GOVORILI SU MI DA SAM LUD, ALI NIKADA NISAM ODBIJAO REPREZENTACIJU: Milan Gurović o odrastanju u Grčkoj, Draži, Zvezdi, Indijanapolisu, Novom Sadu i današnjim klincima (VIDEO)

Legendarni srpski i jugoslovenski košarkaš Milan Gurović opširno je govorio karijeri, dilemama koje je imao kada je sa 17 godina otišao u Grčku, rerprezentaciji, ali i onome što danas radi.

– Moj prvi projekat – seća se Milan. – Gudurića sam upoznao kada sam bio pomoćni trener Radonjiću. Falio je jedan igrač da popuni trening. Video sam ga prvi put u Pioniru kada je imao 17 godina. Dobro dete. Pola sata treninga mi je bilo dovoljno da vidim šta može i kakve su njegove mogućnosti. Video sam da je to potencijal koji može daleko da dogura. Lopov lopova oseti u autobusu. Ja sam osetio da može da bude vrhunski. Čak sam mu i rekao da ima taj „bejbi fejs“, ali da je đavo unutra. Na njemu je bilo da radi, da napreduje. To je i uradio.

Željko Obradović je levorukog šutera tražio još sredinom sezone koja je prethodila njegovom odlasku u Fenerbahče.

– Ne treba trošiti reči na Željka. Video je da Marko poseduje veliki kvalitet, da je nivo inteligencije visok. Zna da igra, da prepozna situaciju na terenu. Bilo je neminovno da će uspeti. Za te dve godine u KLS kada smo bili u FMP imao je dosta prostora. Rekao sam mu da ne sme da se zadovoljava ni sa Zvezdom. Rekao sam mu: „To je tvoja usputna stanica, ako misliš da doguraš do vrha“. Iznenadio me je i u Zvezdi, mislio sam da će sporije da sazreva. Demantovao me je i rapidno je napredovao što je Željku bilo dovoljno.

Nije mala stvar doći do nivoa gde rešavaš evroligaške mečeve u dresu Fenerbahčea.

– Odigrao je neke sjajne utakmice. Ta prva godina kod Željka je teška, izričit je, zahtevan i to je bila sezona adaptacije. Ova je mnogo bolja. Trebalo je nadomestiti odlazak Bogdana Bogdanovića. Možda je Marko tada mislio da je pritisak na njemu, pa je bilo oscilacija. Dugo se nismo čuli, letos me je zvao. Malo smo pričali, ali ga razumem. Obaveze u reprezentaciji, klubu… U dobrim je rukama, znam da je na sigurnom.

Nedavno je Guroviću u Grčkoj ukazana čast, kada dobio priznanje od grčkog Peristerija.

– Počastili su me za sve što sam uradio – priča Milan. – Ja sam njihovo dete koje je sa 17 godina otišlo u Grčku. Afirmisao sam se tamo. Bilo je emotivno od strane navijača, uprave, pokazali su da me nisu zaboravili. Činjenica da sam ušao u pet najboljih igrača svih vremena je nešto što sam emotivno doživeo. Počastvovan sam.

Gurović je bio jedan od mnogobrojnih klinaca koji je morao da raste u inostranstvu. Samo nekoliko je uspelo da potvrdi potencijal.

– Kada sam odlazio 1992. godine, majka me je pustila da odem u Grčku i sada se sa ove distance pitam da li je bila luda, ili hrabra. Sada imam svoju decu i ne znam da li bih bio hrabar da ih pustim da bez mog nadzora odu. Nas nekolicina je uspela, to bih vezivao za trenere koji imaju velikog udela u tome.

U smislu da moraju da imaju dobar želudac, da smo mi bili mladi, željni dokazivanja, dosta grešili. Bilo je utakmica za zaborav. Gurali su nas. Konkretno, Dragan Šakota je najviše uticao na moj razvoj. Davao mi je odrešene ruke da pokažem to što znam. Ipak, sve zavisi od samog igrača, karaktera, htenja, volje, želje…

Spakovao se i otišao, ali sa vizijom da postane igrač.

– Da igram basket. Kod nas pare nisu bile ni u malom mozgu. U to doba su počele sankcije, embargo, kvalitet lige je opadao. Imali smo motiv da napredujemo, posebno u Grčkoj koja je tada bila najjača u Evropi. Sa boljim igračima si ujedno i ti napredovao. Bili smo gladni uspeha, novac nije bio u prvom planu.

Treneri, ne samo u slučaju Milana Gurovića, imaju ogroman uticaj na razvoj mladih.

– Veliki značaj su imali u našim karijerama. Šakota u mom slučaju. Bio mi je košarkaški otac. Ne samo trener na terenu, nego i van. Dešavalo se da odemo kući, njegova supruga meni i Marku Jariću napravi večeru i onda ostanemo kasno u noć. Dušan i Miloš Šakota su bili deca. Savetovao nas je šta se i kako radi. Veliku zaslugu imaju treneri.

Gurović je još govorio o košarkaškom ocu, praveći razliku između njega i drugih, kudikamo slavnijih trenera:

– Šakota je ona stara jugoslovenska škola sa dosta znanja o košarci. Jednostavno, možda jeste potcenjen malo na tom nekom polju, ali mislim da možda nije imao i sreće. Bacio je akcenat na pravljenje igrača, a ne na osvajanje titula. Te dve stvari nisu povezane jedna sa drugom. Kod njega sam se vratio u Zvezdu. Svi naši igrači koji su bili tada u Grčkoj bili su sa nekim – Peđa Stojaković je sa familijom živeo u Solunu, Jariću su se otac i majka smenjivali… Ja sam bio sam. U jednu ruku je bilo dobro što sam se čeličio. Koliko god mi je Šakota bio košarkaški otac, nisam imao autoritet u svom ocu. Bio je mesar, radio u Neoplanti. Nije imao veze sa košarkom. Tražio sam svoj put.

Najveći uticaj u trenerskoj karijeri na njega je imao Šakota.

– Košarkaški otac je Dragan Šakota, najviše mi je pomogao. Najbolji trener – Obradović. Zašto je poseban? Ne zbog devet titula – naravno i zbog toga – već zbog načina ophođenja prema igračima. On sam kaže da su mu igrači najbolji drugovi. Kupio je poverenje. To je stvarno neverovatno, njegov odnos prema igračima.

Kada smo kod osetiljive teme – roditeljstva.

– Druga dimenzija je sada i onda. Sada većina roditelja gleda da svoje ambicije ostvari kroz decu. Dolazi do toga da dete nije spremno da izdrži taj pritisak. U našem slučaju toga nije bilo. Otac nije znao da se ja sa 13-14 godina bavim košarkom. Pustio je da se igram. To radim i ja sa decom u klubu. Ne opterećujem ih uopšte. Roditeljima će biti zabranjen ulazak na teren. Ako mi verujete – sedite tu! Imate kafu, piće i videćete dete posle treninga. Rigorozan sam po tom pitanju. Deci je teže da postanu igrači sada, sa internetom, igricama… Sva deca su nenormalno opterećena telefonima. Kod mene ih nema, ostavljaju ih u jaknama, a kada se završi neka rade šta hoće. Moraju sami da se bore i da shvate kolika je to opasnost. Roditeljima sam rekao da im pomažu, a ne odmažu. Dete od 12 godina pruži nogu, otac vezuje pertlu. Kažem: “Gospodine, imate tehničku od mene, ne možete to da radite!”

Šta da očekujem od njega onda na terenu?

Košarka je postala i pomodarstvo.

– Ima i toga. Ja njima govorim da nema nikakve garancije u životu, da će neko postati igrač. Sve zavisi od pametnih glavica, koliko su spremni da se žrtvuju za neki uspeh. Mislim da su ova deca danas malo razmaženija nego što smo mi bili i teže im je da naprave rezultat. Proći će oni koji budu shvatili da moraju nešto da sklone na stranu da bi uspeli.

Vratimo se na onog koji je uspeo. Gurović je u Barseloni bio najskuplji igrač u istoriji kluba, a potom proglašavan i najvećim promašajem iako je bio izuzetno mlad.

– Imao sam 23 godine. Prve sezone uzeli smo titulu, bio je tu i Đorđević. Sledeće smo bili u finalu, uzeli Kup Radivoja Koraća. Posle druge moje godine, izgubili smo od Makabija u polufinalu. Kada si stranac, toliko plaćen, očekuju od tebe da daješ 50 poena u svakom meču. Španski novinari su to okarakterisali kao promašaj. Prihvatio sam to. Aito Garsija Renenses se nije sa tim složio, insistirao je da me dovede. Dve godine su mi bile super tamo. Ostaje mi žal što nisam otišao u NBA. Bilo je šanse. Znam da sam vukao neke loše poteze u karijeri. Imao sam jak karakter, ego mi nije dozvoljavao da se podredim nekome i to je greška koju sada shvatam. Konkretno, 2000. godine sam odbio Željka i Panatinaikos, jer nisam uvršten za Olimpijske igre. Znalo se da je trebalo da budem u 12. Zašto je Željko promenio mišljenje, ne znam. Ego mi nije dozvolio. Pričao sam sa njim 2005. Rekao sam mu da sam ispao idiot. Da mi je ova pamet bila tada…

Gurović je iz glave “ispaljivao” prepreke u karijeri:

– Druga greška mi je bila odlazak u Vojvodinu. Ne znam šta mi je bilo da odem tamo. Hteo me je Duško Ivanović u Taukeramici. Neka nostalgija me privukla. Nije to imalo veze sa Novim Sadom. Podlegao sam pritisku da se vratim pošto sam veoma mlad otišao. Nisam slutio da će me to dosta unazaditi. To je bilo posle Švedske. Bio sam na vrhuncu karijere. Imao sam ponudu Bostona, ali dan pre toga produžim ugovor sa Malagom. Onda se u decembru desila neka povreda u San Antoniju, a znao sam da me Greg Popović “gotivi” i da hoće da me dovede. Ali, iz Vojvodine nisu hteli da me puste i NBA san je propao! To su bile dve-tri krucijalne greške. Kada ideš sam kroz život onda je normalno da ti se to desi. Ne znam šta će biti sa mojim klincima, ako nekada budu na tom nivou ili bolji od mene što im želim. Moj zadatak će biti da im obezbedim da ne naprave grešku koju sam ja napravio.

Naslednici ubitačnog šutera takođe sa uspehom probacuju loptu kroz obruč:

– Nametnuo sam im autoritet i mislim da ih vodim pravim putem. Sve što sam nekada ja radio tražim da oni ne čine. Kada budu imali 17-18 godina, preuzeće sve na sebe. Raste njihova sloboda, smanjuje se moj uticaj. Do tada je moj uticaj da ih izvedem na autoput, da ne skreću. To je ono što ja nisam imao. Da mi neko kaže „Stani, Milane, jak ti je karakter, prelazi neke granice“. Nisam imao nekoga da me koči. Dolazilo je do tuča, do problema. Sve to sam radio, ne bežim od toga. Nikada nisam pravio problem van terena. U javnosti sam napravio grešku, kada te vide ljudi koji nisu iz košarke. Stvorili sliku da sam „lud“, ovakav-onakav. Van terena sam potpuna suprotnost.

Uveo nas je Milan Gurović u još jedan aspekt njegove karijere – “slučaj Draže Mihajlovića”.

– Draža mi je mnogo odmogao, koliko god sam ga voleo – odmahuje glavom Gurović. – Nije bila tolika moda sa tetovažama, posebno ne Draža. Osetio sam se ugrožen u svojoj zemlji. Kod polovine sam bio dobrodošao, kod polovine nisam. To je bilo nešto moje lično. Sutra moja deca to ne smeju da rade. Osetio sam gorčinu poraza. Neću im dozvoliti bilo kakvu tetovažu. Bilo kakvu! Nije ovo Amerika. Tamo su svi otvoreni. Drugačije te gledaju. Osim toga što pričam španski, engleski, grčki, moja spoljna figura se nekome čini problematičnom. Nije to ta svest kao što je na Zapadu. Imaš tamo vrhunskog doktora sa probušenim nosem. Gledaju ga kako radi, ne kako izgleda. Teško je srpskom narodu ući u pore svesti.

Vrtoglavo je bilo Guroviću i u reprezentativnoj karijeri:

– Bilo je sjajnih i teških momenata. Nikad nisam odbijao reprezentaciju, čak i kada nisam imao ugovor. Žena mi je govorila da sam lud, sa ove tačke gledišta možda i jesam. Za dva meseca priprema sam mogao da izvrnem zglob, kao što je bilo pred Indijanapolis. Izgubio sam ugovor sa Uniksom, ali tada nije bila u pitanju povreda, nego depresija. Išlo je direktno na moju štetu. Ali se nikada nije postavljalo pitanje igranja za sveti dres. Kao ni kod Bodiroge koji je igrao i pored toga što nije imao ugovore.

Prva generacija koja je nosila srpski grb na dresu bila je ona čiji je Gurović bio kapiten – 2007. u Španiji.

– Bila mi je čast i zadovoljstvo što sam bio prvi kapiten samostalne Srbije. Tada je došla smena generacija. Teodosić, Marković, Veličković, Mačvan su bili deca od 19 godina. Veterani – Jarić i ja. Nismo mogli da očekujemo rezultat sa momcima koji su tek počeli da igraju košarku. Čast mi je što sam bio sa njima tada, napravili su vrhunske karijere. Darka dugo nisam video, Teodosića jesam pre par godina. Svako ide na svoju stranu. Rusi su bili tada prvaci Evrope, a mi smo od njih tesno izgubili. Sa Grcima na produžetak i malo guranja sudija. Onda od Izraela nesrećan poraz. Ne znam šta se tu dogodilo. Prošlo je 11 godina. Ne mogu da vratim film kako smo mi to izgubili, kako su istopili tu razliku…

Na taj način je završen mučan reprezentativni period koji je dve godine ranije već doživeo vrhunac – 2005. u Novom Sadu.

– Za zaborav – kao iz topa će Gurović. – Kod mene, u mom gradu… Na papiru je trebalo da se prošetamo, ali ne igra papir. Bila je loša hemija unutar ekipe. Mnogo ega na malom prostoru. Željko nije mogao da se izbori sa svim tim, uz dužno poštovanje prema njemu. Nismo mogli da funkcionišemo zajedno.

Dve reprezentacije u kojima je igrao, nisu uzele zlato n– Srbija 2005. ili Španija 2007, a Milan ne zna koja je bila kvalitetnija.

– Mrtva trka. Mislio sam da će Španci da odigraju na nivou. U grupnoj fazi se desilo da potonemo. Da zalutamo što se kaže. Mislili smo lako ćemo. Nismo bili svesni da smo meta ostalima, da će biti motivisani. Bodiroga i ja smo imali sasatanak sa igračima, pričali da nema veće časti da se digne pehar EP u našoj zemlji. Možda će nekoj generaciji to poći za rukom. Bilo bi to treće zlato. Ostaje žal.

Pre toga se desio Indijanapolis.

– Svi pričaju o tome. Razumem, Svetsko prvenstvo u Americi, na njihovom terenu. Ali, svi zaboravljamo 2001. godinu. Najsuperiornije Evropsko prvenstvo. Od okupljanja u Interkontinentalu, bez ijednog poraza smo došli do cilja. Pričam o dva turnira u Nemačkoj, jedan u Turskoj pre odlazak na šampionat… Bez poraza, pred 10-15.000 ljudi u Turskoj dobijamo lagano. Bodirogu smatram vođom naše reprezentacije. Da njega nije bilo 2001. i 2002 – uz dužno poštovanje prema svima nama – ne bi mi tako lako to osvojili. Dejan je bio čudo od igrača. Pobednik. Nama kad ne ide, daj mu loptu i skloni se. Videli smo i u Americi i u meču protiv Argentine koja je imala najbolju selekciju. Imali smo stalno minus od 10 poena, ali eto Bog je bio tu. Divac je bio spoj mladosti i iskustva. Pomogao je pre svega mentalno, uspeo je. Imali smo dosta sastanaka, razgovora na tu temu. Pričao nam je da možemo da se nosimo sa Amerikancima. Osim Peđe, Divca, Jarića, bili su tu i Radmanović i Drobnjak koji su ih znali. Za nas je bila nepoznanica da li možemo da pariramo Pirsu, Mileru… Na kraju se ispostavilo da možemo, uz određenu dozu sreće.

Ono što sam ja dao nije bilo ni iz kakve određene akcije. Bog je rekao da ću to da dam i to je to.

– Ništa nam nije išlo na ruku. Trebalo je pre Amerike da prođemo Tursku. Bio je egal na poluvremenu, morali smo da se pomučimo. Osetili smo da možemo kada smo gledali meč Amerike i Argentine. Razlika 20-25 poluvreme. Gledamo jedni druge, tamo Noćioni, Skola, Priđoni. Svi osim Đinobilija su igrali u Španiji. Tomašević je tada bio u Pamesi. Rekli smo: “Kad mogu oni da ih dobiju, možemo i mi”. Neka doza samopouzdanja se ulila u nas gledajući tu utakmicu.

Najveći uspeh u karijeri Milana Gurovića je, dakle:

– Indijanapolis. Posle toga Istanbul, pa sa Barsom titula u ACB ligi. I Evrokup. Ne bih o individualnim priznanjima, to me ne zanima. Sa mnogim trenerima sam radio. Sa Duletom, Ivkovićem, Božom, Pešićem, Obradovićem, Šakotom…

Gurović je propustio Olimpijske igre 2004. Trebalo je da bude smena generacija, nije se dogodila.

– Sve je bilo “na pola”. Obećavali smo više 2004. Vratio se Bodiroga, čekao se Stojaković koji nije došao. Ja nisam bio tu. Onda se tu malo podmladilo sa Petrom Popovićem, Sašom Pavlovićem, Igorom Rakočevićem. Moje mišljenje je da smo mogli mnogo više na tom šampionatu nego što je rezultat pokazao.

A 2005. je trn u oku svima nama.

Košarka se promenila.

– Dosta, sada je mnogo jača, brža, dinamičnija, mnogo je više utakmica. Evroliga je promenila format. Sada ima 16 ekipa, svako sa svakim. Dobar sistem za gledaoce. Imaš derbi u svakom kolu, ali je za igrače pogubno. Telo ne može da se oporavi. Videli smo primer Serhija Ljulja. To nisu povrede od udaraca, već od zamora materijala. Organizam nije navikao na taj napor. Odražava se na zdravlje. Još sada sa ovim „prozorima“, gde nema dogovora. Mnogo mečeva i nepravdi. Naši najboji igrači ne mogu da dođu. Slovenija, evropski prvak, ispala je…

U poređenju sa vremenom kada je Milan Gurović košarkaški odrastao, sada je mnogo manje vremena za rad.

– Veoma je malo prostora za individulani napredak. Po meni je Vlada Lučić – obožavam ga – stub naše reprezentacije! Da ga leđa nisu omela, bio bi još bolji. Aleksa Radanov, Boriša Simanić, Vanja Marinković…su igrači koji obećavaju, naša budućnost. Ali sumnjam da imaju slobodno vreme da unaprede igru kroz individualni trening. Stalno su u avionima, a vreme prolazi. Ostaje im leto gde treba da budu sa reprezetnacijom. Uvek je lepo osvajati medalje u mlađim kategorijama, ali iskreno – koga to zanima? Računa se samo seniorsko. Evo, ja ne znam ko je bio prvak Evrope u mlađim kategorijama. Bitan je rad od nekoliko meseci. Da pođemo od nas, Stojaković i ja smo imali vremena da radimo individualno. Imao si jednu do dve utakmice nedeljno, ako igraš nešto u Evropi. Ispadneš u martu, pa do avgusta radiš na sebi, da napreduješ. Sada telo traži odmor. Pričao sam Dobriću i Guduriću. Kad se završi sezona, odeš na 10-15 dana sa devojkom na odmor. Kada se regenerišeš tamo, lagano moraš da se uvodiš.

Amerikanci posebno ulažu u takav sistem oporavka/pripreme.

– Oni nemaju reprezentativne obaveze, ali rade na sebi. Shvatili su da je telo sredstvo za rad koje njima donosi novac. Naši klinci misle da su zaslužili unapred da igraju, počeli su da stavljaju u ugovore neku garantovanu minutažu. Ko tebi to garantuje? Greg Popović ima dobru filozofiju – na treninzima svakog dana ima tabelu šta ko treba da radi. Ako to ne uradiš, kako mogu da verujem da ćeš na utakmici da mi ubaciš 10-8 ili 5-5 iz igre, a intenzitet nije isti na treningu i na meču.

Bez rezultata ne može da se daje šansa nekome, jer ako se izgubi 30 razlike nečijih 20 poena ništa ne znači.

– Moraju mladi da shvate da je neophodno da se podrede timu. Vraćam se opet na Grega. Skauti su uzeli taj sistem od njega. Kada njegov skauting tim gleda igrače, postoji tabela. Podeblja sveska. Pera Perić, prva kolona – ponašanje. Druga kolona – ponašanje kada ekipa vodi, a ti loše igraš. Treća – ponašanje kada ekipa gubi, a ti dobro igraš. Zalaganje na terenu, da li bodriš tim kada gubi, da li bodriš tim kada vodi, tvoja reakcija na klupi, pa tek na kraju – poeni! Što bih ja tebe uzimao ako tebe boli briga. Nemaš uticaja na rezultat, bolje da uzmem onog što maše peškirom što će da pogine za ekipu.

Klincima je sada potrebno ući u mozak, što nije lako.

– Oni gledaju drugačije. Njih menadžeri i roditelji „lože“ da ne daju loptu, da je nose kući. Osetim to na treninzima. Kada ih pustim da igraju dva na dva, tri na tri. Vidiš to ponašanje. Imam anegdotu sa svojim sinom. Komentarišemo i on mi kaže: “Ovaj mi nije dao loptu”, ili kada igraju: “Ovaj se zaleće na pet igrača”. Kažem mu da je to kućno vaspitanje, da svako radi drugačije i da on ne sme tako da razmišlja. Ako je ispred tebe taj sa kim ne voliš da igraš, ako ga vidiš, daj mu pas. Videće to neko nekada. Da li bi ti voleo da igraš sa nekim ko dodaje i ko te „hrani“ loptama? Budi ti taj. Svi će te voleti. Shvatio je. Ne opterećujem ga uopšte, ima 12 godina. Dao je neke tri-četiri trojke, ima dobru ruku – smeje se Gurović.

Kurir sport / Basketballsphere.com

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: