DVA SRBINA, TURČIN I AMERIKANAC! KAKVA JE TO LUDA EKIPA BILA: Sakramento je bio tim od kojeg se plašila cela NBA liga

Predrag Stojaković ostao je zlatnim slovima upisan u istoriju NBA kluba Sakramento Kingsa. Neverovatni Srbin igrao je za tim iz Kalifornije svoju najbolju košarku od 1998. do 2006. godine, ali je titulu u najjačoj ligi sveta osvojio na zalasku karijere igrajući za Dalas.

Predrag Stojaković stigao je u Ameriku kada je imao 21 godinu i iskustvo igranja za Crvenu zvezdu i PAOK.

- Kada sam potpisao 1998, desio se lok-aut. Rečeno mi je da ću igrati, ali kada se završio lok-aut, odjednom su trejdovali Miča Ričmonda za Krisa Vebera, potpisali Vlada Divca što je bio najveći ugovor ekipe i draftovali Džejsona Vilijamsa. I nekako se sve promenilo. U moju korist. Vlade je postao veliki prijatelj i mentor - počeo je razgovor Predrag Stojaković u emisiji "Naklheds" koju vode bivši košarkaši Kventin Ričardson i Darijus Majls.

Podsetio se sjajni šuter svojih početaka u Sakramentu.

- Kada ulaziš sa klupe, a mlad si, ne znaš ulogu. Bio sam nestrpljiv. Jurio sam šuteve, grešio u napadu i odbrani. Nekada bih igrao sedam minuta, nekada 27. Treneri ne mrze igrače, oni samo žele one koji mogu da pomognu. A ja sam mislio da me trener mrzi.

Kingsi su isplivali na NBA površinu, a po Stojakoviću zaslugu za to snosi samo jedan čovek.

- Kris Veber je bio razlog što je Sakramento postao, to što je postao. Grad je tih godina procvetao. Kingsi su bili jedini šou u gradu. Rasli smo zajedno. Postavili smo Sakramento na mapu. Odjednom je ekipa na ESPN, u plej-ofu...

Cela Srbija pratila je šta rade Peđa i Vlade sa Sakramentom, niko nije spavao, posebno u utakmicama protiv Lejkersa u finalu zapadne konferencije 2002.

- Počelo je sve 2000, pa onda 2001. i na kraju 2002. u finalu Zapada. U seriji pre, protiv Dalasa, povredio sam skočni zglob i vratio se u četvrtoj utakmici protiv Lejkersa. Igrati protiv Kobija i Šeka je teško, obojicu si morao da udvajaš. Ali, imali smo ih. Možemo da pričamo o sudijama, ali imali smo sedmu utakmicu kod kuče. Lično mislim o tome šta sam mogao bolje. Promašio sam šut iz ćoška, svi smo promašili mnogo slobodnih bacanja. To je bila naša šansa, naša godina.

Stojaković je posle postao mašina. Sezonu 2003/2004 završio je kao četvrti u MVP glasanju.

- Brojke pokazuju da mi je to bila najbolja godina, a i pobeđivali smo. Imali smo neverovatnu hemiju. To je godina kada se Kris Veber oporavljao od povrede. Imao sam veću odgovornost. Svaki put kada te pominju uz Garneta, Dankana, O'Nila, Kobija... Ogroman je kompliment. Imao sam mnogo sreće što sam bio u ovom timu, a to sam shvatio tek posle kada sam trejdovan.

Posebna atrakcija Sakramenta bili su Predrag Stojaković, Vlade Divac i Hidajet Turkoglu.

- Svi su nam se smejali kada smo šetali u odelima. Vlada nikada nije zanimalo kako se oblači, ali sam ja počeo da nosim uska odela. Sada svi tako nose, ali tada... Mene su počeli da zovu "tesne farmerke" (tight jeans).

Brat Hido, kako su Peđa i Vlade zvali Turkoglua bio je najzanimljiviji lik u svlačionici Kingsa.

- On je skoro celu prvu platu dao za obeštećenje. Ostalo mu je možda 100.000 dolara. Nije znao ni kako će izdržati celu godinu. Ali, osećao sam da moramo tu da mu se nađemo. Bio je u mojoj kući, moja majka mu je kuvala, svakog dana je bio sa nama… I neverovatan talenat! Ljudi ne shvataju to. Svi su ga obožavali u svlačionici. Ali, sećam se njegove ruki godine i utakmice protiv Klifa Robinsona u Finiksu. U to vreme nisi smeo da dobacuješ veteranima, ali je Hido učio nove termine na treninzima i onda je vikao sa klupe na utakmici: ’Pusti ga da šutne!’ Klif nas je pogledao: ’Ko je ovaj? On nikad ni ne igra!’ Posle utakmice ga je Robinson pozvao: ’Momak, to ne možeš da radiš. Razumeo bih da igraš, ali ovako… Bilo je zabavno.

Posle Indijane, Nju Orleansa i Toronta stigao je u Dalas.

- To je bila moja poslednja godina. Pitao sam trenera Rika Karlajla da li imaju ulogu za mene, da želim da igram, kako god. Sve se poklopilo. Niko nije očekivao da ćemo osvojiti. Dirk Novicki je bio neverovatan. Taj tim je napravljen za tu jednu godinu. U finalu protiv Majamija sam prišao Majku Bibiju i rekao mu da je ovo trebalo mi da uradimo sa Sakremantom pre deset godina.

Predrag Stojaković relativno kasno počeo je da igra košarku u rodnoj Slavonskoj Požegi. Izbio je rat i kao Srbin morao je da beži sa ognjišta iz Hrvatske.

- Košarka mi je bila bekstvo. Pomogla mi je da pronađem nešto novo, pozitivno u životu. Video sam roditelje i druge ljude koji su za sobom ostavili sve za šta su radili celog života. Čak i danas razmišljam o tome. Da rat nije počeo, pitanje je da li bih igrao košarku. Verovatno bih nastavio ono što su radili roditelji, bio bih farmer. Život ti neočekivano deli karte. Za mene je ovo bio blagoslov. Imao sam sreću i da imam trenera koji me naučio osnove, bio mi mentor... Samo me otključao. Za godinu dana sam postao najbolji igrač u zemlji u tom uzrastu. U Grčkoj sam potpisao veliki ugovor, mogao sam da obezbedim roditeljima ono što su izgubili. Da izgrade ponovo živote. Ali, srce im je zauvek ostalo tamo odakle su došli.

Peđin sin Andrej je veliki talenat, igra u Americi, na koledžu u Kaliforniji.

- Prošli smo kroz razne faze. Nismo razgovarali jedan sa drugim, posle smo bili malo otvoreniji, a sada je manje osetljiv i možemo da pričamo. Sluša druge, iako sam mu isto pričao godinama. Ali, ponosan sam. Najlepši je osećaj za roditelja da vidiš, kako dete ide tvojim stopama. Uvek mu govorim, rad je jednako samopouzdanje, a samopouzdanje jednako igra. I da ostane skroman - zaključio je Predrag Stojaković.