DA NIJE BILO RATA ZAVRŠIO BIH NA NJIVI! Predrag Stojaković otvorio dušu kao nikada pre: Bili smo Srbi u Hrvatskoj, a onda su nas naterali da se odselimo...
Predrag Stojaković jedan je od najboljih košarkaša koje je Srbija imala. Ostavio je Peđa dubok trag u NBA ligi, a u podkastu "Knuckleheads" u kom je razgovarao sa Kventinom Ričardsonom i Darijusom Milerom govorio je o brojnim zanimljivim temama.
Prvo je Stojaković govorio o početku u NBA ligi i dao je odgovor na pitanje - ko ga je prvi žestoko namučio na terenu.
- To je bilo u prvih deset ili 15 utakmica koje su bile veliki izazov za mene, sećam se da je moj prvi šut u NBA ligi, protiv San Antonija, bio "er bol". Bio sam tako nervozan. Konkretno, ima jedna utakmica protiv Portlanda kada je Majk Danli bio trener i imali su sastav od puno dobrih igrača. Rašid (Valas, prim. aut) je igrao krilo, ušao sam sa klupe i trebalo je da ga čuvam. I to nije bio onaj momenat kada ulazite samo u igru, već mi je rečeno: Idi pravo na ovog momka. On se postavi, okrene i šutne preko mene, tako je bilo dva ili tri puta, pa sam brzo bio nazad na klupi. Verovatno se svima dešavalo, NBA je drugačija liga i to shvatiš kada vidiš brzinu, fizikalije...
Zatim se osvrnuo i na početak karijere i detinjstvo.
- Odrastao sam u zemlji koja se zvala Jugoslavija, multietničkoj. Moja porodica i ja smo bili Srbi koji žive u Hrvatskoj. Igrao sam košarku u školi, rekreativno. Kada sam bio osmi razred krenuo je rat, pa sam sa porodicom bio nateran da ostavim sve iza sebe i preselim se u Srbiju, Beograd. Tu je sve i počelo, bio je jedan trener iz Crvene zvezde koji je zvao i rekao da ima prijatelja iz vojske koji me je video kako igram i da želi da mi pruži priliku. Imao sam 14 i bio sam visok, mada nisam imao veštine sem koordinacije. To mi je bio prvi ozbiljan kontakt sa košarkom, trenirali smo svaki dan i kliknulo je.
Govorio je i o ratu u Jugoslaviji.
- Košarka mi je bila izlaz, pomogla da nađem nešto pozitivno u životu. Gledajući roditelje kako napuštaju sve iza sebe i muče se, ostavljaju sve na čemu su radili celog života... I danas mislim o tome, da rata nije bilo, ne znam da li bih igrao košarku. Odrastao sam u malom mestu od 20.000 ljudi, jedini sport koji smo igrali bio je u školi. Verovatno bih nastavio koracima mojih roditeljima, radio šta i oni, na njivi ili u farmi. Život je nepredvidiv kao i ono sa čim se susrećemo svaki dan. Ovo je blagoslov, našao sam izlaz i fokusirao na košarku. Srećan sam što sam imao trenera koji je učitelj i mentor, pa me je naučio osnovama igre i otključao me, izazvao domino efekat. Za jednu godinu sam postao najbolji igrač u državi za samo jednu godinu.
Već sa 15 godina Stojaković je postao profesionalac.
- Ludo... Neverovatno je, igrao sam protiv muškaraca. Potpisao sam prvi profesionalni ugovor sa 16 godinu dana kasnije kada sam otišao u Grčku. Počeo sam da stvaram i vraćam roditeljima ono što su izgubili, da obnovim njihov život. Majka mi je umrla pre dve godine i nikada u tome zapravo nisam uspeo. Osećao sam zadovoljstvo jer mogu da stvaram i pomažem porodicu, a pritisak nastupa je bio na nivou da ostanem u timu. Čim sam potpisao, znao sam da ako ne igram dobro, neko će me zameniti. Naučio sam dosta o profesionalizmu, da budem na vreme na treningu, da znam odgovornosti profesionalnog sportiste i da je to sve vredno stvarati za porodicu.
Govorio je i o igračima poput Divca, Kukoča, Rađe...
- U Srbiji i Jugoslaviju imamo sjajnu košarkašku tradiciju poslednjih 50 godina, neki od sjajnih igrača su Vlade Divac sa kojim sam posle bio saigrač, Dino Rađa, Toni Kukoč iz Čikaga. To je bila ista generacija i neko koga sam gledao i mogao da se ugledam na njih. Ali što se tiče praćenja NBA utakmica, nismo imali mnogo mogućnosti, uglavnom se svodilo na hajlajtse, Ol star utakmicu ili možda finala, ali je uvek bilo vrlo rano ujutru, da se budimo i gledamo.
Za kraj, pokušao je Stojaković da objasni i na koji način je funkcionisala evropska košarka u to vreme.
- Da vam malo približim kako funkcionišu evropske košarkaške lige, sve se zasniva na finansijskoj situaciji klubova. Ako oni imaju veliki budžet, dovode najbolje igrače. Tokom devedesetih je Grčka bila u odličnoj finansijskoj situaciji i većina klubova je imala novac. Igrao sam protiv Dominika Vilkinsa kada sam imao 17. On je menjao igru, iako je bio na kraju karijere, doneo je prvu titulu Evrolige Panatinaikosu i sada imaju još pet ili šest. Igrao sam protiv Gzavijera Mekdenijels, protiv još sjajnih Amerikanaca, ne znam da li se sećate Entonija Banera... Mislim da je to bila priprema za mene da razumem atleticizam, kako će to izgledati, ali izazov i ponavljam, pritisak da igram dobro. Sećam se prvog plej-ofa sa Sakramentom kada me je novinar pitao da li osećam pritisak, odgovorio sam mu: Ne, ne osećam, zašto bih? Osećam pritisak utakmice, ali je pritisak kada vlasnik kluba dođe u svlačionicu pred meč i kaže da ako izgubimo, nećemo biti plaćeni. To je pritisak. I to se tada dešavalo, čak se i danas dešava, ne toliko, ali se dešava. Igrao sam u arenama gde je bilo dozvoljeno pušenje, gde su treneri pušili... To je sve bilo deo moje karijere i srećan sam jer sam pronašao košarku, blagoslov je, smatram se srećnim jer sam u ovome. Verujem da delimo taj osećaj, jer je izuzetno teško uspeti na ovom nivou, još teže ostati. Smatram se srećnim.
Kurir sport / Knuckleheads Podcast
BONUS VIDEO:
VUČIĆ SA ČUVENIM PROFESOROM NASTARIJEM: Energija, hrana, voda, uz stabilne javne finasije, biće najvažniji elementi za razvoj i uspeh država u svetu budućnosti