SVETSKI PRVAK, SKANDAL MAJSTOR I ČOVEK SA NAJVIŠE PORAZA U JUGOSLAVIJI Lazar Lečić ekskluzivno za Kurir: Amerikanci su nam ukrali zemlju i uništili košarku (VIDEO)

Lazar Lečić, legendarni košarkaški trener na današnji dan puni 80 godina, a u analima ovdašnje košarke ostaće upisano da se radi o strategu sa najviše poraza u ligi SFR Jugoslavije, koji je stvorio makedonsku košarku, bio asistent Ranka Žeravice kada je na Mundobasketu u Ljubljani 1970. osvojeno prvo zlato , a pamtiće se i kao majstor igara van terena.

Kada se kaže, košarka, šta prvo pomislite?

- U dve reči. Velika ljubav.

Mnogi pričaju, da ste stvorili ono što se zove makedonska košarka?

- Tako sam počeo. Kada sam u Beogradu kod profesora Aleksandra Nikolića završio školu, vratio sam se u Skoplje, startovao sa juniorima i stigao do kraja. Izveo sam nekoliko generacija, a potom počeo da šetam: Čačak, Ljubljana, Novi Sad, Solun...

Specijalnost su Vam bili organizatori igre?

- Južnjaci su niski i ne možete u Makedoniji naći visokog igrača. Desetak ih je bilo, ali sam centre našao u Crnoj Gori i Beogradu, kada sam u Rabotnički doveo Vasiljevića i Kovačevića. Prvi smo u Jugoslaviji igrali zonu pres, koju sam video od hokejaša i pokušao da prilagodim zakonitostima košarke. Koliko sam uspeo govori podatak da je Rabotnički bio ekipa sa najviše ukradenih lopti.

Za Vas je vezan i neslavan rekord. Trener ste sa najviše poraza u ligi SFR Jugoslavije, 244 utakmice ste izgubili?

- Zato što sam se za vreme trenerskog staža opredelio da stvaram igrače. Rezultat je to pratio onako kako je moralo u malim sredinama. Da sam otišao u Lokomotivu (Cibona, prim. aut), Zvezdu, Partizan ili Jugoplastiku, druga bi se priča sada govorila. To su timovi koji su imali sve i kupili najbolje od nas koji smo stvarali. Evo vam dokaz. Hteo sam da u Skoplje dovedem Pešića i Kovačevića. Jedan je otišao u Partizan, pa u Bosnu, a drugi u Crvenu zvezdu. Da su stigli u Rabotnički, bio bih prvak Jugoslavije i imao više od 162 pobede. Siguran sam. A i ovako sam treći na listi, ispred su samo Mirko Novosel (233) i Ranko Žeravica (225).

Kako vidite košarku nekada i sada, može li se porediti?

- Ne može. Jugoslavija je u periodu od 1965. do 1980. dominirala. To je bila najbolja košarka na svetu. Zato što su je vodili profesionalci, treneri i stvaraoci. Da nas Amerikanci nisu rasturili podelili Jugoslaviju i uništili košarku i danas bi tako bilo.

Trenera sa ovih prostora gotovo da nema u velikim takmičenjima. U Evroligi i Evrokupu iz Srbije su samo Svetislav Pešić (Barselona), Željko Obradović (Fenerbahče), Vlada Jovanović (Lokomotiva Kubanj) i Milan Tomić, koji vodi Zvezdu, dok je crnogorski strateg Dejan Radonjić na klupi Bajerna?

- Klubove vode ljudi koji misle da je to biznis kao kada vodite preduzeće. A nije. Košarka traži vreme, strpljenje, mnogo godina rada, selekcije. Toga više nema. Ostali su samo talenti. Povratak na pravi put dogodiće se kada se okanemo politike, budemo imali mir i stabilnost i kada se novac uzme od gangstera i da sportistima.

Drugo, treneri moraju imati maksimalnu podršku i vreme, kako bi njihova ideja dobila smisao. Tako je bilo kada sam radio. Verovalo se u ono što kaže struka, a trener je bio onaj koji daje poslednju reč. Danas, čak i kada trener ima rezultat može se desiti da dobije otkaz.

Bili ste skandal majstor. Koji od tih poteza Vam je najinteresantniji? Da čitaoce podsetimo, bilo je tu skakanja po klupi, nosili ste klompe na utakmici, na klupi je uz Vas bio i šarplaninac, pred mečeve su puštani golubovi...

- Hajde da Vam ispričam neke detalje. U sezoni 1975/76. Rabotnički je izgubio od Radničkog 89:75 u finalu Kupa Jugoslavije, a igrao je i u ondašnjem Kupu pobednika kupova. U četvrtfinalnoj grupi za rivale je dobio ASPO Turs iz Francuske, CSKA iz Sofije i Olimpijakos iz Pireja. U prvoj utakmici gostovali smo u Francuskoj i već na poluvremenu gubili sa 15 razlike (53:38), a jedini pravi centar Dragan Radosavljević imao je četir lične greške.

U poluvremenu sam naredio maseru ekipe da obrije brkove Radosavljeviću a zatim zatražio da ovaj, koji je inače nosio dres sa brojem 14, zameni dres sa Nikiforovićem koji je nosio dres sa brojem 4! Radosavljević se u “novom izdanju” i bez ličnih grešaka pojavio na terenu.

Na istoj utakmici u Turu iza naše klupe sedela je elegantna gospođa i u rukama držala pudlicu…Kuče kao kuče, nemirno, svaki čas je skakalo iz naručja gazdarice i muvalo se oko mojih nogu…Pošto usmena upozorenja nisu pomogla, ja sam uhvatio pudlicu i bacio je ka tribini! Ispostavilo je da pala među neke naše mornare iz Splita koji se je u roku od 10 sekundi na isti način vratili na parket kao ping-pong lopticu.

Jedva sam se izvukao od hapšenja. Uz sve to, gazdarica je bila žena predsednika lokalnog kluba. N Izgubili smo 99:83, a ja sam igračima rekao da uđu na teren i raduju se kao da smo pobedili.

Revanš u Skoplju i nova epizoda sa Francuzima?

- Sa aerodroma smo ih umesto u hotel vozili u 35 kilometara udaljeno Tetovo. Pa nazad. A ja sam između dve utakmice trenirao i jednog šarplaninca koji je bio “kao medved”.Na treninzima, pas se normalno ponašao u dvorani bez publike ali niko nije mogao garantovati kakav će biti u grotlu 3.000 navijača koji su bili napaljeni do maksimuma jer je između dve utakmice atmosfera bila podignuta do tačke usijanja pričama o sudijskoj krađi u Turu i lošem tretmanu na koji je Rabotnički naišao u gostima. Zato je bila spremljena injekcija koja je trebalo da smiri psa ako bude previše nestašan. Šarplaninac se od prvog trenutka uzjogunio i umesto da “plaši Francuze”, što mu je bio osnovni zadatak, počeo je da laje i reži na sve redom i morao je da bude izveden…

Mi smo jurili 17 poena razlike, na poluvremenu je bilo 62:48 i sve je govorilo da ćemo uspeti, ali je u drugom poluvremenu gostujući trener počeo da vrši pritisak na sudije i zapisnički sto. Sve mu je smetalo, na sve se žalio. Ja se setim one injekcije i organuzjem da ga sledeći put kad dođe do stola u gužvi malo “bocnu”. Tako je bilo, četiri minuta pre kraja dobio je dozu za smirenje i ubrzo zaspao na klupi! Pobedili smo 107:90, taman koliko je trebalo. Tur se posle žalio bogu ocu, ali im je Bora Stanković iz FIBA odgovorio da im je bolje da ćute jer ako ponovi utakmicu “Laza će vam smisliti još nesto gore”….

Verujem da im je sugerisano da meč ključan za prolaz igraju nerešeno. Tada je to moglo, a nas je takav ishod izbacivao.

Zbog jednog nestašluka bilo Vam je krivo?

- I danas je, pogrešio sam. Vodio sam Aris protiv PAOK-a Dude Ivkovića. Znao sam za njegovu strast prema golubovima. U dvoranu je donešeno nekoliko kaveza sa ovim pticama…Pred početak utakmice golubovi su pušteni, a njihov let pod svod dvorane trebalo je da iznervira Ivkovića. Oni su međutim od buke, počeli toliko da s..u, da je utakmica kasnila jer je parket morao da se birše. Duda, sutra ujutro nije hteo da me vidi, a izmirile su nas žene.

Vaše doskočice pamte i navijači Partizana?

- Da Rabotnički i Partizan nisu bili u dobrim odnosima, jer su Beograđani jedne godine izbacili moj klub iz lige. Na jednoj utakmici sam na plus 15 za nas otišao kod Ranka Žeravice i rekao: "Ranče, hajde da se menjamo, dok ne izjednačim sa Partizanom, pa se vrati ti na tvoju klupu, a ja ću na svoju". Nije me poslušao.

Na drugom duelu sa Partizanom, koji je trenirao Reba Ćorković sam u tri napada igrao sa 6 igrača u polju. Kada se posumnjalo, Bocevski je seo na klupu.

Sličnu stvar, uradio sam protiv Olimpije, ali je tada košarkaš igrao presing na sudiji. Taj meč gledali su Dolanc i drugi političari, a ja sam objasnio da nemam problem sa igrom Olimpije već sa suđenjem.

I u vreme kada ste upisivali Fiskulturnu srednju školu, uradili ste nešto što je iznenadilo mnoge. Ispričajte nam, kako ste položili muzičko?

- Idi bre, terali me da pevam (smeh). A majke mi, nijednu pesmu ne znam. Setih se dečije pesmice "Šarko, laje, šarko laje, za sega ne znaje". Komisija me pošalje van, ali kad sam se uhvatio za kvaku, zovu me nazad. Opet pitaju, da li znam bilo koju pesmu? Mislim se i kažem sebi, sad ću da ih hvatam na politiku i zapevam "Ide Tito preko Romanije." Kažu, upisan si.

Kako su Vam se dopali film Bićemo prvaci sveta i serija Prvaci sveta, koja govori o putu jugoslovenske košarke do prvog zlata? Pitamo Vas, jer ste bili asistent selektora Ranka Žeravice na Svetskom prvenstvu 1970. godine u Ljubljani.

- Lep je film. Iako, moram da kažem, da je to priča o odnosu Zvezde i Partizana, zbog čega se Hrvati ljute. Mene igra Saško Kocev i nisam zadovoljan. Nije me kontaktirao u vreme snimanja, a mogao sam mnogo da mu pomognem, jer sam imao podatke koji bi mu koristili.

Ponosan sam na dokumentarac "Šesti igrač", koji govori o mojoj karijeri i koji je na mnogim festivalima osvajao prva mesta.

Vaš unuk Andrej Apostolski Lečić ide stopama dede. Kako vidite njegovu trenersku budućnost?

- Kada je rešio da se bavi košarkom rekao sam mu, dve škole na svetu postoje. Srpska i američka. Zato je prvo bio u Beogradu, zatim u Denveru i Juti. Sada je na postdiplomskim studijima fizičke pripreme i to je odlično, jer će biti spreman za dva posla. Radi sa decom u Rabotničkom, mlad je, ima vremena

Kurir sport / Nenad Kiš

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: