PASPALJ U USIJANJU: Zaljubljena deca! Slavni košarkaš ispričao kako su Đorđević, Divac i on kolima pobegli iz Zagreba za Beograd

Proslavljeni košarkaš Žarko Paspalj u specijalnoj epizodi emisije "Usijanje" ugostio je ekipu Kurira.

Posetili smo dvorište njegove zgrade od kog je napravio svojevrstan vrt, ali i teren za basket.

- Boravak u Plevljima, Podgorici, Beogradu... svih onih godina dok je to bilo u znaku zemlje koja se zvala Jugoslavija, bezbrižnost je bila jedna od stvari koje kao dete osetiš. Kad budeš stariji stvari se menjaju, pa se te reči često setiš. U Pljevljima sam živeo do desete godine i on ima specijalno značenje za mene. One lepe i prijatne uspomene su mi se tamo desile. Svakako nisu imale veze sa sportom, ali smo se tu prvi put susreli sa loptom, sa fizičkim vaspitanjem, prvim koracima... To je bio sistem koji je značajno uticao na zdravlje ljudi, nacije, pojedinca... kasnije i za bavljenje nekim sportom koji je kao društvena kategorija bio nepremostivi deo odrastanja. Odrastati van škole bilo je odrastati sa prijateljima i sa loptom, znači družiti se. Kad odrastaš u takvom ambijentu, onda nije čudo da se neki kasnije opredele da se bave sportom - rekao je Paspalj.

Paspalj je za "Usijanje" govorio o prvim košarkaškim koracima.

- Sa deset godina sam se preselio u Podgoricu, tadašnji Titograd. Otac je dobio novi posao, ja promenio školu. Negde u 6-7. razredu pored svih sportova kojima smo se bavili, košarka se nametnula kao sport koja zaokuplja više pažnje, više voliš da je igraš. Trenirali smo, igrali po turnirima, pa te neko primeti, kao što je to tada bila Budućnost. Tako je počelo. Tu počinju obaveze, dva puta dnevno trening.

Paspalj je kao dečak proveo nekoliko meseci u bolnici zbog žutice. Verovatno bi ležanje u bolničkom krevetu bilo kraće da nije odlučio da pobegne i time sebi nanese štetu.

- Kada sam bio treći razred u Plevljima, zimski period je bio, ja sam dobio običnu higijensku žuticu. Proveo sam mesec dana u bolnici. Jednog dana želeći da roditelje učinim ponosnim, ja se u pižami i papučama spakujem i kroz prozor pobegnem iz bolnice. Mislio sam da će roditelji i svi pozdraviti taj moj gest. Umesto radovanja doživeo sam užasnuta lica, tako da sam u roku od 15 minuta bio vraćen. Morao sam bolnički staž da odradim do kraja. Činilo mi se da je bekstvo dobra fora.

Paspalj je već kao osnovac proglašen za velikog košarkaškog talenta. O podršci porodice, popularni bivši košarkaš kaže.

- Moj otac je uvek govorio, "u pet generacija porodice Paspalj lopta nikog nije udarila ni u koleno, a ne da se bavi sportom. Niko od toga hleb nije zaradio". Nije čudno da se pojavila neka skeptičnost kod njih. Bio sam dobar đak, ali sa početkom obaveza sa košarkom to je jenjavalo i bilo sve gore i gore. U manjim sredinama gde se sve zna, roditeljima je bio olakšan posao oko vaspitavanja klinca. Svi su učestvovali u vaspitanju. Mnogo mlad sam ušao u prvi tim, sa 16 godina. Kao pristojno dete ponašao sam se u skladu sa nekim nepisanim pravilima, nosio lopte, nameštao koš... sa druge strane sam dobio zaštitu. To je bila sportska hijerarhija. Bio sam preponosan da budem deo ljudi koji su bili dase. Ti ljudi su bili moji idoli. Taj period je poseban u mom životu.

Paspalj je relativno mlad stigao iz Podgorice u Beograd, gde je postao član čuvene Partizanove generacije.

- Moja želja je bila da ne odem iz Budućnosti, međutim stvari se dešavaju. Otprilike sam slučajno završio u Partizanu. Uz neku moju veliku ne želju da odem iz Budućnosti, uz razočaranje da nisu ispunili neke uslove i što moje neznanje nije moglo da razume logičan nastavak moje karijere, došao sam u Partizan. Na kraju sve ispadne najbolje. U tom momentu Partizan je počeo da stvara interesantan tim, te čuvene Partizanove bebe. Iako smo mi već prošli veliki put razvitka i stasavanja. Našli smo se zajedno, videlo se da je to strašna generacija, da može da napravi velike rezultate, i tako je i bilo.

Slavna košarkaška reprezentativna generacija kojoj je pripadao Paspalj imala je i čuvene anegdote. Jedna od njih odnosi se na bekstvo kako bi obišli devojke.

- Bili smo na nekom novogodišnjem turniru, nisu bile pripreme. Krešimir Ćosić je bio trener. Bili smo u Zagrebu. Bili mladi i zaljubljeni. Bili smo Sale Đorđević, Divac i ja. Znali smo da vozimo, ali nismo ni znali šta je to vozačka. Trebali smo ujutru da putujemo za Španiju, a veče ranije, posle večere oko 9-10, starim putem iz Zagreba kreneš za Beograd. Dođeš u Beograd u tri ujutru, budeš pola satasa devojkama, sa budućim ženama, i treba da se vratiš u Zagreb do devet jer tada uzimaš stvari i krećeš za Španiju. Ćosa je to saznao i bio je veoma ljut. Bili smo dobro ukoreni.

Po završetku karijere Paspalj je imao izbiljnih zdravstvenih problema. O tom periodu kaže.

-Ja sam sa karijerom bio već skoro završio. Bilo mi je teško da se psihički spremam za te domete. Nisam to ostavio za željom da neću da se vratim. To se desilo kada sam imao 32 godine. Mogao sam još. Trenirao sam i dalje, ali se videlo da ta energija i želja osipaju. Odmah posle toga su došli zdravstveni problemi. Ja sam jedan od retkih ljudi koji se nikada nije povredio. Ovo što se meni desilo kasnije nema veze sa karijerom. Punih 14 godina nisam uzeo loptu u ruke. Svaki put kada sam uzimao pre toga, završio sam u pit-stopu. Kad se to desi jednom, dva puta, pet puta, onda bude glupo. Vidiš šta će da se desi. Voleo bih da mi se to desilo sa cigarama, da sam mogao njih da bacim. Bilo bi mi mnogo lakše. Iovako sam mogao da trčim kao konj, a gde bi mi bio kraj bez cigareta. Ono s čim se nisi izborio to ti je. Otprilike sa 12-13 godina sam počeo da pušim. Žao mi je, bolje da ih nije bilo. Nisam imao snage i karaktera da se izborim sa tim.

Kurir sport