BIO JE ČETNIK U POKRETU DRAŽE MIHAILOVIĆA Partizani mu STRELJALI oca i bacili u raku! Preživeo pakao u mladosti, pa postao LEGENDA

Na današnji dan, 9. jula 1925. godine, rođen je legendarni Borislav "Bora" Stanković, košarkaš, trener i dugogodišnji generalni sekretar Međunarodne košarkaške organizacije.

Stanković je počeo da se bavi košarkom po završetku Drugog svetskog rata, a jedan je od onih koji su prisustvovali osnivačkoj sednici SD Crvena zvezda.

Tokom karijere je nastupao za Crvenu zvezdu, Železničar i Partizan. Kao trener je od OKK Beograd napravio moćan klub.

U FIBA je prvi put ušao 1958. godine kao član komisije za Evropske kupove. Od 1969. godine je bio stalno zaposlen u FIBA, a od 1976. godine je na mestu generalnog sekretara. Ta era je trajala punih 26 godina, do 2002. godine.

Tokom ere Bore Stankovića košarka je najviše modernizovana. Uvedena je linija za tri poena, promenjena dimenzija terena, prešlo se sa poluvremena na četvrtine.

Takođe, Stanković je bio jedan od najzaslužnijih za izgradnju "Arene".

Stanković je takođe bio začetnik ideje da NBA igrači nastupaju na Olimpijskim igrama, i to se 1992. godine i desilo.

Stanković je preminuo 20. marta 2020. godine u 95. godini života u Beogradu.

ŽIVOT OBELEŽILA TRAGEDIJA

Malo je poznato da je legendarni Bora u mladosti preživeo pravi pakao i da je njegov život obeležila jedna velika tragedija.

Naime, Bora a je bio pripadnik četničkog pokreta Draže Mihailovića tokom Drugog svetskog rata.

O tome je otvoreno govorio i u knjizi "Igra mog života" autora Aleksandra Miletića

"Mog oca Vasilija pogubio je vatreni odred 5. januara 1945. Otišao je kako se tada govorilo na teren u šumu, kao pristalica pokreta Draže Mihailovića. Nisam ga video sve do maja, 1944. kada je posle savezničkog bombardovanja Beograda, smatrajući da je tako bezbednije tražio da mu se pridružim", otkrio je tada Stanković, kojem su tokom rata srušene porodične kuće u Ledincima i Novom Sadu.

"Pripadali smo štabu Vojvođanske komande Jugoslovenske vojske u otadžbini i nismo mrzeli partizane, već smo ih kao i nas smatrali borcima za slobodu", objasnio je u knjizi.

Pričajući o periodu u zaroblejništvu, Borislav je kazao:

"Bili smo nedaleko od Beograda u selu Grabovac kod Obrenovca, a kasnije u Banatu u selu Dubovac. Stanovali smo kod seljaka. Oktobra 1944. otac se susreo sa sovjetskim oficirima s druge strane Dunava kod Donjeg Milanovca. Odmah posle toga je došla naredba da se ceo taj štab prebaci iz Dubovca u Srbiju pa smo došli do sela Žabara. Tu smo bili pod paskom sovjetskih vojnika, a onda su došli partizani koji su nas, tatu mene i još pet šest osoba prebacili u Petrovac na Mlavi. Tu smo bili u zatvoru desetak dana".

Sledi premeštaj u Beograd, ge je streljan Borin otac Vlaja.

"Kad su ustanovili da je moj otac bio učesnik kongresa u selu Ba početkom 1944 prebačeni smo vozom za Beograd u zgradu Specijalne policije na Obilićevom vencu, gde se danas nalazi Tanjug. Viđali smo se svakog dana, a majka je koristila svaki trenutak da nas obiđe. Posle desetak dana mene su poslali u zatvor u Đušinoj ulici (danas Rudarsko-geološki fakultet). Kad smo se rastajli zagrlili smo se jako. Taj zagrljaj je bio snažan, dug i tih. U tim momentima nisam znao šta znači. Tada sam poslednji put video oca. Nekoliko dana kasnije je streljan i bačen u običnu raku. Ne znam gde mu je grob".

Posle streljanja oca, budući košarkaš, veterinar i sportski funkcioner je pušten kući

"Nedugo zatim, došla je opšta amnestija za jedan deo pokreta Draže Mihailovića. To je važilo samo za mlade, one koji nisu bili u borbamai nisu imali „krvi na rukama“. Tako sam početkom 1945. iz Đušine otišao kući."

Tokom rata Stanković je ostao je bez 14 članova familije, a kasnije mu je kao sinu "državnog neprijatelja" oduzet pasoš. Zbog toga je napustio Crvenu zvezdu i najpre, prešao u Železničar, a zatim miseleći da će lakše doći do putne isprave i u Partizan.

Kurir sport