VREME JE DA PIKSI POGLEDA U SAT! Igra je počela, IMAMO TIM, IMAMO INAT, ali fudbal je igra u kojoj na kraju pobeđuju...

Kažu da prosečan muškarac sa prostora omeđenog Jadranskim morem, Savom, Dunavom i Vardarom svoj život meri brojem svetskih prvenstava (u fudbalu, naravno) koje doživi. To je 18 ili 19 prvenstava, odnosno 72-76 godina života. Kao stari Grci - Olimpijskim igrama, ovde se vreme meri održanim svetskim prvenstvima. Uz njega pamtimo naše životne faze kroz koje prolazimo i sećanja vezujemo za majstore fudbala koje smo gledali i utakmice koje nikada nećemo zaboraviti.

Godina je 1986. meni je 12 i za mene je fudbal tada već bio poprilično važna svar u životu. Umesto spomenara i leksikona, počela sam da vodim fudbalske dnevnike, a mama je već ozbiljno počela da se brine da sa mnom nešto nije uredu. Ponovo su Nemci u finalu, ovog puta gube od Argentine.

A onda Mondijal 1990. u Italiji. Za mene je to bio najdraži. Bilo je to poslednji put da nastupamo kao SFRJ. Sećam ga se po plesu Rožea Mile, apsolutnoj atrakciji na prvenstvu, golmanu Kolumbije Igiti koji je driblao, istrčavao, šutirao slobodnjake, pravio ludosti, ali i kikseve... Piksijevoj „kifli“ Špancima, crvenom kartonu Šabanadžoviću protiv Argentine i ono malo sreće koja nam je falila te subote, jer smo nadigrali svetskog prvaka i čuvenog Maradonu.

Penali su prvi put odlučivali ishod obe polufinalne utakmice. E da nije bilo njih u tom četvrtfinalu... Taj prvi penal Stojkovića... Još čujem taj metalni zvuk kada se lopta odbila od prečke. Ta prečka, boli me i danas. Pamtim kako je Ivković uhvatio živu loptu Maradoni i kako su golobradi Dejo i Robi postigli golove, i stativu Trolja, i na kraju promašaje Brnovića i Hadžibegića. Bila je to najlepša utakmica na Svetskom prvenstvu…

Bio je to poslednji put da sam plakala za Jugoslavijom. A za naš poraz krivim svoju mamu, koja je baš tada počela da razmešta stvari po kući zbog krečenja, pa sam do TV-a stizala ko Pantić u «Tesnoj koži» do svog radnog stola kada mu se u kancelariju doseli novi kolega. Moleraj usred mondijala za mene je, od tada, posato maler.

Po prvi put je jedna reprezentacija igrala je tri puta u finalu za redom - Zapadna Nemačka, ali ovog puta se revanširala «gaučosima». Njihov treći osvojeni kup, a moje peto prvenstvo. Od ovog prvenstva postala sam veliki navijač Nemaca.

A onda su se ređali SAD (1994.) i trijumf Brazila. Nigerija je bila hit. Ubijen je Kolumbijac Eskobar (Andres), zbog autogola na meču protiv domaćina, Maradona je završio karijeru. Bebetu se u vreme održavanja Mundijala rodio sin, pa je bilo onog čuvenog ljuljanja.

Crko mi je TV pa sam pet dana trčala po komšiluku, dok majstor nije rešio problem... U Americi nije bilo mesta za nas, jer je Jugoslavija u tom trenutku bila pod sankcijama zbog ratnog stanja u zemlji. Zanimljivo je da je Hristo Stoičkov "zlatnu kopačku" podelio sa SP sa Rusom Olegom Saljenkom (po šest golova), a Saljenko je pet od šest pogodaka postigao u pobedi nad Kamerunom. Rusi su ispali u grupi, a Bugari sa Stoičkovim stigli do polufinala.

Francuska (1998.) visok plasman Hrvata (treći) i za mene (pristrasno) neočekivani trijumf domaćina. Ronaldo proglašen najboljim, Šuker dao najviše golova.

A mi? Ispali smo od Holandije u osmini finala. I danas ne zaboravljam onaj promašeni penal Predraga Mijatovića u meču sa „lalama“, ali ni čuveno radovanje Piksija, kada je simulirao gledanje na sat posle gola protiv Nemaca. Bilo je 2:0, igrao se 52. minut. Osamnaest minuta nas je delilo od prvog mesta u grupi, ali to nesrećno Mihino kolenom i autogol...

U Japanu i Južnoj Koreji (2002) opet su Brzilci savladali Nemce, to im je bilo peti put da su osvojili «boginju». Nemačka je ponovo domaćin 2006. i to je verovatno bilo najorganizovanije prvenstvo, ali koje sam u najlošijem ambijentu pratila, jer je moja mama demolirala kuću, opet zbog krečenja… Maler. Slavili su Italijani.

Prvenstvo u Južnoj Africi pre 12 godine više sam pratila na poslu. Pa i onu utakmicu Srbija-Nemačka. Nikog Srbija nije pobedila u toj grupi “D” osim Nemaca. Nije da nisam bila srećna zbog naše pobede, ali da nije bilo tako možda Nemci ne bi bili tek treći. Španija je tada osvojila prvu titulu na mondijalu.

Za Svetsko prvenstvo u Brazilu pre osam godine, ništa nisam želela da prepustim slučaju. Godišnji odmor sam uzela ceo mesec, kako bi na miru pratila sve utakmice, mami sam sabotirala krečenje zamolivši molera da kaže da nema slobodan termin bukvalno dok se ne završi SP. I trud se isplatio. Jeste da je moja majka mesec dana bogovala i majstora i mene, ali Nemci su po četvrti put postali šampioni. I to na veličanstven način.

Sedam komada strpali su domaćinu kao da su se igrali sa decom iz neke brazilske četvrti, a ne polufinale sa najtrofejnjom reprezentacijom. Ne zaboravlja se tako lako ni odlazak kući aktuelnog šampiona – Španije. Smrtni udarac "tika-taki" zadala je Holandija, a pamti se i “leteći” Van Persi koji je sa gotovo 16 metara zabio gol glavom čuvenom Kasiljasu.

U legendu je otišao Miroslav Klose koji je sa dva gola prestigao Ronalda i postao najbolji strelac u istoriji mundijala sa 16 pogodaka. A tu je i “drakula” Suarez.

Dodeljene nagrade su posebna priča. Svetska zvezda Mesi proglašen je za najboljeg igrača, a pretrčao je manje od najboljeg golmanal Nojera. To koliko je Leo bio “u autu” najbolje oslikava finale u kome Nojer nije imao nijednu intervenciju, jer Argentinci nijednom nisu šutirali u okvir gola. Nagrada za fer-plej otišla je reprezentaciji Kolumbije čiji igrače( Huan Sunjiga) je teško povredio Nejmara.

I za moj 12. Mundijal sve je bilo pod kontrolom. Na godišnjem sam provela ceo mesec, moleri su završili krečenje nedelju dana pre prvenstva u Rusiji, rezervni TV je kupljen (ostao neraspakovan) za nedajbože da mi ona dva crknu. Ali...

Srpska odiseja u Rusiji trajala je kraće nego što smo želeli, Srbije je ispala sa Svetskog prvenstva već posle takmičenja u grupama. Poraz od Brazila 2:0 značio je da je bilo nemoguće nadoknaditi propušteno u meču sa Švajcarskom, pa pobeda protiv Kostarike nije puno značila. Ipak, ovo je bio prvenatvo za istoriju jer je kapitensku traku reprezentacije poneo moj komšija, Aleksandar Kolarov.

Uf, nisam mogla ni da zamislim kako je izdržao onu provokaciju Džake i Šaćirija kada su postigli golove za Švajcarsku i pobedili nas 2:1, pa potom simulirali albanskog orla tokom slavlja.

Francuska je postala prvak sveta pobedivši Hrvatsku 4:2 (2:1), a Luka Modrić proglašen je za najboljeg igrača ovog turnira!

I evo me pred mojim 13. Mundijalom. Sudbina ili ne, tek u grupi nas i ovog puta čekaju dobro poznati timovi. Brazil, Švajcarska (i Kamerun). I naravo da očekujem da im se revanširamo, jer "Sada je šansa, nema segundo, sada pokaži ko si i šta si, odakle dolaziš sada naglasi! Podigni glavu visoko gore, pokaži kako Srbi se bore!"...

Pa ajde da ovog puta ne poverujem u onu Linekerovu: „Fudbal je igra u kojoj 22 muškarca trče za loptom i na kraju uvek pobede Nemci.“

Svi kao jedan, Srbija do Katara!!!

Kurir.rs/Tanja Urošević