DULE VUJOŠEVIĆ ME JE DOVEO U ZVEZDU: ŽIVOTNA priča Milete Lisice! Metalostrugar koji je gospodario pod koševima VIDEO

Legendarni košarkaš Crvene zvezde Mileta Lisica preminuo je u 55. godini posle duge i teške bolesti.

U naredne dve sezone bio je bitan šraf u timu koji je Zvezdi donelo dve nacionalne titule posle dve decenije posta. U Crvenoj zezdi je nakon toga odigrao još jednu sezonu, a ukupuno je odigrao 103 utakmice i postigao 1345 poena.

Bio je najkorisniji igrač finala plej-ofa prvenstva Jugoslavije u sezoni 1993/94, kada je sa Zvezdom do trofeja stigao preko Partizana.

Nakon Crvene zvezde karijeru je nastavio u Rumi pa u timovima u Sloveniji i Francuskoj, gde je takođe ostavio dubok trag.

Po završetku karijere Lija se skrasio u Novom Sadu, a ovako je pričao o sebi i košarkaškoj priči koja bi mogla poslužiti za film.

"Pratim sport, a da sam angažovan - nisam. Jedno vreme dok sam bio u Laškom radio sam malo sa centrima, pa sam se vratio u Srbiju, ali generalno nisam bio zainteresovan da budem trener. Deca? Mlađi više ne igra, stariji želi da se vrati košarci, visok je, ima dobar potencijal," počeo je Lisica:

"Jedan period sam dolazio na utakmice. Ali, znaš kako, kad se osnuje porodica, uvek imaš obaveze. Rado bih došao, malo i sa zdravljen 'štucam', noge me izdaju polako, ali zbog obaveza ne stižem. Ostao sam jako dobar sa svima – sa Nešom Ilićem, Sašom Obradovićem, Dekijem Tomaševićem, Ljubom Vidačićem, Ivicom Mavrenskim…"

Iz pribojskog Poliestera put ga je 1991. odveo u Tuzlu, a već godinu dana kasnije bili ste u Zvezdi.

"Polister je igrao B ligu, a Sloboda je bila u najjačem rangu takmičenja. Bora Džaković me je zvao u Tuzlu, otišao sam i tamo je počela moja karijera. Imao sam 25 godina. Te sezone Saša Danilović je bio najbolji igrač lige, a ja sam bio treći rangirani, najbolji skakač..."

Protiv kog igrača vam je bilo najteže ?

"Protiv Stragija (Zoran Stevanović, prim.aut)," odgovara kao iz topa. "Uvek je bio masivan, ali tek kasnije je dobio ozbiljnu kilažu. Ali znao je da igra, i rukica i pas, sve. Nije bio gladan koševa. Ja sam njega maltretirao napadački, a on, ako hoće da postigne koš - daće ga, ne možeš da ga čuvaš. Zna čovek da igra i gotovo. Ali nije bio gladan koševa. Stragi je prva liga."

Da li biste ostali u Tuzli da nije bilo rata i raspada Jugoslavije?

"Imao sam ugovor na četiri godine. Da se nije desio rat, hteo ne hteo morao bih da ostanem u Tuzli ili da neko plati obeštećenje pa da me uzme. Tadašnji predsednik Crvene zvezde Dragan Kapičić zvao me je otprilike tri meseca pre početka rata, ali imao sam ugovor i nisam znao šta da mu kažem. Međutim, počeo je rat i u Tuzli mi kažu: 'Hajde ti kući, ne treba da budeš ovde'. Kada sam se vratio u Priboj, Kaponja me je ponovo zvao da dođem u Zvezdu," seća se i dodaje:

"Znaš ko je mene doveo u Zvezdu, to je iznenađenje? Dule Vujošević. On je prethodnu sezonu proveo u Crvenoj zvezdi i sezonu 1992/93 počeo je u klubu sa Kalemegdana. Bio mi je trener možda mesec dana. Dule je potom otišao u Italiju, došao je Vladislav Lale Lučić i uzeli smo titulu. Trener Partizana, tada aktuelnog šampiona Evrope, bio je Željko Obradović koji je i dalje u timu imao mnogo igrača iz prethodne sezone."

Debitantska sezona u Zvezdi nije najbolje počela. Pokidali ste prednje ukrštene ligamente, ali vratili ste se u tim u najvažnijem trenutku?

"Zadobio sam povredu ukrštenih ligamenata na utakmici u oktobru i vratio sam se već u januaru. To je bilo izuzetno brzo, to je svetski rekord. Za tri meseca sam se oporavio i odigrao dobru sezonu. Lale me je voleo, Lale je legenda."

Zvezda je te 1993. posle 21 godine pauze osvojila titulu. Kako Vam se činio dolazak na Kalemegdan, cela sezona i na kraju nezaboravno finale sa Partizanom?

"Počeo sam kasno da treniram košarku, sa 19 godina. Nisam razmišljao da ću postati igrač. Jednostavno, što se kaže, krenulo me. Nisam sanjao da će me zvati Sloboda, a kamoli Zvezda. I onda ti se ostvari san. Ja sam inače zvezdaš. Zove mene Kaponja i pita: 'Šta tražiš da igraš za Zvezdu?‘, a ja odgovorim: 'Ništa‘. Pa šta da tražim? Meni srce puno... Imao sam sreću da mi Lale bude trener – izuzetan čovek i veliki šmeker. Sa njim je sve bilo lakše."

Koja sezona je bila teža - prva kada ste osvojili titulu ili naredna kada ste je branili i odbranili?

"Druga, bez dileme. Otišli su nam Saša Obradović i Neša Ilić, ozbiljni igrači. Pojavio se Ljuba Vidačić, došao je Ivica Mavrenski, ali Nešu kad imaš znaš da će u svakoj utakmici postići 30, 35 poena. Trebalo je te poene nekako da nadoknadimo. Sale Obradović 'pegla' odbranu, može sve da brani i da poentira, pojavio se i mali Tomašević, koji je pokazivao ozbiljne znake da će postati veliki igrač, što se kasnije i ispostavilo. Došao je i Aleksandar Gilić, bilo je teško, ali uspeli smo to da izguramo i obranimo tron. Te sezone Partizan nas je dobio sedam puta sa tri do pet poena razlike. Sedam puta na nekoliko poena. Konačno, u najvažnijem delu sezone probijemo led, dobijemo jednu utakmicu, i potom ih oderemo sa 4:1. Niko nam nije davao šanse, a nama je samo jedan meč bio potreban da shvatimo da možemo i kada smo ih dobili, 'otresli' smo ih."

Sa zvanjem najkorisnijeg igrača YUBA lige u leto 1994. preselili ste se u Borovicu iz Rume, mlad i ambicizan klub. Mnoge ste iznenadili izborom, ali Jugoslavija je bila pod sankcijama i nije bilo mnogo izbora?

"Realno, nije bilo. Gazda kluba napravio je odličnu ekipu – Zoran Sretenović, Slađan Stojković, moj kum Lubisav Luković, Vlada Dragutinović... to su sve bili ozbiljni igrači. Stvarno smo igrali dobro. Trener je bio Struja Lukajić, koji je nasledio Zlatana Tomića mesec, dva nakon što je sezona počela. Baš smo dobro radili, dogurali smo do finala sa Partizanom i malo je nedostajalo da osvojimo i pehar. Izgubili smo 3:2, ali taj period iz Borovice pamtim samo po lepom."

Iz Rume ste se vratili u Zvezdu i posle sezone na Kalemegdanu (1995/96) sledi još jedan potez koji je obeležio i život i karijeru. Odlazak u Sloveniju, u Pivovarnu, iz milionskog Beograda u Laško sa svega 5.000 stanovnika.

"Ja sam taj klub podigao. Pivovarna je kao stabilna kompanija želela da uloži u sport i jedan drugar me je pozvao da dođem. Bio sam u čudu, šta ću ja u Laškom? Međutim, oni su došli u Beograd na pregovore. I dogovorili smo se. Odmah sam im rekao da me ne zovu ako nemaju ambicije i da neću da igram da bih igrao. I stvarno, sve što su obećali su i ispunili. Angažovali su Miljana Goljevića, Boštjan Nahbar je igrao kod nas, Goran Jurak, iste godine kad i ja došao je i Saša Dončić, otac Luke Dončića... Ostvarili smo izvanredan rezultat za mesto koje ima 5.000 stanovnika. I danas gaje veliko poštovanje prema meni. Ja sam jednostavan, tih, nikad nisam bio galamdžija. Imam izuzetne prijatelje u Laškom."

Posle pet sjajnih godina u Pivovarni u leto 2001. preselili ste se u Francusku koja je bila jedina 'prava' inostrana destinacija. I tamo ste demonstrirali sve ono što vas je uvek krasilo, ali ste se Posle po po jedne sezone u Le Manu i Limožu vratili ste se u Srbiju?

"Već tada sam računao da sam završio karijeru. Međutim, pozvao me je Jovica Arsić, tadašnji trener Lavova, i pitao: 'Lijo, da li bi da igraš?' Rekao sam mu da nisam trenirao i da nisam spreman, a on kaže: 'Nema veze, ti znaš da igraš‘. Te sezone smo lepo odigrali, a naredne sam bio u Kragujevcu kod Nikolića, pa još dve u Novom Sadu. Već sam imao 41 godinu. Bio sam posle i u Rudaru iz Trbovlja, ali bez ugovora. Otišao sam na tri meseca, na poziv prijatelja, da im pomognem," kaže Lisica koji ima i slovenački pasoš.

Niste imali sreće da obučete dres reprezentacije Jugoslavije. Najbolje dane proveli ste pod sankcijama, a teško je bilo očekivati da 1995. sa 29 godina debitujete u državnom timu.

"Desilo se da država u mojim najboljim godinama bude pod embargom, zbog čega ni reprezentacija nije igrala. Nije bilo utakmica. Ko će da me zove u nacionalni tim sa skoro 30 godina? Pojavio se Deki Tomašević, dolazi Milenko Topić, ostali mlađi igrači, tu je Zoran Stevanović, takođe, strašan igrač... Nisam igrao za reprezentaciju, a sve ostalo sam ostvario u karijeri. To je sudbina, ne žalim ni za čim."

Bili ste i ostali sinonim za igrača kakvog bi svaki trener poželeo.

"Da li danas ima igrača sličnih meni? Nikola Kalinić je zver. On toliko posla odrađuje na terenu da je to neverovatno. Nije moja pozicija, ali dečko je fantastičan. Obožavam ga. Takođe, Novica Veličković - čudo od igrača. Svaka mu čast. Muče ga povrede, ali ne odustaje."

Ko je bio idealan saigrač jer bez dobrog organizatora igre ni visoki igrači ne mogu do kraja da dođu do izražaja?

"Jedan je Saša Obradović, a drugi Saša Dončić. Dončić je igrao na više pozicija. Visok je 202 santimetra, ali je igrao sve spoljne pozicije, čak nekad i 'četvorku'. Da ne zaboravim Aleksandra Trifunovića, sjajno smo sarađivali."

Kada se pomene prezime Dončić podrazumeva se da u istu rečenicu ide i Luka. Da li ste očekivali da će bek Dalasa da pomera granice u NBA ligi?

"Takav igrač da se rodi na ovim prostorima i da postane takav umetnik, to je neverovatno. Po mom mišljenju, odgovoran je i vredan na mamu, a talentovan na tatu. Tata je bio neverovatno talentovan, ali nije bio dovoljno predan košarci. Saša je igrao sa lakoćom jer je imao talenat. Da je 'kidao' kao ja ili neko drugi mogao je mnogo više da napravi."

Da li ste nekad kod Saše lobirali da Luka zaigra za reprezentaciju Srbije?

"Mama mu je Slovenka, a tata Srbin i nikad nisam hteo da se mešam. On ima mamu i tatu, zna šta hoće. Pre nekoliko godina sam čuo da ga je Sale Đorđević zvao da igra za Srbiju, on se odlučio za Sloveniju i gotovo, šta sad."

Ponikli ste u Priboju, čuvena je priča da ste uporedo sa igranjem košarke radili kao metalostrugar u fabrici FAP sve do odlaska u Tuzlu. Koliko ste vezani za Priboj?

"Trener koji je i mene trenirao, Aco Dolaš, je izuzetno predan i dalje radi. Već 35 godina je trener. Ima svoj posao, ali košarka mu je u krvi. Marko Gudurić je iz Priboja, sin mog velikog prijatelja. Uvek se pojavi neki talenat. U Priboju se svi znamo, uvek neko pomogne, neko plati putovanje da ekipa ode na utakmicu, da momci pojedu sendvič..."

Gde vam je bilo najlepše?

"Godina u Tuzli i posle u Zvezdi. I u Laškom mi je bilo izvanredno jer smo napravili velike uspehe za selo. To je manje mesto od Kaća. Mi smo u takvo mesto dovodili Panatinaikos, Olimpijakos, Makabi… Ja sam tu ekipu uveo u Ligu šampiona. Ne samo ja, bio je tu i Goljević i još igrača, ali u tako malo mesto da dođe Makabi... Oni ih ni na televiziji nisu gledali, a ne uživo. Čoveče, dođe ti jedan Doron Đamši, dođe Miki Berkovič."

Kurir sport / Sport klub