VUJOŠEVIĆ: Partizan zbog Zvezde mora da igra jednom rukom

Trener Partizana pričao je i o Beogradu, slikarstvu, ceni supeha...

Na pitanje o važnosti jačanja Crvene zvezde, Vujošević je odgovorio:

"Zvezda je često bila državni projekat. Velika količina para se slila tamo i ne znam kako je stvoren dug od 18 miliona evra: koji su igrači kupljeni, koji trofeji osvojeni, a posebno kako je sve to vraćeno. Meni smeta što je Partizan u tom smislu u senci. Logično je da se srazmerno rezultatima neko i finansira. Sada mi smeta što je vlast odredila da Zvezda treba da bude elitni klub. To nije dobro. Partizan je značajne sponzore dobijao tek pošto je otišao na F4 Evrolige. Zvezda je ljubimac i smeta mi što se zarad nje Partizanu zavrće jedna ruka i primorava se da igra jednom. Nije moguće biti uspešan a ne platiti cenu, jer svaka medalja ima dva lica. Ja se bavim zanimanjem koje volim. Praktično ceo život imam hobi, tako čovek i postaje stručnjak. U svemu tome, dosta se trošim, posebno u emotivnom smislu i to je opasno jer se često preteruje", rekao je Vujošević.

Staretg Partizana je potom objasnio zašto mu je teško kada mora da napustio Beograd.

"Ja sam vrsta endemske biljke. U Beograd sam stigao sa pet godina, praktično su sva sećanja i uspomene ovde. Teško mi je kada zbog socijalnog momenta i egzistencije moram da odem i odlazio sam samo onda kada sam postao svestan da kočim razvoj projekata u kojima sam učestvovao. U vreme bombardovanja na primer, kada nisi znao da li avion zaprašuje komarce ili će sada da bombarduje sobu u kojoj sediš, sam mogao da odem, ali sam tada shvatio da je sigurna zemlja samo dva metra pod zemljom. Voleo bih i da moj sin, koja sada ima 12 godina ne poželi da ode odavde i da ga na takve misli teraju samo neuspesi Partizana".

Posle priče o Beogradu, Vujošević je objasnio i kako je zavoleo slikarstvo i postao kolekcinar vrednih umetničkih dela, zbog kojih je ponekad imao i problema.

"Radovan Malović Lule je u meni prepoznao medijuma za slike. 1987. ili '88 sam prvi put otišao na izložbu sada mog prijatelja Voja Stanića, zavoleo slikarstvo, a kasnije postao i kolekcionar. Da bi se time bavili morate nekada i neracionalno uložiti novac u to. Ja to radim, ne da bi štitio pare, već da bih ih imao i čuvao vredne i lepe slike u vreme kada nemamo gde da ih izlažemo. Zbog toga sam imao i problema, jer su ljudi mislili i da su neke kradene slike kod mene. Ali na sreću za Denielsa ne znam, a od Boša imam samo veš mašinu".