ŽIGOSANI PRIČAJU O KOŠARCI I POKUŠAJU DA SE U DANAŠNJE VREME ZADRŽI MINIMUM ČOVEČNOSTI: Nebojša Dugalić ekskluzivno za Kurir o liku menadžera Voje Todorovića, basketu i životu (VIDEO)

Nebojša Dugalić je jedan od najdarovitijih srpskih glumaca. Oni koji pomno prate pozorište i televiziju gledali su ga u raznim ulogama, a sada su se kroz seriju Žigosani u reketu u raskoš njegovog talenta uverili i ljubitelji košarke.

Vaša uloga u seriji Žigosani u reketu, u dobrom delu oslikava stanje našeg društva, ne samo sporta. Koliko po Vama priča ima dodira sa realnošću?

- Ono što je u dramskom smislu zanimljivo nije prosta slika ili dodir sa

realnošću, već pre svega, intimne sudbine pojedinaca unutar neke društvene realnosti. Mi smo se trudili da na što više planova pratimo to kako pojedinci preživljavaju i opstaju u današnjem svetu sa svim pravilima igre, koja taj svet nameće.

Ovo smo Vas pitali i zato što Radnik, zapravo Radnički sa Crvenog krsta 1973. godine šampion Jugoslavije, danas zaista jeste ne samo u finansijskim problemima, već se bori da spasi halu u kojoj se snima serija od raznih ljudi i projekata kojima se priželjkuje njeno rušenje. Hoćete li bar u seriji uspeti da sačuvate prostor u čijim kancelarijama su tokom scena slike Srećka Jarića, Dragoslava Ražnatovića, Dugog Damnjanovića, Dragog i Pive Ivkovića...? Oni koje sam pomenuo, a živi su za to navijaju.

- Namera nam je bila da ispričamo priču o trudu da čovek sačuva bar minimum čovečnosti bez obzira na nemilosrdnost okolnosti koje ga zatiču. Taj trud nije jednostavan i linearan već podrazumeva mnoge oscilacije i nepredviđene razvoje situacija. Život uvek izneverava sva naša očekivanja i menja puteve mimo naše volje. Ali uvek ostaje pitanje kako sačuvati čoveka u čoveku.

Može li projekat čija se radnja dešava u Srbiji i Hrvatskoj da doprinese dodatnom smirivanju tenzija i jačanju odnosa dve zemlje. Pokazuje se da kultura i sport spajaju?

- Naš veliki pisac Borislav Pekić u svom čuvenom Zlatnom runu napisao je:”Negde daleko od nas naš konto se svodi”. Teško da umetnost može da ima presudan uticaj na društvena zbivanja, osim ako nije instrumentalizovana od strane neke političke ideologije kao što se često u istoriji dešavalo. Ali to ne znači da nismo u obavezi da u okviru onoga što je moguće neprestano pričamo priču o pomirenju i budemo tvoritelji mira. Mislim da treba raditi na svakom mestu na kom je bilo kakav doprinos smirivanju tenzija moguć, ali sa druge strane biti svestan da su tenzije nešto što spada u prirodu čovekovog postojanja i da je te tenzije nekada nemoguće izbeći, pogotovo ako su nam one projektovane i inkorporirane sa strane.

Koliko su Vam pre Žigosanih sport i košarka bili deo života?

- Ne mnogo. Količina obaveza mi naprosto nije dopuštala da se posvetim praćenju tog sporta osim sporadično. Kao mlađi sam to uspevao u mnogo većoj meri, igrao sam košarku i pratio je tako da mi to nije strani teren ali tek sada, radeći na ovoj seriji, posvetio sam se ulasku u svet košarke iznutra i to mi je otkrilo jedan nepresušan prostor dramskog potencijala.

Vaša uloga Voje Todorovića nosi seriju. Mnogi u tom liku vide košarkaškog menadžera Miodraga Ražnatovića. Jeste li ga upoznali pre snimanja?

- Ne, ne poznajemo se, iako su mnogi u mom liku prepoznali njega. Ja samo mislim da su pisci jako dobro proanalizirali mentalitete i psihološke profile koji figuriraju u tom svetu i da je taj trud vidljiv u seriji.

Ko Vas je spremao za ulogu?

- Glumac uvek mora da se sprema sam, ali naravno za svaku ozbiljnu ulogu potrebno je prikupiti građu sa mnogo različitih strana i ozbiljno se pozabaviti mnoštvom detalja koji bi bili od koristi za slojevito konfigurisanje lika koji se igra. Ja sam za lik Voje imao mnogo zanimljive građe kako unutar samog teksta tako i iz iskustva ljudi koji su se dugo bavili i prebivali u tom svetu.

Da ste imali pomoć od ljudi iz sveta košarke vidi se kroz odnos koji u seriji gradite sa trenerom Radnika Krešom Ivanovićem (Filip Šovagović) i igračem i njegovim sinom Markom (Aleksandar Radojičić). Mislite li da ta i slične priče oko tima, mogu pomoći deci koja danas počinju da se bave košarkom da shvate koliko je taj put trnovit i neizvestan?

- Ova naša priča jeste i priča o trnovitosti i neizvesnosti, ali i o borbi, istrajnosti, snalaženju, prijateljstvu, bliskosti, žrtvovanju. Te putanje nisu pravolinijske već se međusobno ukrštaju i presecaju i zato je svest o neophodnosti borbe nezaobilazna na koji god put čovek da se odluči.

Za vreme prve sezone Žigosani nisu imali mnogo zamerki, ali se ona da igrači malo treniraju, a mnogo luduju mogla čuti. Hoće li se to promeniti, sa obzirom da je krenula liga?

- To je bio pokušaj da se oslika kakvi su sve izazovi prisutni u toj borbi sa sobom i svetom, i koliko je potrebno napora da se pobedi prirodna želja za uživanjem da bi se priložio neophodni trud i znoj koji su potrebni za velike rezultate. Bavljenje sportom je kontinuirana borba na mnogo frontova i to je cena svakog ozbiljnog dometa u bilo kojoj oblasti, naročito u sportu.

Znate li da i u Košarkaškoj ligi Srbije, zvaničnog olimpijskog i svetskog vicešampiona ima igrača, koji se klade na rezultate mečeva kojih su akteri ili biraju da umesto odlaska na utakmicu, ostanu kući i cepaju drva?

- Ne pratim taj svet kladionica tako da o tome jako malo znam. Život je već dovoljno velika opklada da bismo se bavili nekim nevažnim i sitnim, i sve je u životu dovoljno ozbiljno neizvesno da bismo postajali zavisnici od nekih besmislenih neizvesnosti kao sto je klađenje na nekakav rezultat. Vreme je nenadoknadiva dragocenost i nikakav dobitak ne može nam ga vratiti ali ako smo u vremenu koje nam je dato odgovorni graditelji onda se nećemo zanositi onim što nam pogubno otima vreme.

Kad smo kod treninga, jeste li zbog Žigosanih krenuli u teretanu, kako izgleda Vaš trening?

- Žigosani su bili povod, ali to sam već dugo pokušavao sebi da priuštim. Međutim, mislim da bi ta moja rešenost bila kratkog daha da nisam imao sreće da sretnem svoje trenere braću Rajić, Dušana i Stojana, koji su mi otvorili neke potpuno nove i neslućene horizonte u bavljenju sportom. Treninzi su izuzetno intenzivni ali je svaki jedinstven i neponovljiv, po svojim dobrim učincima. Prvi put mi je bavljenje sportom odmor i zadovoljstvo a ne muka, a to je isključivo posledica stručnog i dobrog vođenja ove izuzetno talentovane braće.

Nebojša Dugalić je zbog uloge menadžera Voje Todorovića promenio i ishranu i vidno smršao. Kako se hranite?

- Princip ishrane je raznovrstan i primenjuje se fazno u zavisnosti od trenutnog cilja i tipa vežbi koje se na treningu rade. Ono što je najvažnije, nema restriktivnog pristupa u ishrani, osim što se pazi na pravilnost u rasporedu unosa hrane u odnosu na intenzitet angažmana na treningu. Sve može u principu da se jede, mnogo toga, ukoliko želite napredak, čak mora da se jede u količinama koje nije lako savladati. Tek kada sam se upustio u treninge i osetio slasti pravilnog fizičkog napora shvatio sam kakvo zlo činimo svome telu onda kada mu ne dajemo ono što mu pripada - a to je pravilna ishrana i fizički angažman.

Da li ranije ili danas imate omiljenu ličnost iz sveta košarke? I zašto?

- Pripadam generaciji koja pamti ‘78. (Svetsko prvenstvo u Manili) i čuvenu zlatnu generaciju Dalipagić, Slavnić, Kićanović i ostali. To je zaista bilo nezaboravno vreme u kome ste mogli da osećate ponos što pripadate narodu koji je u nečemu najbolji na svetu!

Jeste li znali da je Vaš kolega Petar Banićević inače, veliki navijač Partizana, bio venčani kum Dragana Kićanovića?

- On je bio moj kolega u Narodnom pozorištu i pamtim mnogo njegovih sjajnih uloga. Nisam znao za taj podatak.

U Narodnom pozorištu pripremate Nečistu krv. Da li su naši problemi isti kao i pre gotovo jednog veka?

- Čovek je odvajkada isti i svi životi odživljeni su dosad nebrojeno puta. Jedina razlika je u dubini kojom gledamo na tajnu čoveka i u snazi kojom smo spremni da u tu dubinu zaronimo, da se u nju zagledamo i u njoj se oglednemo.

Ko i gde je gazda Mitke u kontekstu Vaše karijere koju, kako vidimo, gradite hodajući gotovo paralelno i po sceni i pred kamerama?

- Gazda Mita je jedan od Borinih likova koji bi svaki glumac poželeo da mu se za života desi da može da ga igra. I on je jedan novi i drugačiji izazov od svih prethodnih kojim sam, se dosad na svom glumačkom putu bavio.

Koje nove projekte spremate?

- Nečistu krv, Državnog službenika i Senke and Balkanom, drugu sezonu, rekao je Dugalić.

Kurir sport / Nenad Kiš

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: