SAŠA FILIPOVSKI ZA KURIR: Stjepan Bobek mi je kao malom bucku stalno šutirao loptu! (FOTO)

Nije Sašo, nego Saša. Svi smo bili u krivu. Treneru KK Partizan u ličnim dokumentima lepo piše - Saša Filipovski. U novogodišnjem intervjuu za Kurir, između ostalog, pojasnio je da je u Sloveniji, gde je rođen i odrastao, Saša isključivo žensko ime, pa je otud poznatiji kao Sašo.

Kada vam je stigla ponuda od Partizana, koliko ste dugo razmišljali i šta je bilo presudno da kažete "da"?

- Kada ljude koji umiru pitaju zbog čega im je žao, šta bi promenili u svom životu, uglavnom govore da se ne bi toliko sekirali za mnogo toga i da bi bili hrabriji i drčniji u prihvatanju izazova. Ja ne bih hteo da mi jednog dana bude žao, jer život je izazov. S druge strane, razmišljao sam kako je na ovom prostoru uvek bilo mnogo stvaralaca i kreativaca na svim poljima. Ima ovde nešto, neka energija koju zovem strast. Ljudi se vole strasno, svađaju se strasno, ratuju strasno, kreiraju strasno... Rekao sam sebi: "Hoću da osetim tu strast koja kreira i diže", ali osetiću i onu koja uništava. Mene je, naravno, privukla ova prva.

Da li je to da osetite košarkašku strast u punom njenom obliku ujedno i novogodišnja želja vezana za Partizan?

- Jeste, zaista bih to voleo jer sam je osetio na drugoj strani. Ovako, kad sam deo Partizana, kada se oseti ta energija navijača, onda čovek daje 300 odsto. Želja je i da ljudi u ovim teškim trenucima nađu sreću, unutrašnji mir. Bolesnicima želim brz oporavak, a zdravima da ostanu zdravi i da sportske hale budu što pre pune.

Uradili ste solidan posao u Partizanu za ovo kratko vreme, da li ste zadovoljni?

- Život je hodanje po ivici... Čovek mora da živi u sadašnjosti i onda ne treba da se boji budućnosti. Ali, ako živi u prošlosti, ima strahove i nemir. Tako od igrača i stručnog štaba tražim da imamo tu koncentraciju na sadašnjost, da idemo od utakmice do utakmice. Samo tako možemo da damo maksimum. Ko predaleko gleda, ne vidi ono ispred sebe. Onda izostanu prave odluke i opuštenost, a to je važno za kreativnostu igri. Zadovoljan sam, momci se trude da budu deo zajedničkog mozaika, siguran sam da će, ako ovako nastavimo da se borimo za saigrača, da iskažemo pripadnost ekipi, sve biti kako treba.

Rekli ste da se u početku jako malo spavali u početku, da je bilo dosta posla. Da li sada imate više vremena za san?

- Nisam spavao više od tri-četiri sata, bilo je mnogo analize, razgovora... Još upoznajem igrače, trenerski posao je rad s ljudima, i ako mi uspe da svako u ekipi pronađe sebe, da budu zadovoljni, onda će moći nešto da daju. Svaki čovek u sebi ima potencijal, a na meni je da ih inspirišem da ga ispolje, želim ljude koji napreduju svakog dana, ne samo košarkaški. Ekipa je živi organizam.

Nekako ste se uklopili u profil trenera Partizana - korpulentni ste poput Vujoševića, Džikića i Trinkijerija, ali imate i široka interesovanja.

- Srećan sam što su roditelji preneli na mene to da ne jedem svaki dan spanać, pire krompir i meso, već da se razvijam u svim sferama.

Ipak, prvi ste vegan u istoriji crno-belih. Otkud takvo opredeljenje?

- Bio sam 12 godina vegetarijanac, a dve godine sam vegan. Ali nije poenta u tome, u opredeljivanju, jer nije ni sva veganska ishrana zdrava. Posebno ako jedete preko mere, što se meni trenutno dešava. Posebno pice, testenine, prerađevine, rafinirana ulja... To sigurno nije zdravo. Ali ja još učim. Patio sam u životu, selio se, zaljubljivao, odljubljivao, imam iza sebe i razvod braka, gubio sam drage ljude... I kad čovek pati, teži da se dobro oseća, tako da patnja nije neprijatelj, već ti daje šansu. Tako da sam tu tražio put kako da budem srećan i smiren, da imam više energije, a manje stresa. Tu sam počeo i sa ishranom i promenom sam počeo mnogo bolje da se osećam, da bolje spavam, da se brže regenerišem.

Srbija nije baš najsrećnija zemlja za vegeterijance i vegane, mi smo razvili kult mesa, roštilja, pečenja... Kako odoleti tome?

- Gde kod sam bio, pronašao sam ono što mi treba. Tako sam u Turskoj, naprimer, našao mnogo prodavnica sa organskim proizvodima i ljude koji se s tim bave.

Drugi segment koji vam je veoma važan je meditacija.

- Da, bavim se psihologijom i meditacijom. Primenjujem to i u košarci, pošto je ona duboka igra. Meditiram svakodnevno, bar dvadesetak minuta.

Koliko ste imali prilike da detaljnije upoznate Beograd i da se vidite s prijateljima?

- Ne poznajem grad koliko bi trebalo. Samo hale i hotele. Verujem da će biti prilike da ga bolje upoznam. Trenutno sam u fazi pražnjenja, ali svaki čovek mora i da napuni baterije. Tako da ću sigurno pronaći i te organske prodavnice i restorane, da se družim sa prijateljima.

Interesantno je da ste vi kao dete mnogo više bili vezani za fudbal, a za to je zaslužan vaš otac, dugogodišnji golman Vardara.

- Jeste, zaljubio sam se na travi, a završio sam u hali. Uživao sam na treninzima na koje me vodio otac, u pažnji igrača. Tako je i veliki Stjepan Bobek često bio sa mnom, šutirao mi je loptu da bih ja, bucko, malo više trčao. Tu sam zavoleo sport, jeste da je tada to bio fudbal, ali bila je lopta. Od te trave ostala je ljubav prema prirodi.

Kako je izgledao vaš prelazak na košarku, to se dogodilo u Ljubljani? - Počeo sam da treniram košarku u Olimpiji kao pionir, ali sam brzo prešao u Ježice, tada poznatu školu košarke. Bili smo jako dobra grupa, iako niko od nas nije postao vrhunski igrač, dobili smo vrednosti, disciplinu, zajedništvo. Nije ni čudo što je generacija 1974. osvojila sve što smo mogli osvojiti, od mlađih pionira do omladinaca.

Predrag Gajić/Kurir sport