BORIŠA BI UMRO DA SE JOŠ MALO ČEKALO! IZGUBIO JE 2,5 LITRA KRVI: Doktor Gaga Radovanović o detaljima drame sa srećnim krajem

Cela nacija bila je svedok drame sa srećnim završetkom na Svetskom prvenstvu u Manili. Pomno se pratilo zdravstveno stanje košarkaša Boriše Simanića kojem je jedno vreme život visio o koncu.

Na kraju Boriša je pobedio, a srpska košarkaška reprezentacija se sa srebrom oko vrata vratila u otadžbinu. Heroji su dočekani kako i dolikuje ispred gradske skupštine, kada ih je pozrdavilo na desetine hiljada ljudi. Bio je tu i Novak Đoković, orilo se Beogradom - Veseli se srpski rode!

Jedan čovek zaslužan je za taj svojevrsni hepiend srpske košarke. Lekar Dragan Gaga Radovanović bdio je nad Borišom sve vreme. Prvi put od dolaska iz Manile, kada su se slegle sve emocije, priča o životnoj drami mladog košarkaša, otkriva kako je tih dana bilo na Filipinima i do detalja opisuje trenutke kada se lomilo hoće li Boriša preživeti.

- Sad kad se sve slegne ostaje prvo jedno veliko zadovoljstvo što je sa Borišom sve prošlo kako treba. I što taj oporavak sad ide zadovoljavajuće. Boriša dolazi redovno na kontrole i to zaista ide u dobrom toku. On se mnogo bolje oseća, rehabilituje se psihološki i to je važna stvar, posebno kad čovek prođe sve ono, što je Boriša prošao. I sada je potrebno vreme - počeo je intervju za Kurir Dragan Radovanović i nastavio:

- Emocije koje su bile tamo i kroz koje je on morao da prođe bile su vrlo duboke. Posebno posle povrede i dve operacije. Njegova ta cela situacija je zahtevala odrđeno vreme da prođe. Sad će bti skoro dva meseca od svega toga. Kad se sve sabere onda vidite prvo bilo je važno prepoznavanje povrede, centralne rupture bubrega. To je uvek teška povreda spojena sa velikim i ozbiljnim životno ugrožavajućim krvarenjem. I što smo odmah krenuli u bolnicu. Deset minuta posle povrede bili smo u ambulantnim kolima.

Da li se Boriša žalio na bol?

- Jeste, žalio se na veoma jak bol. Video sam odmah po još nekim simptomima o čemu se radi. Otišli smo u bolnicu. A, kod njih je različit sistem od onoga na koji smo navikli. Tako je to u drugim zemljama. Došli smo uveče, a u bolnici su bili uglavnom specijalizanti i mlađi lekari. Neiskusni. Oni su trebalo da ga zbrinu. Odmah sam rekao o čemu se radi i šta treba da se uradi, da nam je odmah potrebna posebna vrsta snimanja na skeneru kako bismo videli...

- Oni to nisu odmah uradili, jer su tražili autorizaciju od strane hirurga ili urologa koji nisu bili u bolnici. Ali, sam izgurao svoje da se to uradi bez autorizacije, jer sam im objasnio da je krvarenje ozbiljno. Poslali su snimke svojim lekarima koji nisu bili tu i procenili su da to može da sačeka do sutra. Da se ponovi još jedan skener i da se odluči. Video sam odmah da to neće moći tako da bude i pokušao sam njihovim lekarima pošaljem poruku, opet preko specijalizanata koji su bili u bolnici. Očigledno to nije imalo u tom trenutku odjeka, pa sam ostao sa Borišom u bolnici jer sam znao šta se dešava.

- Krenuli su jaki bolovi, počeli su da mu daju injekcije snažne protiv bolova. A, u stvari bolovi su bili znak jednog značajnog i velikog krvarenja u prostoru samog trbuha. I onda sam tražio da se ponovi ultrazvuk, ili da ga ja uradim. Rekli su mi da posle pet sati nemaju ultrazvučni aparat, pa sam tražio da se ponovi skener. Uz pomoć gospodina Predraga Bogosavljeva kojeg smo morali da aktiviramo, jer smo videli da se u bolnici igramo "gluvih telefona", da se podigne uprava bolnice na uzbunu. I onda su oni odobrili još jedan skener i kada su videli šta je tamo, odmah su se pojavili hirurg i urolog jer su shvatili u kakvom je stanju Boriša. Imali su sreće što sam bio tu, da prepoznam to krvarenje i budem uporan da se sve odmah isprati i da se ne čeka sutrašnji dan.

- Urađena je operacija i u prvom trenutku su aspirirali veću količinu krvi, oko dva litra. Pokušali su da spasu bubreg, tako što su ga ušili. Posle toga taj postoperativni tok nije išao zadovoljavajuće od početka. Bubreg nije mogao da preživi, došlo je posttarumatskog izumiranja tkiva, do pojave komplikacije i curenja sadržaja bubrega u duplju, do pojave zapaljenja trbušne maramice i moguće sepse. I opet lekara nije bilo u bolnici.

- Ja sam sve to vreme sa Borišom. Odsustvovao sam samo kada sam išao na treninge i utakmice. Imali smo povrede ostalih igrača u reprezentaciji... Signalizirao sam specijalizantima preko vikenda da nije dobro, tražio sam da se uradi još jedan skener i da se vidi kako izgleda taj šiveni bubreg. Onda su shvatili da urin curi u trbušnu duplju i da je neophodna operacija. Prvo su hteli neku međuvarijantu, ja sam rekao da to ne dolazi u obzir. Sve to se dešava tako što ja razgovaram sa njima preko telefona, jer ti njihovi glavni lekari nisu u bolnici. Insistiram da oni hitno dođu, jer Boriša mora da bude operisan. I tako je bilo.

- Dok je tekla druga operacija, ja sam bio na utakmici protiv Dominikanske republike. Mi smo bili na vezi, držao sam sve vreme uključen telefon da možemo da se čujemo, da dam savet. Komunicirali smo tako za vreme operativnog toka. Bubreg je morao da se izvadi jer je tkivo izgubilo vitalnost posle traume.

- Ono što je bilo interesantno posle prve operacije. Zvali su me iz operacione sale da mi kažu da nema krvi, da je Boriša izgubio preko 2,5 litra krvi. On ima veoma retku krvnu grupu i tražili su od nas da pokušamo da nađemo krv. Znao sam da niko od igrača nema tu krvnu grupu. Pa, smo u pet ujutro zvali sve redom trenere, ljude koji su došli u Manilu da navijaju... I nije bilo pomoći, sem majke Bogdana Bogdanovića koja je pošla sa nama da da krv, ali iz samo njima znanih proceduralnih razloga nije joj dozvoljeno da to i uradi. I onda su mi rekli da su pitali Crveni krst Filipina.

- To mi je odmah upalilo lampicu, jer sam predsednik Crvenog krsta Srbije, da stupim u kontakt sa našom službom. Naši ljudi su mi odmah dali kontakte i ja sam pozvao gospođu predsednicu Crvenog krtsa Filipina. I ona je odmah rekla da će nabaviti krv. Dala mi je kontakt njihove direktorke i spremljeno je pet doza krvi na vreme, u roku od dva do tri sata za Borišu. To je bilo veoma važno.

Koliko je u tom trenutku bio ugrožen život Boriši?

- Da nije prvi put operisan život bi mu bio ozbiljno ugrožen, jer bi iskrvario. Da se čekalo do sutra ujutro... To je suština cele priče. To su videli naši ljudi iz reprezentacije koji su bili sa mnom u bolnici, u tom trenutku. Neša Ilić i Zlatko Bolić pre prve operacije... BIla je velika borba, zvali smo Bogosavljeva da pomogne i zaista su nam ljudi pomogli. Generalni sekretar FIBA Andreas Zaklis čim je stigao u Manilu, dan posle druge operacije obišao je Borišu, zahtevao svu negu i pažnju na jedan vrlo izričit način. Ljudi iz FIBA su pokazali veliku brigu.

Kako u tim trenucima reaguju selektor Svetislav Pešić i košarkaši?

- Naravno, oni su me čekali u hotelu. Posle prve operacije svi su bili budni, niko nije spavao. To je bilo u pola pet ujutro, kada sam se vratio iz bolnice. Svi su bili pod velikim utiskom zbog svega. Posebno što je Boriši bio život u opasnosti pred prvu operaciju. Sve to, kao i druga operacija, ostavilo je psihološki trag na tim. Ali, izvanredna je psihološka kompozicija tih momaka. Oni su tu tešku situaciju preobratili u veliku energiju da se bore i igraju za Borišu. On im je posle slao poruke, naročito posle druge, pa su bili u stalnoj komunikaciji. Jedni druge su bodrili. Boriša njih u sportskom, a oni njega u životnom smislu. Tako da je međusobna energija, psihološka ljudska, velika empatija između njih doprinela Borišinom oporavku, ali i velikom uspehu reprezentacije.

Kako ste se vi osećali tih dana kad spasavate život Boriši i brinete o drugim momcima?

- Uopšte nisam razmišljao o tome. Znate, meni je to svakodnevni posao. Vrlo često spasavam život na različite načine. Ovom teškom hirurgijom se bavim dugi niz godina, a ona zahteva teške operativne zahvate. To je moj profesionalni život,. Navikao sam na te stvari, znao sam u svakom trenutku šta treba da se radi. Ali u nekim trenucima sam se osećao bespomoćno... Da je to bilo u Beogradu znao bih šta bih uradio, ali... Tamo smo zavisili od rugih. Na sreću pojavili su se divni ljudi iz Crvenog krsta Filipina. Dragan Tarlać i ja smo posle polufinalne utakmice otišli kod njih na neku svetkovinu gde su nas pozvali, Odneli smo im dres naše reprezentacije. To je divno primljeno sa njihove strane, sa velikom zahvalnošću. Tamo su bili svi ljudi iz njihovog Crvenog krsta. Zahvalili smo se i na taj način.

Koliko ste vi spavali tih dana i koliko ste bili umorni?

- Nisam spavao mnogo, možda dva do tri sata. Morao sam da budem na oprezu, morao sam da pratim situaciju, jer sam shvatio da moram da budem iz sata u sat sa Borišinim stanjem, kako bih sve pratio.

Kako reaguju Borišina porodica za sve to vreme?

- Njegova majka je bila sve vreme sa nama. I njegova devojka. Došle su pre druge operacije. Otac je zvao sve vreme. Oni su jedna divna i brižna porodica. Vezani i nežni jedni prema drugima. Stvarno su nešto psoebno. Zato je Boriša sjajan momak koji ne priča mnogo, ćutljiv je, ali je izrazito dobra duša i veliki borac. On to ne pokazuje, nema agresiju, ali je vrhunski igrač i borac koji se izborio za sebe i svoj život.

Koliko je bilo teško organizovati transport Boriše za Srbiju?

- Problem je u tome što kada se leti na visinama preko 10.000 metara, a mi smo leteli i preko 13.000 metara kako bismo zaobišli oblake i oluje, parcijalni pritisak kiseonika u kabini pada. To utiče na putnike, na disajne funkcije. Zato pacijenti moraju da budu u kakvom takvom dobrom stanju kako bi mogli da podnesu naporan put. Dobra je stvar što su fizioterapeuti reprezentacije moji saradnici, ljudi koje poznajem sa klinike gde radim. I njima je svakodnevni posao podizanje hirurških bolesnika. Insistirao sam na tome i oni su relativno brzo spemili Borišu za put. Radili su vežbe disanja, vežbe u krevetu, podizali ga da hoda i korača. To je značajno doprinelo njegovoj pripremi i stanju koje je dozvoljavalo da uđe u avion.

- I druga stvar. Anestezilog doktor Nikola Vasilijević i anestetičar Dejan Pešić, moji saradnici iz bolnice, došli su u Manilu jer sam ih zamolio. Stigli su da bi se s nama vratili čarter letom. To je bila važna stvar, jer je to bio jedini način da se Boriša vrati sa nama. Komercijalnim letom sigurno ne bi mogao. U dogovoru sa Eir Srbijom napravljen mu je apartman sa bolesničkim krevetom. Bili smo u zadnjem delu aviona sami, naša medicinska ekipa, Borišini majka i devojka i ja. Iz Beograda smo doneli monitore i sve aparate koji su nam bili potrebni da pratimo Borišino stanje tokom leta. I tad je prvi put Boriša prošetao kroz avion. Otišao je do saigrača jer je želeo da bude sa njima i to mu je bila prva šetnja posle operacije. I kada smo došli u Beopgrad, odmah je smešten kod mene u bolnicu. Da ga stabilizujemo posle leta, da uradimo sve potrebne analize. I na kraju krajeva smo odahnuli, jer je sve dobro prošlo.

Kako ste doživeli slavlje na balkonu skupštine grada i Borišino pojavljivanje pred hiljadama ljudi?

- Sve je dobro prošlo! Kako Borišin izlazak na balkon, tako i prijem kod predsednika. Obezbedili smo da on može sve vreme da sedi, što je bilo važno. Svima nama, a najviše Boriši bilo je važno da on bude tu i da bude deo svega toga. Iskreno, bilo me je strah kada je Boriša izašao na balkon i kada je počeo da pozdravlja masu. Bio sam sve vreme na oprezu, naročito kad je ustao. Ali, bili su tu igrali uz njega i sve je prošlo kako treba. Boriša je posle toga bio presrećan. Ranije smo se vratili u bolnicu i on je bio u potpunosti ispunjen. Velike zasluge za ovaj uspeh reprezentacije Srbije na SP su njegove. Na razne načine.

Kako ste videli košarkaše i homogenost i ujedinjost ekipe kad je Boriša bio u bolnici?

- Momci su tešku situaciju prokrenuli u pozitiavn impuls da se bore i igraju za Borišu. To je bio njihov doprinos. Napravili smo jednu vots ap grupu gde smo bili igrači i ja. Videli su Borišino stanje iz bolnice, onda im je on slao fotografije... A, i oni su kominicirali, Boriša je posle druge operacije imao telefon. Igrači su postali mirni kad je krenuo Borišin oporavak. I tu je krenuo taj fenomelani sinergizam. Za svako je divljenje kakva je bila psihologija tog tima. Oni su igrali jedan za drugoga, a ne jedan pored drugoga. To je suština uspeha. Sa selektorom, trenerima, i sa svima nama iz medicine, igrači sa Borišom su bili jedno biće. Oni su stvarno dobri ljudi. Odlični! Svi su na neki način učestvovali u Borišinom oporavku, a Boriša je na izvanredan način učestvovao u sportskom rezultatu svih njih.

Po pitanju Borišinog zdravlja, hoće li on moći da se oporavi i igra košarku?

- Imate primera gde su sportisti igrali na vrhunskom nivou sa jednim bubregom. Nije to sporno. Ali, naravno, mora da prođe vreme. Da ovaj bubreg prihvati funkciju za oba u svakodnevnim okolnostima. Da njegove rane zarastu dobro. I za to je potrebno tri meseca. Posle toga može da se razmišlja o načinu ulaska u sport. Prvo pojačana fizička aktivnost, a onda i treninzi. Za sve vreme mora da se prati funkcija bubrega.

Vi ste dugi niz godina u sportu, decenijama. Koliko vam je dao sport?

- Generalno volim sport. Od detinjstva. Košarku posebno. To je moj hobi. Kao lekar sam bio uz FMP od 1997, u reprezentaciji od 2001. do danas. Sa Pešićem sam ušao u reprezentaciju, bio u Istanbulu kad je bilo evropsko, a onda i u Indijanapolisu kad je bilo svetsko zlato. Volim tu atmosferu zato što je sport oblast ljudskog delovanja gde vrednosti lične i timske dolaze do izražaja. Nažalost, neće uvek najbolji da bude prvi, ali biće drugi ili treći, što je ogroman uspeh. Ne mora to da bude uvek zlatna medalja. Sport oplemenjuje ljude, socijalizuje ih, dovodi vas u kontakt sa velikim brojem ljutim, različitih karaktera. Vidite ko je spreman da preuzme odgovornost, ko beži od nje, koje pozitivan, ko je borac, ko nije... Iz sporta možete dosta da naučite. Sport i hirurgija imaju mnogo sličnosti. Hirurgija je timska profesija. Jeste jedan operator glavni i nosi najveću odgovornost, ali ne može sam. On ima asistente, anesteziloge, intrumentare, sestre na odelenju, admonistrativne radnike, one koji spremaju i čiste... To je ogroman tim ljudi koji stoji iza jednog hirurga koji operiše, ali on ne može ništa sam. To je isto i u sportu. Ne može jedan fenomelani igrač bez ostalih 11. Ne može sam da igra za pet igrača.

Svakodnevno operištete veliki broj ljudi, sa vama su studenti, pišete stručne radove, imate ih 150, usavršavate se, predajte na fakultetu... Kako stižete?

- Vidite... Ja volim svoj posao. Uživam u hirurgiji. Na Medicinskom fakultetu vodim nastavu za laproskopsku hirurgiju, redovni sam profesor... U nastavi sam od 1994. godine, docent sam postao sa 34 godine, eto 29 godina sam nastavnik na fakultetu. Pokušavam da radim ovaj posao koji volim, na vrhunskom nivou. Zato sam išao po svetu, učio nove operacije i donosio ih ovde. Imam specijalizante, studente... Postoji jedna važna stvar koju sam naučio od mojih profesora kada sam počinjao da radim ovaj posao. Ja kao profesor hirugije vredim onoliko, koliko sam đaka ostavio iza sebe. Koliko njih će da kaže da je profesor Radovanović njihov učitelj i da li će to da kaže s ponosom, ili ne. To je suština. Zato radim sa istim žarom ove teške operacije.

- Evo, danas, pre intervjua za Kurir i razgovora sa vama imao sam tešku operaciju tumora pankreasa. Radio sam je laproskopski, u sali je bilo desetoro njih da gledaju. Meni to predstavlja ogromno zadovoljstvo. To je i sport. Igrači su zadovoljni kada pobede, kada je cela nacija presrećna... Tada osećate veliko zadovoljstvo, znate da ste uradili veliku stvar. To su te neke sličnosti između hirugije i sporta.

Gde nalazite energiju za sve to što činite?

- Velika ljubav za posao! Hirurgiju ne možete da radite ako je ne volite. To je onda kuluk. Jer je stvarno preteška. Kad je radite i osećate zadovoljstvo, to vam onda daje energiju. Često ovi moji mladi gde se vi isključujete... Ha, ha, ha... Porodica je veoma važna. Daju mi veliku podršku. Neminovno je da porodica veoma trpi.

Imate li neki hobi? Jel može negde profesor Radovanović da ode sam ili sa porodicom i uživa?

- Imam, imam hobi... To je moja vikendica, tamo obožavam da odem. Tu je pored Beograda, Senaja, mali Požarevac... Tu odlazim i uživam. Neverovatno. Mnogo volim prirodu. Mene to odmara. Ali, ne sedim i tamo radim. Kosim, trimerišem, orezujem, tako darazne stvari radim. Tu uživam - sa osmehom na licu završio je intervju za Kurir profesor Dragan Radovanović.

Kurir sport/Aleksandar Radonić

Danas vas uz Kurir čeka novi broj magazina Stil

KAKO SE NA POSLU HRANITI ZDRAVIJE: Nemojte da vam bude teško da obrok za sutra pripremite uveče. Ova mala rutina može mnogo da vam pomogne u očuvanju zdravlja

ĐORĐE DAVID: Za njega je muzika izvor života, a poslednjih devet godina na kolenima je samo pred jednom Stašom

KAMEN U BUBREGU: Zašto nastaje i kako se leči

MEKO KAO DUŠA, A LAKO ZA PRIPREMU: Sreća je neizreciva kad u kući zamirišu topla peciva

NE PROPUSTITE NOVI BROJ MAGAZINA STIL!