ČUDESNA PRIČA JEDINOG ŽIVOG OLIMPIJSKOG, SVETSKOG I EVROPSKOG ŠAMPIONA SA JUGOSLAVIJOM: Beg iz Sarajeva kroz "zatvoreni" tunel...

Ratko Radovanović jedini je živi jugoslovenski košarkaš koji je s reprezentacijom bio olimpijski, svetski i evropski šampion, a s Bosnom i klupski prvak Evrope.

Da bi se došlo do ovoga što me pitaš, ovo o porodici i odakle potičem - i što je bez sumnje značajno i lepo - mora se proći dug i neizvestan put pun prepreka. Iz kuće se nosi mnogo onoga što valja, čak i kad ti se kao mladom čoveku učini da ti nešto nije po volji. Kasnije to dođe na svoje i shvatiš da su stariji, u ovom slučaju roditelji, bili u pravu. Al’ sve ću to sad da ti ispričam...

Iz porodice, koja mi je dala krila, i rodnog Nevesinja, s kojim sam danas u vezi samo preko familije, krenuo sam najpre u Nikšić, a potom u Sarajevo.

Uh, Sarajevo je u to vreme bilo daleko, iako nije preko sveta. Tražio me je legendarni Siske (direktor Partizana Ðorđe Čolović, prim. aut.), a Vukašin Vukalović je iz Sarajeva po mene poslao jednog studenta. A da nije bilo majke, ne bih toga dana malim „ćirom“ ni krenuo za Sarajevo. Ona je ubedila oca da me pusti da probam, jer uvek imam gde da se vratim, govorila mu je. Uđem ja tako u voz i mislim se - bog te mazo, gde sam ja ovo krenuo?! Jedinac u majke. Sam, ne poznajem nikoga, znam samo da pričaju da sam dobar.

E, nisam ti još ovo reko za Nevesinje! Moram da kažem i to da je u mojoj rodnoj kući u Udbini danas straža koja čuva vodovod. Kuću u Nikšiću sam obnovio i posećujemo je s vremena na vreme. Ali ajde od početka!

Detinjstvo

S košarkom sam se sreo sa osam-devet godina, već tada bio sam visok. Maštao sam. Pre svega o tome da uspem u sportu. Rano sam krenuo tom stazom. Nesvestan svih rizika koji mogu da me ometu. Žao mi je samo što danas nisam u kontaktu s ljudima iz Nevesinja i Nikšića s kojima sam odrastao. Samo, kao što ti rekoh, preko rodbine i kad odem tamo, pa sretnem nekoga.

Sarajevo

Sarajevo je sasvim druga priča. Deset godina sam tamo proveo, nije malo, da ti kažem. Bosna kao klub i ja smo rasli zajedno. Trebalo je vremena za sinergiju grada, uprave, tima i navijača. Kad smo to dobili, počeli su i rezultati. U Skenderiji je bilo milina igrati. Posebno u velikoj sali. Uvek puno. A znaš li da su Zetru napravili zbog nas košarkaša? Skenderija je bila hala za sve, pa su nas često selili u malu salu zbog sajmova, trenirali smo po parketu ispod koga je led za klizače... Svašta je bilo. I onda se izgradi druga hala, kako bismo imali gde na miru da treniramo i igramo. Mnogo volim obe, pregršt lepih trenutaka sam u njima imao.

Davorin, Mirza, Džaja

Pamtim mnoge utakmice. Sećam se da se svake sezone govorilo da kad dobijemo Zvezdu, Radnički, OKK i Partizan u Beogradu, možemo da se nadamo tituli. Tako nekako je i bilo. Boša ti je ranije pričao o ključnim mečevima s Partizanom i Radničkim u kojima smo svi odigrali baš dobro. Evo, ja se sad sećam Mirzinog (Mirza Delibašić, prim. aut.) koša iz kornera protiv Partizana. Bili smo baš veliki tim, svi su stali iza nas i kao nagrada te 1978. godine, stigla je titula.

E, pre priče o toj tituli, da ti kažem da je legendarni pevač Indeksa Davorin Popović s nama često igrao basket. Mirza, Boša, on i ja. Opak je bio. Baš je bio dobar košarkaš. I znaš ko je bio naš veliki navijač? Dragan Džajić. Nećeš mi verovati! Džaja je obožavao Bosnu.

Prvaci Evrope

Svi danas pričaju o Grenoblu, a do tamo je trebalo stići. Prva utakmica u Tel Avivu. Makabi nas je razbio, mislim osamnaest razlike. Ulazimo u svlačionicu, a Vule s rukama iza leđa kaže: „Očigledna razlika u klasi!“ Bilo je zabranjeno da pričamo o sudijama i sličnim stvarima. Mnogo dobrih duela, Huventud, Olimpijakos, Real posebno.

Sad slušaj. Odemo u Grenobl. Za večerom, dan pred meč, popio sam dva gutljaja „koka-kole“, posle čega je limenka bila prazna. Boša me je video i shvatio da je pokvarena. Celu noć i sutra sam imao visoku temperaturu. Primio sam tri infuzije i odigrao! Kako, čoveče, da ne igram?! To je meč naše generacije, kruna priče! Odigrao sam i posle utakmice se osećao kao da me je voz pregazio. I po tome smo bili drugačiji od ovih danas. Sad kinu dva puta i kažu: „Treneru, bolestan sam, ne mogu da treniram dan, dva...“

Pariz

Uglavnom, posle tog ogromnog uspeha prvo je Žarko Varajić otišao u Ujedinjene Arapske Emirate, pa Mirza u Real. Ja sam ostao do one čuvene utakmice sa Šibenkom i majstorice u Novom Sadu, na koju oni nisu došli. S tom titulom sam otišao iz Jugoslavije, bilo je vreme za inostranstvo.

Pariz mi je značajan grad i privatno i sportski, ali ne znam da li znaš da je, u stvari, trebalo da idem u Trst? Prošao sam sve preglede i čekao ugovor. U ponoć me zove Dragan Kićanović i kaže: „Prešao sam iz Pezara u Pariz, dođi kod mene!“ Pitam je li siguran, da ne izvisim na oba mesta, kaže da ne brinem. Odem na avion i za Francusku. Kića je ostao samo godinu dana i vratio se u Beograd da se 1984. godine u njemu rodi Marko, a on bude direktor Partizana. A pazi sad! Kića i ja smo u Parizu u istoj zgradi. On četvrti, ja peti sprat, stan iznad. Njemu žena u tom stanu ostane trudna. Kad su se vratili za Beograd, ja pređem u njihov stan i godinu dana posle Marka rodi se moj sin Stefan. Ima još jedan detalj, koji niko nije demantovao. Željko Jerkov je bio te godine kod Kiće u poseti i kažu da je i njegova žena tu ostala trudna. Rodila je sina. Jedan stan, nas tri druga, tri sina. Ludilo.

Venecija

Posle Pariza, Dražen Dalipagić me zove u Italiju. Prihvatio sam i otišao kod Praje u Veneciju. Mnogo jaka liga. Tu mi se rodila ćerka Sara. Lep grad na vodi, koji ima vekovna pravila i način života. Zna se da stariji ljudi žive u Veneciji, dok su mlađi u Mestreu. Kad stariji umru, mlađi se sele u nasleđene stanove. To se ne menja.

Sarajevo-Beograd

Sve što sam zaradio investirao sam u Sarajevu. U to vreme Bosna i Hercegovina je jedina dobila dozvolu da otvori privatnu kliniku i ja sam na Ciglanama otvorio prvu zubarsku ordinaciju. Radili smo sve, pred početak rata imali smo čak i hitnu pomoć, koja je rešavala hitne slučajeve. Povezali smo se s Medicinskim fakultetom i dve stolice su bile namenjen studentima stomatologije. Za praksu. Supruga je imala butik.

Iz Sarajeva sam izašao kroz tunel za koji se tvrdilo da je zatvoren, i to autom venecijanskih tablica. Kad sam prešao na teritoriju koju su kontrolisali Srbi, zaustavili su me, valjda sa idejom da će nekom Italijanu da uzmu auto. Neko me je, međutim, prepoznao i prošao sam. Otišao sam za Veneciju i prva ideja je bila da se skrasimo tamo. Međutim, opet je Dragan Kićanović imao drugačiji plan. Sedeli smo u kafani „Rubin“ kad mi je rekao: „Ostaješ ovde, pa ćemo videti šta i kako.“ Milorad Miketa Ðurić mi je pomogao da na Novom Beogradu pronađem stan, u kom sam bio četiri godine. Supruga je bila, malo je reći šokirana, ali je i njoj to odgovaralo, jer smo u Beogradu imali i imamo mnogo rodbine.

Kasnije sam na poziv Nebojše Čovića 14 godina proveo u FMP. Napravili smo lepu priču, mnogo košarkaša je izašlo iz tog sistema. Trenera takođe. Lepo je bilo.

Reprezentacija

Najjača sportska emocija. Eeeej, aždaje u ekipi! I ti s njima! Pobeđuješ, osvajaš, ti si šampion, besmrtan! Još od Orleansa i juniorske titule prvaka Evrope u Francuskoj. Ona mi je najdraža, a bilo je vrednijih. Čekaj da dođemo do njih. Ti ne znaš, možda će se neko setiti ili je i gledao, kad sam u Pinkiju na otvaranju hale u Zemunu 1975. godine protiv Kanade postigao prve poene za seniorsku reprezentaciju. Plećaš mi asistira iza leđa, zakucavam. Ne može lepše da se krene.

Medalja ima mnogo, sa Evrobasketa četiri: zlato iz Belgije 1977, bronze iz Italije i Grčke, 1979. i 1987, srebro iz Čehoslovačke 1981. godine; sa svetskih prvenstava zlato iz Manile 1978, bronza 1986. u Španiji, i Olimpijskih igara: zlato u Moskvi 1980, bronza 1984. u Los Anđelesu... Ponosan sam na devet medalja s najvećih takmičenja. Četvrti sam na večnoj listi, pošto su trofejniji samo Dražen Praja Dalipagić - 12, i Dragan Kićanović i Dražen Petrović po deset.

Žao mi je što sam na Igre u Montreal 1976. godine išao kao trinaesti. Selektor Mirko Novosel se opredelio za Andra Knega i ja sam ispao. Ipak, te godine pamtim da smo prekobrojni Nikola Plećaš i ja na trening utakmici igrali za Zadar. Da ih pojačamo. Nedavno su mi rekli da se na internetu pojavila slika nas dvojice s tog meča.

Manila i Tito

Sad mi je u glavi i Manila, Mundobasket 1978. godine. Otišli smo ranije, a pred put sam imao povredu zgloba. Osim selektora Aleksandra Nikolića, to niko nije znao. Igrao sam trening meč s povređenim zglobom i bukvalno crnom nogom. Izveo me je u jednom momentu i rekao: „Putuješ, ne napreži se više.“ Profa je najveći trener i mnogo dobar i važan čovek ne samo za mene i moju generaciji nego i za one pre i posle nas. U Manili je trebalo dva puta dobiti Ruse. Prvi put beše lagano, a drugi put u produžetku. Moka je bio sjajan, ušao je u stomak Sergeju Belovu. Sa 22 godine bio sam važan igrač te reprezentacije. Čoveče, već tada evropski i svetski prvak!

Kasnije je došlo i zlato sa Igara u Moskvi, koje svi pamte po izostanku Amerikanaca i Kićinoj povredi zbog koje nije bio na postolju. Njegovu medalju primio je Slavnić.

Posle Manile Tito nam je u Igalu priredio prijem. Dobili smo satove s posvetom. Svi smo stigli helikopterima.

Sposobni za NBA

I, pazi! Počeo sam s Plećašem i družinom, a završio s Divcem, Paspaljem, Ðorđevićem, bio cimer s Draženom. Tužna sudbina njegova. Bio je svakako jedan od najvećih. Mada mislim da je Krešimir Ćosić prvi odavde to mogao da bude. Samo da je hteo da ode u NBA. Bilo je još za Ameriku sposobnih: Kića, Praja, Moka, Mirza... Poduži je spisak.

Drugarstvo

Mnogo prijatelja imam zahvaljujući košarci. Igrao sam nekada protiv Ðerđe, Skansija, s Pešićem... Kasnije su mi bili treneri. Menjali su se, između ostalog, i zbog toga što je uslov za rad u inostranstvu često bila klupska titula ili reprezentativna medalja. Oni su svi vrhunski, što se kasnije dokazalo, nema greške. Danas se srećemo i pričamo o tom vremenu. Neki su, nažalost, otišli, ali ne damo da se zaborave. Kako da zaboravimo Trajka, Žućka, Mirzu, Meka, Taubija, Batu Radovića, Varaju, Dudu, Boru, Rašu... Svi smo mi u svoje vreme gradili ovo o čemu sada pričamo, a što naredne godine ulazi u drugi vek postojanja na ovim prostorima.

Kad pogledam iza sebe

Više sam nego zadovoljan. Nisam mogao da sanjam da će ovako da bude. Osamnaest sezona bez većih povreda. Porodica ostala na okupu. To moram da zahvalim supruzi Veri, nema je na svetu. Majke mi. Četrdeset godina me prati. Trebalo je podizati Stefana i Saru, posebno dok smo bili u inostranstvu. Sve je ona to izgurala i danas uživamo uz unuke...

Greške

Šta? Jesam li grešio u životu? Pa, ko nije?! Grešio sam sigurno, nema dileme. Ali je jako bitno da sam sve uspeo da ispravim. Važno je da si svestan greške i da možeš da popraviš stvari. Ne valja ako ne možeš.

Kad me ne bude

Kako misliš da me ne bude? Eeeej, jebote, pa nismo dotle došli! Ne znam, majke mi; šta ima da razmišljam kako će da bude kad me ne bude! Vidiš da se svaki dan nešto menja. Nove generacije imaju sve mnogo bolje nego što smo mi imali ranije.

Kurir sport

Bonus video: