GORAN GRBOVIĆ ZA KURIR: Finale protiv Zvezde sam igrao sa tek operisanim laktom, rana je pucala, a doktor Moma me je krpio! VIDEO

Legendarni košarkaš Partizana Goran Grbović u životnoj ispovesti za naš portal i list ispričao je mnoge stvari iz života i karijere o kojima se nije znalo.

- Nije skromno, ali je 1986. napravljena vizija da se ekipa Partizana okupi oko nekoga, a imao sam 25 godina, bio sam dominantan polivalentan igrač, od dvojke do centra. Igrali smo u Šibeniku i ja sam na toj utakmici pravio razne incidente, od vezivanja pertli, lažnih povreda do tehničke greške. Izgubimo. I postavi se priča da iz kluba treba da odu ili Lale Lučić, ili ja. Meni je to bilo bez veze. A imali smo tim da budemo šampioni. Kića odluči da Lale ode i kao pomoćni trener na mesto prvog trenera dođe Dule Vujošević.

Tada meni Kića kaže: „Vidi, duguješ mi titulu. Smatraš da je ekipa dobra, izvoli“. I tako doguramo do finala sa Zvezdom. Oni su prethodno dobili Cibonu u Zagrebu, imali su odličnu ekipu. I pred to finale ja se povredim, lakat je bio u pitanju.

Treba da se operišem, na VMA kažu da je to nemoguće jer je prvi meč blizu. Međutim, Moma Jakovljević, koji nas se spasao sto hiljada puta, nalazi svog kolegu hirurga Mandića, koji uradi zahvat tako da mogu da igram. Posle nisu znali kako da mi zaštite taj deo, nego smo od jedne odbojkašice uzeli štitnik za koleno, pa sam njega nosio na ruci. I to tokom meča rana puca, a Moma zašiva.

To je bilo prvo finale između Partizana i Crvene zvezde u istoriji. Mi ih dobijemo prvu, a drugu igramo kod njih. Ja pogodim šest trojki u seriji tri po tri. I postanemo šampioni. Sećam se da je Dule tada operisao slepo crevo, ali je vodio ekipu na svoju odgovornost, pucala mu je rana, a Moma nas je sve krpio.

I to je bio cilj, a sada krećeš ka uspehu - Kupu šampiona, koji igramo kao mlad tim. Da je Dule imao možda još dve godine iskustva, bili bismo šampioni Evrope. Makabi nam jednostavno nije ležao te sezone. U Beogradu samo ih jedva dobili. Imali su na centrima Megija i Barloua, a i Divac je bio neiskusan za njih. Tada sam bio ubeđen da će neka generacija kasnije osvojiti titulu, jer pravi put Partizana je bio trasiran. Tako da su 1992. sa dva sjajna igrača uspeli.

Jednom sam zaplakao zbog košarke, bilo je to kada smo dobili Barselonu u Španiji. Svi smo plakali, igrači i uprava, jer smo znali da ćemo otići na fajnal-for. Toliko sam bio našpanovan da sam posle utakmice bio užasno iscrpljen. Inače sam igrao sa 120 odsto, a na tom meču sam dao 220 odsto. To mi je najbolja utakmica u životu, u odbrani sam čuvao San Epifanija, a postigao sam preko 30 poena, i to u Blaugrani, gde nikome nije lako."

Predrag Gajić / Kurir sport