mnoge odluke su kolektivne. Generalni menadžer Mauricio Geradini, sa kojim sam sarađivao još u Benetonu, kontroliše tržište i predlaže, posle moji saradnici i ja diskutujemo, merimo svaki mogući aspekt. Mauricio i moj pomoćnik Kan Erdem našli su Juda u Americi, Kan je odradio dva treninga sa njih i rekao mi da veruje da nam može pomoći. Nabavili su nekoliko videa koje sam pogledao i onda smo zajedno odlučili da ga dovedemo…
(kosmagazin.com)
VUČIĆ U JEDNODNEVNOJ POSETI BRISELU: Predsednik Srbije u utorak će imati niz važnih sastanaka