SRBIN OSTVARIO SAN: Od rodnog Obrenovca, do akademije u Barseloni i rada sa najvećim košarkim imenima (VIDEO)

Srđan Premović je pre 10 godina odlučio da trenerski posao i rad u klubu zameni radom sa košarkašima u akademiji koja se posle neuspelog pokušaja u Srbiji najpre, preselila u Grčku, a danas je u Barseloni i beleži oko 300 košarkaša koji su posle rada po posebnim programima koji traju od jednog do devet meseci uspeli da potpišu profesionalne ugovore, a veliki broj ih je na koledžima u Americi.

Akademija je za 10 godina postala brend među klubovima, trenerima i agentima, igrači iz vise od 100 zemalja su pohađali programe, vise od 300 onih koji nikada nisu igrali profesionalnu košarku je potpisalo prvi ugovor, najveći univerziteti iz NCAA divizije 1 redovno nas posećuju i sa njima igramo utakmice, glavni treneri iz najboljih liga u Evropi dolaze u akademiju, sarađujemo sa poznatim agencijama, kaže Premović u razgovoru za Kurir.

Kako bi ste nam objasnili razliku između rada u klubu i onog na Akademiji?

– Mi se bavimo razvojem igrača i sve je podređeno igraču, ne bavimo se taktikom na ubrzani način, nemamo pritisak da se igra za vikend, pa moramo to i to da uvežbamo, radimo na miru i to daje rezulate. Čim se uđe u takmičenje kao što klubovi rade odmah se kreće sa 5 na 5 taktikom, preskače se indivudualna i grupna taktika u velikoj meri, glumi se pro nivo a u stvari mlad igrač, bi uz veliki broj ponavljanja, stvarajući automatizam u tom trenutku trebalo da radi na osnovnim stvarima To jeste dosadno ali daje rezultate, ja sam srpski trener i verujem u ponavljanja do besvesti dok se nešto ne usvoji. U početku to stvara otpor kod igrača i zato imamo nedeljna testiranja košarkaških veština gde im u brojevima pokazujemo koliko su napredovali. Kada to vide sve ide lakše. Nemamo četiri godine za razvoj, moramo da u sistemu koji u trenutku ima najviše 60 košarkaša radimo najbrže što možemo, a da ne preskačemo stepenice.

Posle rada u našoj akademiji, centar Zoran Nikolić je potpisao ugovor sa Huventudom, a sada igra za Budućnost. Osim profesionalnog imamo i druge programe, koji idu od tri, šest i devet meseci.

Kad već pominjete košarkaše, koji su opšti problemi sa kojima dolaze?

- Prvo i najčešće je fizička priprema. Jer to je nešto što ne znaju sami da treniraju. Igrač po meni treba da trenira stvari u kojima je dobar, a kad me pitate o univerzalnim nedostacima tu su i odbrana, loša selekcija šuta u kojoj većina kopira NBA, višak driblinga, Kad kažem višak driblinga mislim na vreme koje igrač provede sa loptom pre šuta i dodavanja. Golden Stejt je recimo igrao tako, da je prosečno vreme zadržavanja lopte kod jednog igrača 2,7 sekundi. To je tendencija, koja govori da se mora misliti i kretati brzo.

Sarađujete sa vrhunskim trenerima?

– Iako nemamo igrače u Evroligi, imamo odličnu saradnju sa Svetislavom Pešićem. Od njega sam mnogo naučio, njegovi saveti su zlata vredni. Tu je i Zoran Savić, proslavljeni naš košarkaš, sada poznati menadžer. On nas često posećuje. Na našoj akademiji su radili Sito Alonso, nekadašnji trener Baskonije, Barselone i Cedevite, Porfirio Fisak, trener Saragose, Hakan Demir, trener Bandirme, nekadašnjeg Banvita, Žan Tabak… Kod nas je koncept, da treneri ne dolaze kao gosti, u odelima, nego u trenerci, na teren da rade sa igračima.

Dobio sam korisne savete i od Lučana Kapikjonija, poznatog menadžera. On mi je rekao da sledim svoj put, da su i njemu govorili da je lud kada je osnovao menadžersku agenciju pre više decenija.

Kakvo je iskustvo sa koledž ekipama iz SAD, trenerima sa univerziteta?

– Oni dođu kod nas sa dva aviona, 400 ljudi, sve je na profesionalnom nivou. Neki glavni treneri imaju platu i po 3.000.000 dolara. Bili su nam gosti iz Arkanzasa, Toleda, Nju Meksika… Zanimljiva je bila situacija sa Majkom Andersonom, trenerom Arkanzasa. Oni su radili nekoliko dana s nama i trebalo je da odigramo utakmice. Mi smo imali 20 najnovijih Spalding lopti s kojima se igra Evroliga. Oni su se zagrevali s njihovim loptama. Zahtevali su da protiv nas igraju po koledž pravilima, sa njihovim loptama, ali to nisam dozvolio. Rekao sam im da su došli kod nas, da ovde važe evropska pravila i da samo tako možemo da igramo. Malo su se bunili, ali su prihvatili. Odbranio sam čast evropske košarke, ali sam ih razljutio, pa su nas “razbili”. Bilo je 40 poena razlike za Arkanzas.

Šta je video platforma koju takođe razvijate?

– To je moj dug košarci, potpuno besplatna platforma za sve trenere. Tu su treninzi, predavanja najpoznatijih trenera Evrope i sveta. Sve ima na jednom mestu. To ja prikupljam, plaćam i onda postavljam snimke. Olakšavam svim kolegama da ne moraju da putuju recimo u SAD da bi slušali neko predavanje ili odgledali trening, kao što sam ja kao klinac pratio predavanja Pive i Dude Ivkovića, Duška Vujoševića, Željka Obradovića, Ranka Žeravice i mnogih drugih. Oni su nesebično prenosili znanje na nas mlađe. Tako i ja želim da oni koji sad počinju ili prave prve korake mogu da slušaju predavanje, gledaju treninge Pešića, Obradovića, Mesine…. Sve na par klikova. Sada je vreme interneta, to u moje vreme nije bilo moguće. Ovu platformu koriste ne samo početnici već i treneri iz Evrolige.

Da li ste akedemiji pokušali da osnujete u Srbiji?

– Jesam, to je bi plan, to sam želeo, ali sam veoma brzo uvideo kako to kod nas ide. Odustao sam, u našem sistemu to je bila nemoguća misija

Kako popraviti stanje u našoj košarci koja je u silaznoj putanji?

– Dozvoliti strance u Prvoj B ligi i Prvoj srpskoj ligi. Savez mora da prelomi, kažu štitimo mlade igrače, ne treba da se štite već da se gurnu u vatru a niže lige su jedino mesto gde je to moguće u uslovima koje diktira profesionalna košarka. Dzabe je da se njiva štiti ogradom, ako na njoj nema šta da nikne. Tu moraju da se prodrmaju stvari i da se tu mladi igrači kale, kao nekad.

Uz to, dozvoliti strance i njihov broja ograničiti na dva po klubu. Oni bi dolazili samo sa NCAA D1 i D2. nivoa i igrali za 200-300 evra mesečno. Klub kažete nema novca, naravno da nema kad ne može novac da napravi. A zaboravlja se da su stranci i naši igrači koji nisu iz tih gradova, a podižu nivo u sredinama gde igraju. Stranci na svim nivoima takmičenja donose, punije hale, porast interesovanja za košarku, mogućnost da klubovi naplaćuju ulaz, sponzore... To će naterati naše igrače da bolje treniraju tako da će razvoj biti bolji, takmičenja kvalitetnija! Mlad igrač ne sme ništa da dobije jer to stvara efekat razmaženog deteta koje ima što poželi, mesto u seniorskom timu mora da se zasluži . Iz istog razloga ukinuti sve starosne limite, zna se kako si ranije postajao igrač - kad pobediš iskusnog veterana. Na primer Goran Huskić, koji igra u Burgosu, poslednjih 10 godina celo leto igra basket u Obrenovcu, kod Hale sportova protiv starog vuka Vlatka Ilića bivšeg asa Ive iz Sapca. Svaki put kad ga je pobedio postao je bolji, zbog toga igra sa takvom drskošću i kreativnošću u jednoj od najjačih liga u Evropi. Ako se dozvoli starijim košarkašima da igraju, taj stariji igrač neće samo da igra sa mlađim u timu, on će sa njim i da trenira i da putuje i da ga za vreme utakmice savetuje, da bude mentor... toga nemamo, jer se ljudi koji mogu da pomognu razvoju igrača prerano šalju u penziju.

Kod nas u akademiji je obavezna nedeljna utakmica između mlađih igrača iz akademije i onih koji su na profesionalnom programu. Tu ima toliko intenziteta, želje mladih da se dokažu, iako stariji dobijaju uvek po 20-30 razlika... ali mlađi oseti kontakt, vidi da mora da radi, shvati koliko mora da podvali starijem da bi mu dao koš i onda je vise motivisan na treninzima. U Španiji veterani igraju do 40 godina u ligama između druge i četvrte. gde je najveća baza, iz EBA lige (četvrta po rangu) su krenuli sada poznati igrači, tu su osetili prva seniorske minute kao juniori ili kadeti. Loš primer je u Hrvatskoj koja je u Prvoj ligi uvela obavezno pravilo da igrac od 18 godina mora da bude na terenu. Posle godine kada je zaštićen igrač nestane.

Pomenuli ste i taktiku, kakva je tu situacija?

– Zona u mlađim kategorijama zabranjena, problem šuta evidentan godinama unazad, zato, po meni ne treba braniti tu vrstu odbrane. Ako se više igra zona igrači ce morati više da sutiraju spolja i igraju kontranapad na nepostavljene odbrane. Ako košarkaš mora više da se osloni na šut onda će ga i više trenirati i sam i sa trenerom. Na kraju kada protiv zone šut bude uspevao odbrana će se menjati i morati da se trenira i čovek, koji je sada primaran.

Takođe, ne znam zašto se brani zonski presing. Što je veća frka po celom terenu, igrači i treneri će morati više da rade na dribligu i kontroli lopte a i na dodavanjima, što doprinosi razvoju.. Udvajanje znači problem i kada ga igrač reši i nauči da ga rešava može se reći da je napredovao.

Na sve o čemu pričam treba uvesti obavezna snimanja utakmica u nižim ligama. To bi dovelo do pojave skautinga pred utakmicu,, košarkaš bi ranije počeo da se navikava na ozbiljan pristup pripremi utakmice. Konkretno, mi kada pripremamo utakmice u akademiji sa mlađim igračima vodimo računa koliko im informacija dajemo. Pred svaku utakmicu bavimo se time, koji protivnički igrači, gde na terenu i kako igraju "pik", ko sve od protivničkih igrača igra na niskom postu i kako i za koga se prave blokovi za šut. O tome je na jednom seminaru pričao Željko Obradović i to smo usvojili, kod nas to savršeno funkcionise.

Kako popraviti stanje?

– Dolazim iz Obrenovca, dobar primer je takozvani eko dinar program, koji je delo Ivana Jegorovića a koji sada uspešno sprovodi Miloš Stanković. Sva deca se besplatno bave sportom koji izaberu, a opština plaća članarine klubovima u zavisnosti koliko dece između 10 i 18 godina imaju u klubovima. Broj dece koja se bave sportom je porastao a budžet roditelja je rasterećen. U budžetima gradova i opština moraju da se izdvoje sredstva za tako nešto.Moj Obrenovac to ima, a ako ima Obrenovac, taj program mogu da naprave i drugi, nije teorija.

Neki savet za roditelje?

– Ne pritiskajte decu, pustite da treneri budu mentori, ne osuđujte ih za svaku sitnicu, ne igrajte umesto njih, pustite ih da plaču kad izgube neka ojačaju. Istraživanja iz Akademije pokazuju da deca između 18 i 21 godine najviše prestaju da igraju. I kod nas u Srbiji, košarkaš ako sa 18 ili 19 godina nije u Partizanu, Megi ili Zvezdi se smatra propalim. Mi u Akademiji dobro znamo koliko košarkaš može da se promeni ako svaki dan trenira pet sati, kao kod nas. U mnogim zemljama posle srednje škole postoji takozvana prazna godina u kojoj dete ne ide u školu nego razmatra čime će da se bavi. Mnogi u tom periodu dolaze i kod nas, da vide da li su za viši nivo košarke. Naši polaznici, koji idu školu paralelno sa Akademijom biraju predmete koji ih zanimaju, ne uče sve, čuvaju se za ono sto ih zanima. Škola putem interneta je dobra opcija, ostavlja više vremena za košarku.

Kakav igrač će se tražiti u budućnosti?

– Košarka ide u pravcu univerzalizacije to se već vidi kod timova koji igraju sa tri spoljna igrača, svi su i plejmejkeri, dobri sa loptom, u igri 1:1, pick and roll igrači i šuteri. Već sada mnogi uspešno brane po ćetiri pozicije, tako da ćemo sve više gledati. univerzalce. Čak i visoki nisu visoki kao pre, već se praktično igra sa dva krilna centra. Dobar primer je Partizan koji je veći deo sezone odradio sa Tomasom, Veličkovićem i Mozlijem unutra. Mislim i da se zbog tempa takmičenja u budućnosti manje trenirati, ali će zato morati da se pravi bolja selekcija košarkaša koji mogu sami da resavaju probleme na terenu.

Trenirali ste igrače sa svih medridijana. Imajući u vidu razlike među njima, kako bi izgledao Vaš idealan košarkaš? – U Akademiji su je za 10 godina bilo igrača iz više od 100 zemalja. Od svakoga se može uzeti ponešto. Od Amerikanaca fizičke predizpozije bez dileme oni nisu ni na 50% mogućnosti, od naših igrača pick and roll igru mislim da smo tu i dalje najbolji, od Litvanaca šut, Grka odbranu, oni i dalje "kidaju i grizu", od Španaca dodavanja i kako ta lopta ide brzo, od Francuza drskost, ponos i aroganciju, Indijaca ljubav prema kosarci, od Kineza radnu etiku.

Savet za sve mlade igrače, mogu bitit reči mog prijatelja Miloša Đerića, koji mi je jednom rekao, da to što nešto ne uspe u Srbiji ne znači da neće u Barseloni. Meni je uspelo. Ne odustajte, ja nisam i oko sebe svaki dan imam vrhunsku evropsku košarku, na drugi način, ali je tu svaki dan a za mene to najvažnije, da je košarka tu svaki dan.