DOKTORKA ME UZJAHALA I MOLI DA NE UMREM, A SUPRUGA SLUŠA ELEKTROŠOKOVE PREKO TELEFONA: Životna ispovest velikana srpskog sporta!

Još kao mlad čvrsto je odlučio da živi kao lav i da bude na vrhu lanca ishrane, a baš takav košarkaš je i bio: neustrašiv, nije bežao ni kada se pesničilo na parketu.

Za početak, detinjstvo u južnoj srpskoj pokrajini:

- Rođen sam u Dečanima na Kosovu i Metohiji, jer je moja nana tamo bila babica. Školovala se u Kraljevini Jugoslaviji i bila je pitomica kraljice Marije. Po završetku te čuvene škole u Beču dobila je raspored u svojoj zemlji, i to na Kosovu. Tako da je većina iz moje porodice rođena tamo, pa se i moja majka porodila u Dečanima. Inače smo Kruševljani, u tom sam gradu odrastao - počeo je Grbović ispovest za Kurir.

Upitali smo legendarnog asa da nam pojasni porodično stablo:

- Moj otac je sa Peštera, doselio se u Kruševac pedesetih godina i upoznao moju majku, koja je bila glumica. Tako da je moja porodica mešavina gorštačkog i građanskog gena. Na oca, odnosno na Pešterce, povukao sam stas. Moje odrastanje je bilo kao i svačije iz radničkih porodica tih godina u onoj velikoj, uređenoj zemlji. Škola, posle si odmah napolju i baviš se svim mogućim sportovima. Otac jedno vreme nije ni znao da igram košarku. Mislim da nije naučio pravila do kraja života.

Školski dani su ostali upamćeni po "fajtu":

- Pošto sam kao klinac bio takav da nisam davao na sebe, mislim, pobili bismo se 200 puta dnevno u školi sa svima, on me stalno kontrolisao. Jednom smo igrali neko školsko prvenstvo i skupilo se mnogo dece. Skandiraju: „Grba, Grba!“, a on dolazi, misli da se bijem s nekim. Stalno je nosio kišobran i krene da me juri po terenu. Jedva sam ga ubedio da zapravo igram utakmicu.

Glumačke veličine takođe su obeležile detinjstvo.

- E, a preko majke sam u Kruševcu upoznao glumačke veličine poput Miodraga Petrovića Čkalje, Ðuze Stojiljkovića, Radmile Savićević, Taška Načića... oni su svi Kruševljani. Redovno smo išli u pozorište. U pozorište i u crkvu. Zato sam stekao tu kulturu i kasnije imao crtu da se prilagodim glumcima kao specifičnim ličnostima, pa sam se družio sa Bogdanom Diklićem i Draganom Nikolićem, koji mi je bio veliki prijatelj.

Usledile su i prve ljubavi. To se pamti večno, zar ne?

- Ja sam bio u Borcu, a ta moja prva ljubav odlazi na studije iz Kruševca u Beograd. Tada nije bilo telefona, pa su se pisala pisma, što sad izgleda nadrealno. S ove distance je strašno romantično, bez obzira na to što se ta veza loše završila. Sećam se i prvog poljupca u osnovnoj školi na nekoj ekskurziji. Bilo je to mnogo konzervativnije vreme i takvo iskustvo posle koga nisi mogao da spavaš. Ja sam to kompenzovao kroz adrenalin u sportu, on te pojede, ne samo fizički, nego i mentalno.

Nije bilo lako u tom periodu uskladiti sport i školu:

- Već sa 13 godina dobio sam poziv za treninge najtalentovanijih pionira iz Srbije u Guči. Tamo smo prvi put u životu videli Amerikanca. Njega je doveo Bata, otac Saše Ðorđevića, da nas trenira. Moj otac nije baš dozvoljavao odsustvovanje iz kuće i škole, pa su to uvek bili pregovori. Pošto nije hteo da me pusti, ja sam izašao preko krova, sa drugog sprata se spustio i tako praktično pobegao na taj moj prvi kamp.

Malo je tako rano dobio šansu u nekom seniorskom timu:

- Veoma rano sam počeo da igram za prvi tim Napretka, imao sam 14 i po godina. Morao sam da prekinem srednju školu pre kraja, da propustim maturski ispit i ekskurziju, jer sam dobio poziv za juniorsku reprezentaciju Jugoslavije za Svetsko prvenstvo u Brazilu. Posle sam išao na nastavničko veće da polažem, a na moje iznenađenje, dobio sam podršku od razredne, koja je bila veoma stroga.

Pun pogodak bio je odlazak u Čačak:

- Sećam se prvenstva srednjih škola, moja gimnazija je igrala u Čačku protiv tamošnje tehničke škole, za čiji tim su nastupali Željko Obradović i Vlada Androić. I odemo mi tamo šinobusom. Igramo tako i pomoćni trener profesora Ace Nikolića, tadašnjeg trenera Borca, pozove ga da se vrati u halu. „Profesore, morate da vidite jednog malog“, kaže mu. Bio sam dominantan u tom timu, davao sam skoro sve koševe. On me gledao i praktično sam odmah dobio poziv da dođem u Borac. I odemo kasnije otac i ja u Čačak na pregovore, a moj ćale jedva da je znao ko je profesor Nikolić, znao je ko je Radmilo Mišović. I tako zaigram za Borac, i to prvu petorku sa 17 i po godina. Igrao sam odlično.

Sećanje na čuvenog profesora Nikolić...

- Kod profesora je bilo pakleno, trenirali smo po deset sati! Niko nije smeo da ga prekine u treningu. On je bio otac košarke. U Kruševcu sam imao sjajnog trenera Gagu Miloševića i mislio sam da sve znam. Onda sam kod profe Nikolića shvatio koliko ne znam, a nisam znao ništa. Potpuno nova metodologija, gde te on gura ka svojoj životnoj filozofiji. Nisi smeo da kažeš ne i ne mogu. Smatrao je da je igrač spreman kad te potpuno iscrpi, kad si na ivici nesvesti uz sva povraćanja koja imaš od napora. Radimo na pola terena, a on čuči na centru u onoj trenerci Jugoslavije. I to traje i traje dok on ne pogleda na sat, a imao je čudan sat. Nikad se nije videlo koliko je sati. I onda kaže: „Gorane, ne sviđa mi se kako izbacuješ loptu.“ Pa ostanem još dva sata da šutiram. Mi smo radili stvari 1979, kao što je zonski presing po celom terenu 1-3-1, koje su počeli drugi da koriste tek 1996. Bio je više od boga, stvarao je košarku. Sve se kod njega baziralo na odbrani. Željko je već tada zapisivao svaki trening. Žoc je bio toliko posvećen, strahovit plejmejker.

Ubaciti preko 30 poena Dalipagiću za poluvreme, možda ne najbolji potez...

- Borac je igrao utakmicu protiv Partizana u Beogradu, a tamo Praja Dalipagić, Arsenije Pešić, Boban Petrović, koji je bio najbolji odbrambeni igrač jer je čuvao igrače na svim pozicijama. Dao sam tada preko 30 poena, i sad to daješ Praji, najboljem igraču na svetu, Bobanu, koji je fenomenalan u odbrani i Arseniju Pešiću, koji me preuzimao. I to je bilo do poluvremena. U drugom očekujem da igram, ali profesor počinje bez mene u petorci. Partizan počeo da nas stiže, ulazi utakmica u egal. Ja se približavam do profesora, računam da me možda zaboravio. Kaže on: „Šta radiš tu, idi sedi tamo kao čovek.“ Ne uđem do kraja. Po završetku pita me otac šta sam pogrešio, zašto nisam ulazio u drugom poluvremenu. I eto Ace Nikolića, pozdravi se sa ćaletom i kaže nešto što nikada neću zaboraviti: „Slušaj, Gorane, znam šta ćeš da me pitaš, pa ću ti odgovoriti odmah. Ovo je klub za koji ćeš da igraš. Prevazišao si Borac. Nije u redu da poniziš ljude.“ Ja mu uzvratim da sam mogao da dam 50 poena, a on kratko odgovori: „Ne, to ne može.“ Tako da sam ja odmah prešao u Partizan. Borcu je bilo toliko teško da me pusti, a meni je bilo žao što idem. U košarci sam naučio sve od Ace Nikolića.

Usledile su problemi na više strana:

- Godinu dana nisam mogao da igram za Partizan zbog ispisnice, nisam to nikad zamerio Borcu. U Beogradu sam živeo sam u Paviljonima i bio mi je problem kuda ću da prođem do hale, jer idem pored gimnazije negde u vreme velikog odmora, onda krene dobacivanje i navijanje, a to me strašno nerviralo. Tako da sam išao alternativnim pravcima. Ceo dan sam provodio u hali i mnogo mi je bio važan komšiluk i prijatelji iz kraja koji su to i dan-danas, poput Franje boksera. Po godinu dana nisam prelazio most. Znaš kako kažu u Paviljomima: „Momci, hajde idemo u Beograd“. Možda sam bio u gradu tri-četiri puta te godine. Sa Zokijem Radovićem iz Zvezde izlazio sam kod Ineksa. To ti je bio izlazak. U Paviljonima sam igrao šah ispred zgrade, bio je tu pokretni pandur, kako smo zvali lokalnog milicajca. Jedan za ceo kraj. Znao je sve o svima, pa i ko je ukrao jogurt ispred supermarketa. Beograd te prihvati, uglavnom te sažvaće i svari. Neke i proguta.

Osetio je čari života u velikom gradu i to veome brzo.

- Druge godine već sam krenuo da ozbiljnije izlazim zahvaljujući Savi (pokojni Milenko Savović, prim. aut.). On je bio avangarda, čist rokenrol. Ne mogu da zaboravim moj prvi izlazak u Akademiju. Vaspitan sam konzervativno, u smislu kad ideš negde, obučeš se lepo. Tako sam izabrao neke pantalone, cipele, jaknu koju mi je dao čuveni Čačanin Biska... ličio sam na dete sa sela, a Sava u iscepanim farmerkama, kožnoj jakni i „martinkama“. I on me zeza: „Čoveče, da nisi pošao na sahranu?!“ Veze nemam šta je Akademija. Silazimo dole po onim stepenicama, sve išarano... ma, prvi krug pakla! Tu su Cane, Koja, Gile, Banana, Čavke... kreće sa razglasa „...moje su nebo vezali žicom...“ A dole drugi krug pakla! Na šanku tražim sok, ma koji sok, gurnu ti pivo u ruke. I odjednom krene šutka, Sava utrčava sa dva i deset, on šutira i njega šutiraju. Stojim tako sa strane i mene jedan mali ćelavac gurne, ja mu uzvratim. On opet, a kako me je šutnuo, tako sam ga odmah zabo pesnicom. Skoči Sava: „Nemoj, čoveče, da li si normalan?!“ A ja prvi put video šutku u životu.

Čavketa ste nosili na ramenima?

- Kasnije sam skapirao tu novotalasnu scenu. Družili smo se sa svima njima, posebno sa Električnim orgazmom. Išli smo na sve koncerte u SKC, na Orgazam, Brejkerse, Šarla... Slušao se mnogo radio, bilo je sjajnih emisija, Beograd je bio grad rokenrola. Orgazam nam je bio favorit, ne samo zbog Savinih školskih drugova, nego što su bili specifične ličnosti, vladari u svojoj sferi, ozbiljno su gruvali. Mi smo pratili njih, a oni nas. Mi u pikenrol, oni u rokenrol. Dan pre utakmice sa Cibonom, odemo na njihov koncert, a u hali prepuno, sve puca. Dobijemo Cibonu u Zagrebu tada, Čavke utrčava na teren, ja ga nosim na ramenima. Zajedno s njima smo prezentovali taj duh beogradske avangarde. Malo kasnije upoznajem i džetsetovski deo, pa se ide u Maderu, Akvarijus, Dugu... ali ne nešto da mi sad tu gruvamo. Akademija je bila gradska priča, a ovo drugo klupoderska.

Kića, Praja, Moka... Kakvo društvo!

- Ušao sam 1983. u reprezentaciju i to mi je na neki način usporilo karijeru. Nisam bio odmah pozvan, već se neko povredio, pa sam upao. Sa 22 godine bio sam najbolji strelac Partizana i među tri najbolja u zemlji. Zapravo sam najpre pozvan u B reprezentaciju za neke turnire, a trenirao nas je Duda Ivković. U Sofiji osvojimo turnir, a ja onako besan i spreman budem najbolji igrač turnira. Tako me pozovu umesto povređenog Mihovila Nakića. Dražena i mene kao debitante. A na pripremama Kića, Praja, Moka i ostali... ma, planine! Za mene je to bio šok iako sam u Partizanu igrao s njima. Pazi, svako od njih je najbolji na svetu. Tad je izvršen veliki pritisak na Ðerđu za mene od strane sportskih novinara.

Da se prisetimo i neke tuče. Možda ona u Francuskoj?

- Uh... U Limožu na Evropskom prvenstvu desi se famozna tuča sa Italijanima, a pobeda bi nas odvela u polufinale. Bonamiko je udario Kićanovića u rame, ja tako nešto nikada nisam video. Udario ga je laktom i pesnicom. Posle se zakače Saketi i Vilfan, a sa klupe uleće Kića i zapravo traži Bonamika. Šutne ga, ovaj padne i tog trenutka kreće haos. Kod mene nema razmišljanja, ako kreće tuča, to je to, ulećem. I opalim Menegina. U jednom trenutku on krene prema meni, a ja u fazonu nema problema, skinem trenerku i stanem u gard. Razdvajaju nas tu, ali sa njihove klupe svi počinju da trče ka meni, a kako se prosula torba od fizioterapeuta, ispale su neke stvari. To je kao kad te jure psi, pa se mahinalno sagneš da uzmeš kamen. Tako i ovo, nisu to bile nikakve makaze, već ono za skidanje bandaže. Meni je bilo važno da nekog pogodim, pa ako se pobijemo opet, šta da se radi. I onda su oni ustuknuli. Posle je bilo tuče i u hodnicima. Tad nisam dobio nikakve udarce, gore sam prošao u Zadru. Posle toga odluče da Kića i ja ne igramo naredni meč. Sa Meneginom sam prijatelj, on je predivan tip, ali adrenalin uradi svoje.

Kakav ste imali odnos sa trenerima tokom karijere?

- Nikad nisam bio voljen od strane trenera iz prostog razloga što sam imao jednog trenera u životu koji me je naučio sve što znam, a to je profesor Nikolić. Tako da od te 1983. godine nisam pozivan u reprezentaciju, a to je bio neki prećutni dogovor. Znao sam za to i odlučio sam da odem u vojsku. Da mogu da vratim vreme, ne bih igrao te godine za reprezentaciju. Pravio bih se lud, povredio se... imao bih sigurno drugačiju karijeru. Vraćam se u Partizan, trener je tada Lale Lučić, a mi se nismo našli i složili u smislu ciljeva. Ja idem od cilja ka uspehu. Uvek. Tako da je ispala cela ta fama o mom alter egu, a on je u stvari takmičarski i sportski. Na terenu ne čujem publiku, ne čujem ništa. Samo saigrače. To je zona. Partizan u to vreme dobija čoveka iz Geneksa, čije ime neću da spomenem, ali on je oformio i smislio politiku Partizana i pravac kojim treba da ide. To je bio auto-put. Ne u smislu novca, već organizacije koju je sproveo Kića.

Prvo finale s Zvezdom. Onaj šut za tri poena, ludački, šest trojki...

- Nije skromno, ali je 1986. napravljena vizija da se ekipa Partizana okupi oko nekoga, a imao sam 25 godina, bio sam dominantan polivalentan igrač, od dvojke do centra. Igrali smo u Šibeniku i ja sam na toj utakmici pravio razne incidente, od vezivanja pertli, lažnih povreda do tehničke greške. Izgubimo. I postavi se priča da iz kluba treba da odu ili Lale Lučić, ili ja. Meni je to bilo bez veze. A imali smo tim da budemo šampioni. Kića odluči da Lale ode i kao pomoćni trener na mesto prvog trenera dođe Dule Vujošević. Tada meni Kića kaže: „Vidi, duguješ mi titulu. Smatraš da je ekipa dobra, izvoli“. I tako doguramo do finala sa Zvezdom. Oni su prethodno dobili Cibonu u Zagrebu, imali su odličnu ekipu. I pred to finale ja se povredim, lakat je bio u pitanju. Treba da se operišem, na VMA kažu da je to nemoguće jer je prvi meč blizu. Međutim, Moma Jakovljević, koji nas se spasao sto hiljada puta, nalazi svog kolegu hirurga Mandića, koji uradi zahvat tako da mogu da igram. Posle nisu znali kako da mi zaštite taj deo, nego smo od jedne odbojkašice uzeli štitnik za koleno, pa sam njega nosio na ruci. I to tokom meča rana puca, a Moma zašiva. To je bilo prvo finale između Partizana i Crvene zvezde u istoriji. Mi ih dobijemo prvu, a drugu igramo kod njih. Ja pogodim šest trojki u seriji tri po tri. I postanemo šampioni. Sećam se da je Dule tada operisao slepo crevo, ali je vodio ekipu na svoju odgovornost, pucala mu je rana, a Moma nas je sve krpio - priča Grbović i dodaje:

- I to je bio cilj, a sada krećeš ka uspehu - Kupu šampiona, koji igramo kao mlad tim. Da je Dule imao možda još dve godine iskustva, bili bismo šampioni Evrope. Makabi nam jednostavno nije ležao te sezone. U Beogradu samo ih jedva dobili. Imali su na centrima Megija i Barloua, a i Divac je bio neiskusan za njih. Tada sam bio ubeđen da će neka generacija kasnije osvojiti titulu, jer pravi put Partizana je bio trasiran. Tako da su 1992. sa dva sjajna igrača uspeli.

Jedne suze se pamte večno:

- Jednom sam zaplakao zbog košarke, bilo je to kada smo dobili Barselonu u Španiji. Svi smo plakali, igrači i uprava, jer smo znali da ćemo otići na fajnal-for. Toliko sam bio našpanovan da sam posle utakmice bio užasno iscrpljen. Inače sam igrao sa 120 odsto, a na tom meču sam dao 220 odsto. To mi je najbolja utakmica u životu, u odbrani sam čuvao San Epifanija, a postigao sam preko 30 poena, i to u Blaugrani, gde nikome nije lako.

Sećanje na sezonu u španskoj Granadi.

- Igrao sam jako dugo i to prve petorke, mnogo minuta. Možda nikada i ne bih otišao u inostranstvo da se ovde posle fajnal-fora u Ganu nije stvorila ogromna presija. Ostali su Divac, Paspalj, Sale, pojavio se Danilović... ja bih samo zauzeo nekom mesto. Otišao sam u potpuno drugačiju košarku, prvu sezonu u Granadi sam odigrao fantastično, bio sam najbolji strelac i trojkaš lige, ali sam shvatio da neću moći dugo. Dolaze Dule i Sava na moju preporuku, ali početi svake godine iz početka nije lako. U tom profesionalnom svetu igraš za pare, tu ne možeš da napraviš atmosferu. A to Dule u početku nije shvatao. I tako dođe trenutak kada dođeš u svlačionicu i treba peti put taj dan da se skineš i obučeš. Onda kažeš: „Ja ovo više ne mogu“.

Šta je u životu pakao? Možda je ovo odgovor na to pitanje...

- Kao mlad odlučio sam da budem lav, da budem na vrhu lanca ishrane. Mi kraće živimo, pod velikim smo stresovima. Ta odluka nosi totalno poništavanje i nepoznavanje realnog sistema života. Kad me pitaju za Partizan, kao pauzirao si godinu dana. Pa, pauzirao bih i dve, i tri! Jer sam kao klinac imao cilj da igram za taj klub. Meni je Partizan bio sve, mi žrtvujemo socijalni život, prve ljubavi, brakove... Mene je koštalo dva braka, posledice su se osećale i kasnije. Izgubiš i onaj pravi kontakt sa decom, nije to više zajednica. Partner ne može da te razume i uvek je tvoja krivica, na kraju i jeste. U takvom predatorskom sistemu se hraniš energijom ljudi oko sebe, a kada se hraniš energijom partnera, to je pakao. Pa se onda lako skrene u drogu, alkohol, pogrešno druženje, kupovinu prijatelja... Sve to pretvaraš u nuklearnu energiju kojom juriš nešto što više ne možeš da imaš. Kad igram basket, u glavi i dalje mogu da zakucam, ali zapravo ne mogu. I kad sve to prođe i ti ispraviš neke stvari, jako teško to možeš deci da objasniš.

Životna bitka bila je izuzetno dramatičan. A, sve je počelo - pecanjem:

- Strašno volim da pecam. Bili smo moj drug i ja na Dunavu, na istom mestu na kome je on pre pet godina imao infarkt. To je doktor Miša Kešelj, inače stric Marka Kešelja. I dobijem i ja infarkt u čamcu nasred reke. Nedelja je bila. Srećom, meni auto kod kineskog mosta. Miša je odmah prepoznao šta je, krenemo ka obali, ja već ne mogu da izdržim, prošlo je preko sat vremena, srce počinje da truli. I dođem u Urgentni centar, priključe me na monitoring, tu dobijem srčani udar... Umrem! Klinička smrt, razumeš? Oni me reanimiraju i vrate me posle nešto više od minuta. Odmah treba da idem na koronografiju, onaj defibrilator ostao između mojih nogu i onda drugi udar, još teži... I opet reanimacija i vratim se sam praktično... Kako? Pa čudna je priča. Žena moja tada je bila u Turskoj, otišla je u petak sa svojim klincem tamo. I u nedelju se sve to desi. I sad je ovo možda filozofija, ali kad god smo po nevremenu Miša i ja prelazili reku, šalili smo se kako ćemo da izginemo. A on je kao pasionirani ribolovac uvek govorio: „Pa je l’ ima neka bolja smrt?“ I setim se ja toga dok me boli u grudima, u čamcu. „Riknuću na reci“, kažem mu usred infarkta, a on opet: „A je l’ ima nešto bolje?!“ Sjajan tip. I tako simbolično kada mreš ti prelaziš reku, ali ja tog dana nisam imao da platim skeledžiju. Spasli su me ti ljudi, svaka im čast.

Nije uošte bilo lako takvu stvar saopštiti najbližima:

- Nisam hteo da zovem decu odmah da se ne potresu, nego sam zvao suprugu, kažem da imam infarkt, a ona misli da se zezam. I desi se da stignemo u Urgentni centar, oni me priključe na monitoring, a veza na telefonu sve vreme uključena, pošto mi je rekla da ne prekidam. I u trenutku kad sam joj rekao „Dobro“, strefi me srčani udar. I ona sluša kako me reanimiraju, sluša elektrošokove. Bum, bum, bum! I tu te šamaraju, to je jednostavno tako, ta sestra Olja, koja te uzjaše, vuče te za uši, vrišti: „Nemoj sad da mi zaspiš!“ I onda mi stave stent i gotovo. A ta prostorija, taj spas, nekih je sedam metara daleko, ali treba ih preći. Zamisli koji je to stres za nju bio kad je slušala. Nisam plašljiv čovek, na kraju tunela je mrak. I kažem sebi koliko sam imao sreću da mogu da se oprostim od nekog, a neko nema ni to. Jeste morbidno, ali ako treba da bude smrt, neka bude na mestu koje mnogo volim. Nije me to ništa promenilo, bitan mi je kvalitet života, ne kvantitet. Jer kad živiš kao lav, jedino mlađi lav može da te otera.

Kurir sport / Predrag Gajić

Bonus video: