BRAĆA FIMIĆ DRMAJU EVROPOM Šveda, najboljeg košarkaša Evrope, potpisali smo u suši baru na stanici

Braća Obrad i Aleksandar Fimić daleko od rodnog Beograda napravili su menadžersku karijeru o kojoj mnogi mogu samo da sanjaju. Zvanja diplomiranog ekonomiste i doktora medicine zapostavili su zbog onih koji se bave velikom naradžastom loptom.

U opširnom intervjuu za Kurir pričaju o tome kako je došlo do saradnje sa Aleksejem, menadžerskim počecima, a otkrili su i neke anegdote.

Kako je Aleksej Šved, najbolji košarkaš Evrope, postao vaš klijent?
- Mi smo mu menadžeri od 15. godine, a prvi ugovor smo potpisali u malom suši restoranu na stanici Beloruska u Moskvi. Bio je prisutan i Aleksejev otac Viktor. Popričali smo 15 minuta. Tada su nam rekli da žele da mi budemo Aleksejevi menadžeri - kaže Obrad.

Kako je tekla njegova karijera, igrao je kao mlad i kod Duška Vujoševića u CSKA?
- U početku smo imali konflikt sa CSKA oko njega. Posuđen je Himkiju, gde je stekao dosta iskustva uz Bukera i Poceka i sa 16 godina dobio minutažu. Kasnije se vratio u CSKA i zaigrao kod Duška Vujoševića, koji mu je pružio šansu, ali kada je Dule otišao, ponovo je vraćen na klupu. Izborili smo se da ga prebacimo u Dinamo iz Moskve, gde je trener bio Sergej Bazarevič i to je bilo dobro, jer je on prvi u njemu video veliki potencijal. On ga je i doveo u juniore CSKA. Kasnije je Aleksej zaigrao odlično u Evrokupu za Dinamo. Tako je sve krenulo uzlaznom putanjom. Možda da napomenem detalj sa OI u Londonu, kada je u poslednjem napadu trebalo da primi loptu i doda je Hrijapi za šut. Međutim, Aleksej je uzeo loptu, odigrao jedan na jeden i rešio meč trojkom. Tada je selektor Blat rekao: Na svu sreću imam trenera na parketu. Mislim da je za njegov uspon zaslužan i Duško Ivanović, Šved je tada prvi put imao tu oštrinu treninga. To je i pokazao na Evropskom prvenstvu, posebno protiv Hrvatske kada je odigrao fenomenalno.

Možete li da otkrijete kakav je on van terena, pošto vidimo da na parketu nema premca?
- Skroman, dobar čovek, lepo vaspitan. Otac mu je bio trener, starija sestra je sada trener mlađih ženskih selekcija Spartaka iz Moskve, a bila je vrhunski plejmejker i bek. Druga sestra je bila košarkašica, njihova majka trener... To je košarkaška porodica. Oni su iz Belgoroda, a interesantno je da je njegov otac izbacio najviše igrača u VTB ligi. I dan danas Aleksej leti trenira s ocem - priča Obrad.
- Druga stvar, on ima svoje principe od kojih ne odustaje. Zaista voli da igra košarku. To nije floskula, znam mnogo ljudi koji ne vole svoj posao, ali ga rade to zbog finansijske strane. Šved obožava košarku i to ga ispunjava. Prava zvezda za ugled mlađima - dodaje Aleksandar.

Ispričajte neku anegdotu ili neobične zahteve koje su imali vaši klijenti?
- Možemo, ali nije sve za javnost - uz osmeh će Obrad.
- Pa recimo Adam Morison, koji je igrao u Zvezdi, je veoma neobična ličnost. Sjajan igrač koji se nije najbolje prilagođavao ovde. Stalno mu je nešto falilo iz Amerike. Bio je veoma nostalgičan, čak sam ga vodio da jede palačinke kako bi se setio kako to izgleda kod kuće - priča Aleksandar i dodaje:
- Iz Zvezde su se maksimalno trudili da mu sve omoguće. I više nego što je uobičajeno. Adam je ljubitelj oružja i pucanja pa su ga vodili u streljane. Ponekad je pričao da se oseća nesigurno jer nije naoružan. On kod kuće ima oko 40 raznih pušaka i poligon za pucanje. Evo, interesantno je da je, kada se vraćao u SAD, u Zastavi iz Kragujevca kupio veću količinu municije za svoje oružje.

Šta je s pričom da ste pregovarali oko dolaska Kobija Brajanta u Bešiktaš?
- Za vreme NBA lokauta odvijali su se pregovori oko toga sa njegovim menadžerom. Vlasnik Bešiktaša je tada odleteo u SAD na sastanak. Ponuđeno mu je milion dolara mesečno. Međutim, nije bilo ništa od realizacije.

Vaš posao se ne svodi samo da posredujete u transferima, već imate mnogo širu delatnost?
- Posebno igračima iz SAD pomažemo da se snađu, kako da organizuju svoje vreme van terena. Tako da smo proširili sferu delovanja. Većini naših klijenata koji dođu u Moskvu, obezbedimo privatne kuvare, da ne bi gubili vreme po restoranima. Tako da im pružamo servis koji drugi ne pružaju. Naprimer, svako od njih poželi da bar jednom ode u Boljšoj teatar, a karte je jako teško nabaviti. Pa se i tu angažujemo jer poznajemo dosta ljudi - otkriva Obrad.

Kako ste uopšte uleteli u priču sa košarkaškim menadžerisanjem?
- Bio sam košarkaš, došao do nivoa prve lige. Igrao sam u Slogi iz Kraljeva, bio je to lep period i imam drage uspomene. Posle toga sam prestao da igram i video sam da većina košarkaša tada nije imala menadžera, a i ako su ih imali, kao da nisu. Bila mi je želja da se bavim tim poslom, u početku sam radio kao menadžer u očevoj firmi koja nije imala veze s tim, a uporedno sam krenuo u menadžerski biznis. Prvi igrači koje sam potpisao bili su Đorđe Prstojević i Dejan Becin i realizovao sam transfere u Poljsku. To su bili mali ugovori, koji nisu donosili neku dobit. Međutim, pošto ti klubovi nisu isplatili momke, dobio sam slučajeve na sudu i odradio dobar posao - seća se Obrad.

A kako je počeo da se razvija posao u Rusiji?
- Jedno vreme sam igrao u Poljskoj u Šćećinu, gde je trener bio Jurij Selihov. On je poznat selektor Rusije 1992, kada su na EP Nemačkoj poraženi u finalu od Pešića. On je kasnije bio zadužen za selektiranje inostranih igrača u Himkiju. Pošto je moj brat radio kao lekar u bolnici u Moskvi, išli smo na utakmice i sretnem Selihova, koji me pita šta radim. Ja kažem da se bavim menadžerstvom. I tako smo od kafice došli do toga da potpišemo sve strance u Himkiju. Tada je za njih igrao Melvin Buker, otac Dejvina Bukera iz Sansa. Doveli smo Oskara Toresa, Vladu Vuksanovića iz Atlasa i iste te godine realizujemo transfer Trejdžona Lengdona u Dinamo, a on je postao MVP Evrolige.

Nije lako opstati na takvom tržištu, šta vam je najviše pomoglo?
- Ruski jezik i obrazovanje. Roditelji su nam radili gore, odrasli smo uz Ruse i pohađali njihovu elitnu školu. Takođe je značajno što vole Srbe, a pomoglo nam je i košarkaško znanje. Mi želimo i tako radimo da svi budu zadovoljni. Trudimo se da klubovima pomognemo da se igrači uklope najbolje što mogu - kaže Aleksandar.

Kada se Aleksandar odlučio da prekine lekarsku karijeru i priključi se bratu?
- Ja sam ionako pratio šta on radio kao košarkaš, a kasnije sam mu pomogao da se snađe u Moskvi, što pre logistički. Dobio sam ponudu da radim kao prevodilac za Dušana Ivkovića u CSKA, ali nisam tada hteo da ostavim svoju profesiju. Ipak, kada se pojavila mogućnost da sa bratom ozbiljno radimo menadžerski posao, nisam mnogo razmišljao - dodao je stariji brat.

Neobično je da se lekar okrene potpuno drugom zanimanju.
- Pa jeste, to nije mogao da poveruje ni poznati trener Dejvid Blat. Imali smo s njim poslovni sastanak, a on je veći deo proveo u priči sa mnom zašto sam napustio svoj posao. Veoma prijatan i otvoren čovek. I što je najvažnije, veoma sposoban trener.

Koji su vam dalji planovi?
- Planiramo da otvorimo kancelariju u Srbiji, imamo razgovore sa jednim srpskim klubom o sponzorsvu iz Rusije. Videćemo, nije lako sve to dogovoriti - kaže Obrad.

Kako reagujete na negativne priče o mendžerima kojih ima sve više?
- Priča se loše jer se sport u siromašnijim zemljama koristi za održavanje reda i mira. Evo, samo primer iz Kraljeva dok sam tamo igrao. O čemu da razmišljaju ljudi koji nisu u fabrici ili na poljoprivredi? Da li o tome kako nemaju od čega da prežive ili o tome protiv koga će Sloga igrati u subotu, da li dolaze Crnogorci ili Beograđani ili Čačani? Sedam dana narod razmišlja o tome. I u takvim zemljama je uloga menadžera podignuta do nivoa javnih ličnosti. Ali mi pružamo samo servis, pomažemo tim momcima da imaju sigurnost, zarade veći novac i prehrane porodice. To je u inostransvu posao, a ovde je stvorena fama - zaključila su braća Fimić.

Predrag Gajić, foto: Privatna arhiva

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

KURIR SPORT: Ko je tajanstveni Rus za kog se otimaju Zvezda i Partizan?