MESI JE BOŽANSTVO, NJEMU SE NE ZVIŽDI, A ZA ARGENTINU SE ŽIVI: Malvini su im kao nama Kosovo, a fudbal potreba pripadnosti naciji

Fudbalski navijači Argentine su nešto jedinstveno na ovom svetu. Toliko strasti, emocija, energije, jednostavno ljubavi prema svojoj zemlji... I to u neizmernim količinama, nešto što ostavlja ukupan utisak na svakoga ko sa njima provede nekoliko sati, a ne dana.

Imao sam sreću da kao izveštač Kurira iz Katara ispratim sve tri utakmice Argentine u grupnoj fazi Mundijala. Sedeo sam okružen njima, svi su ili u plavo-belim dresovima, ili u dresovima voljenih klubova. Ali, klubaštvu nema mesta. Svi su Argentinci, bez obzira da li su u dresu Boke, Rivera, San Lorenca, Veleza, Rasinga, Independijentea...

- Kad igra Argentina zaboravljamo na klupsku pripadnost. Volimo mi naše klubove, ali Argentina je nešto što nas ujedinjuje, nešto sveto, nešto što najviše volimo na svetu - baš tim rečima opisivali su mi Argentinci svoj osećaj prema reprezentaciji i zemlji, kada sam ih radoznalo pitao o tome koliko vole svoju otadžbinu.

Taj osećaj pripadnosti naciji. Nešto što mnogo nedostaje nama Srbima. Za razliku od Argentinaca koji su nova nacija, koja postoji nešto više od 100 godina, mi Srbi smo stari, vekovni narod. Ali, kako Argentinci vole svoju otadžbinu, to je nešto o čemu bismo trebalo da učimo od njih. Oni su u istinskom smislu pravi nacionalisti, patriote i rodoljubi, vole svoje i ni po koju cenu ne daju na svoje.

Za razliku od nas Srba, Argentinci imaju na desetinu strasnih navijačkih pesama. Nisu to neki jeftini folk ili rok hitovi, kakvih smo mi imali napretek unazad proteklih godina. To su pesme koje izazivaju reakciju, od njih se čovek naježi, posebno kada mu ih Argentinci rastumače. Peva se tu o uspesima fudbalera, o titulama u Argentini 1978, ili Meksiku 1986... Ali još strasnije i žešće o izgubljenim finalima protiv Urugvaja 1930, Nemačke (1990 i 2014). O velikom Dijegu, Mesiju, ali i patnji siromašnih slojeva, pogibiji mladića u ratu sa Englezima za Malvinska ostrva... I to su sve pesme koje su potekle iz naroda, koje su napisali obični navijači. Zato su takve, pune strasti, naboja i emocija. Nisu komercijala, već istinski osećaj.

Prema nekim procenama, oko 50.000 Argentinaca došlo je u Dohu. Većina njih je smeštena u navijačkim kontejnerima, mada ima i onih imućnijih koji su odseli u nekim luksuznijim apartmanima, ili hotelima. Sve ih, bez obzira na socijalne i finansijske razlike ujedinjuje ljubav prema voljenoj zemlji.

I, da ne zaboravim. Argentinci imaju svoja dva fudbalska božanstva. Jedan je legendarni Dijego Maradona, a drugi Leo Mesi. Prvi se poštuje, drugom se divi. Kada je Mesi promašio penal protiv Saudijske Arabije, očekivao sam da Argentinci krenu da mu zvižde, to bismo mi uradili na primer Dušanu Tadiću. Ali... Skoro pet minuta, ceo stadion je pevao, iz više od 40.000 grla orilo se samo jedno:

- Mesi! Mesi! Mesi!

Neverovatno. Jedinstveno. Unikatno. I zato su u polufinalu Mundijala. Imaju fudbalski kvalitet, ali vole svoju otadžbinu i fudbalere. Ne pljuju ih. Dižu ih iz mrtvih kada im je najteže. I zato, nemojte da se začudite ako Gaučosi po treći u svojoj istoriji postanu šampioni sveta, posle 1978. i 1986. godine.

Argentinci su toliko veliki i složni da sa sobom od početka Mundijala vode svoje velikane. I to je snaga i jedinstvo njihovog Saveza, nema zle krvi, licemerstva, negative... Argentina je majka, za nju se živi i mre, kako nam rekoše. Tako smo kolega Dado Đilas i ja imali priliku da razgovaramo sa Marijom Kempesom, Oskarom Ruđerijem, Nerijem Pumpidoom, Serhijem Goikoječeom, Gabrijeltom Batistutom... Videli smo Havijera Zanetija, Pabla Sorina, Estebana Kambijasa... Svi oni su u Kataru sa samo jednim ciljem, da pruže podršku selektoru Lionelu Skaloniju i fudbalerima.

Politika je nešto o čemu Argentinci rado i često pričaju. Toliko su slični nama Srbima, da je to neverovatno. U razgovoru sa njima saznao sam da ne podnose Engleze. Zašto? Zbog ratnog sukoba na Malvinskim ostrvima 1982. godine. Za njih su Malvini kao za nas Kosovo i Metohija, Krajina, Republika Srpska. Bilo da se radi o mladom čoveku od 20 do 25 godina, ili starijem od 50 i više, svi žele Englesku u finalu. Reprizu iz Meksika i osvetu za Malvine.

Kurir sport/Aleksandar Radonić